BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

KONOBAR

            Ako hoće, može da bude nevidljiv. Ako hoće, može da bude brži od želje gosta. Ako hoće, može i da se ne smeši ko kreten.

            U svakom filmu ili seriji, konobari su negativci, ne baš glavni negativci, nego negativci u par scena; tamo gde se pojavljuju u scenama. Ili ne moraju ni da se pojave, nego glavni likovi, i pozitivni i negativni, kenjaju po konobarima ko golubovi. Ko još priča o konobarima, 'ajte molim vas...

            'Šefe!'

            'Majstore!'

            'E, aaaalo!'

            'Jel možemo nešto da poručimo?'

            Jok, seli ste da ne možete ništa da poručite. Majstori.

'Naravno da možete. Izvolte?', sa neutralno debilnim izrazom lica. Jedan će pivo, drugi pije espresso sa tri s, to se odmah zna, pitanje je bilo pro forme. Da nije hladno, da je iz gajbe! Svakome je za života dodeljeno da izgovori toliko-i-toliko rečenica. Ovaj pivopija ih troši kao da će da traje hiljadu godina... 'EEEEJ CARE, to je baš ta temperatura!'

            Konobar nikada nije dovoljno brz. Konobar nikada nije dovoljno uslužan. Stoga ga treba karati. Logičan zaključak, ama sasvim pogrešan. Konobar je pandan baba-snajperu, gazdinom šlihtaču, tetki koja sve zna; krcat je informacijama. Ne zna šta će mu, ali nije napunio ni polovinu memorije, pa onda neka ih, nek se nađe.

            Blagosloven je bio konobar koji je služio Pavla Vujisića. Mlad, tek pristigo u kafanu. 'Dečko, duplu ljutu!', dečko odlazi do šanka, uzima i donosi duplu ljutu, okreće se i odlazi, preseče ga usred pokreta: 'Dečko, duplu ljutu!' Dečko opet do šanka, uzima i odnosi, onda se okreće i ide... 'Dečko, duplju ljutu!', opet se sve to ponavlja i Pavle Vujisić na kraju pita mladog konobara: 'Jesi uhvatio ritam?'

            Ko danas može tako da zajebava konobara? A da mu u isto vreme servira kilo i po mudrosti. Niko. E, nije niko, nego može svakoooo! Sad imamo mudraca na kilo i na metar, kojima je mudrolisanje iz hobija prešlo u naviku. Svađanje s video igricama koje im ne odgovaraju na prozivke više nije izazov, ajmo napolje, da se svađamo s klošarima, gancima, da nekom konobaru jebemo mater jer...

            I eto, dođeš, plače ti se od skenjanosti, nema nikoga, možda dvoje-troje kao pozadinci van vidnoga polja, poseče te po stomaku pesma, dižeš užasnuti pogled, konobar meša plejlistu i smeška se, naručuješ mu piće, i sebi...

            Završava se smena, konobar utučen, smrknut, idioti mu isisali svu pozitivnu energiju, klasika, iz dana u dan isto. Zovu ga na provod. U neki kafić. Prekida vezu, ide kući, mrak po njemu pada gušće no po Betmenu.

            U krevetu je. Obnavlja čaroliju, energetski nivo se diže na maksimum za manje od deset minuta. Jebeno spreman za novi dan...

LEVITIRANJE KRALJEVIĆA MARKA

Bješe Marku dosadno popodne,

pa on uze činit' stvari zgodne,

provjeravat' svoje moći stao,

te je sebe divno zabavljao.

Razmišlj'o je šta prvo da radi,

pogledao krošnju što ga hladi,

te domisli šta će radit' prvo,

zagledo se u bukovo drvo,

gledo ga je mrko par minuta,

sve dok krošnja ne postade žuta,

onda gledat' umiljato krene,

a grane se opet ozelene.

Zadovoljan bješe Marko ovim,

te podvigom zabavi se novim,

dohvatio krčag s rujnim vinom,

obmotao ruku drenovinom,

stiskao je i gore i dole

dok iz drena voda ne izvole

iskapati do rujnoga vina

te nastade bevandica fina,

ali Marku to dovoljno nije,

Kraljević bi špricera da pije,

u bevandu poče da brboće,

istisnut' iz sebe vazduh hoće,

istisnuo ugljen-dioksida,

sred Kosova brboto bez stida,

nad krčag se onda uspravio,

te je hladan špricer na eks pio.

Bilo mu je žao drenovine,

kroz glavu mu jasna mis'o mine,

kraj poljane ima vodotoka,

sjaje mu od sreće oba oka,

uspravi se na noge lagane,

sa junačkog srca kamen pa'ne,

preko preče, naokolo bliže,

Kraljeviću do potoka stiže,

zakorači u vodicu hladnu

pa se odmah na posao dadnu,

hoće drenak da natopi vodom

kako bi ga opet nekom zgodom

'nako suvog u vino cjedio,

pod drvetom dok bude sjedio.

Kraljević se ovome radov’o,

voli on kad smisli nešto novo,

vazduh snažno uvuče u pluća,

čekajući nova nadahnuća.

Ne bi dugo kad se Marko sjeti

kako možda može da poleti,

dokolica Marka uhvatila,

širi ruke ko da širi krila,

a napokon od radosti vrisne

kad se lasno od zemlje otisne,

no mu radost bješe kratkog vjeka,

zemljica ga ponovo dočeka,

pa tad Marko samom sebi zbori:

'Kraljeviću, sa težom se bori!'

Od urlika Kosovo ori se:

'Sa zemljinom težom izbori se!'

Al' to nije lako učiniti,

poče opet Marko vino piti,

rujno vino natapa ganglije,

a Kraljević jošte više pije,

kad odjednom, sred duševnog mira,

čini mu se kako levitira.

Ispod Marka sve Kosovo ravno,

Metohiju gledo je odavno,

sve to vidi, u nebesa krenu,

kad ga grubi glas iz transa prenu:

'Što to činiš, ludi kaurine,

otkad pseto leti u visine?!' 

Nada njim su nebo i oblaci,

Kraljević na zemlju pogled baci,

negdje dole tri Turčina ljuta,

svaki od njih očima ga guta,

krenu Marku para iz ušiju,

a Turci su spremni da ga biju,

gore Marko duge brke gladi

sve misleći kako Turci mladi

imaju ni više, a ni manje,

obraščiće baš za šamaranje.

'Šta je, Turci, mlađane junoše,

gdje su vama pelene i noše,

gdje su vaše tate junačine

da ih bijem na razne načine?'

Nesta Marku iz ušiju pare

reši on da ne deli šamare,

no se opet ka nebu okrete,

kada vide – sa zemlje mu prete,

očevi su došli, tu su d'jeca,

svako od njih na Marka se breca:

'More Marko, vraćaj se sa neba,

prevaspitat' tebe hitno treba!

Turski sultan silno se nervira

kad mu se po carstvu levitira!'

Gleda Marko Turke odozgore,

sve u bjesu obrazi mu gore,

kad se kraj njeg' stvori gorska vila:

'A sada nam d'jete levitila',

poče vila da se šali s njime,

čak i Turci lasno šalu prime:

'Kraljeviću, hajd' salto mortale,

baš se nešto po Srbiji žale,

nisu skoro vidjeli dileju,

kažu, nema kome da se smeju!'

'Gorska vilo, ja razumjeh šalu,

smijeh mi se talasa po salu,

ali zašto meni da se smiju

ovi što će ostat' bez ušiju?'

Gorska vila Marku sve na uvo:

'Zašto ne bi Turčine oduvo?

Da se meni 'vaki hajvan smije,

nestao bi sa lica Srbije.'

Malo Marku treba da proključa:

'Aoj, Turci, sad će izbit tuča!'

Vilu ljubi dok je rukom grli,

odmah zatim ka zemlji pohrli,

zemljica se pod njim zatalasa,

kakva je u Kraljevića masa,

Turke gleda najljuće što može,

a oni se među sobom glože

ko će prvi pobjeći s tog mjesta,

pojava je ionako česta

d' osmanlije na buljuke bježe

kada Marko pogledom ožeže.

'Ajde, Turci, polagano kući,

obećavam, sad vas neću tući,

bolj' da vilu u naručju držim,

neg' da Turke šamarima spržim!'

A vila se Marku osmjehuje:

'Kraljeviću, i nebo te čuje,

pusti Turke, van vidnog su polja,

pa razmisli, ideja je bolja,

da odemo malo pod nebesa,

da ti vila pokaže čudesa,

kada vila dospe do oblaka,

u njima je, Marko na te' laka,

uzletimo, pa se na me baci,

vidjeti nas neće paparaci.'

Nije Marku što ga vila hoće,

već je Marko prepun nečistoće,

nečistoćuMarko hitno skida,

izgubi se vili on iz vida,

te ulete u oblak sa kišom,

da s' u njemu on okupa krišom.

'Po mirisu se osjećaš onom

što će posle nazvati ozonom',

zaljubljeno kaže Marku vila,

Kraljevića tad uhvati sila,

levitira kao s time rođen,

prati vilu, njenom rukom vođen,

te zajedno napustiše graju,

da s' na nebu malo poigraju.

M, DA...

Video sam boga. Ćutao je.

Bio je jako umoran i star.

Imao je ugasle oči koje je

odavno napustio žar.

Kosa mu je bila umašćena, seda,

čelo izborano, usne ispucale,

dlake u bradi bez ikakvog reda

na njegove grudi mlitavo su pale.

Leđa mu bila bolno pognuta,

ruke mršave, istaknutih vena,

koža mu je bila neprirodno žuta,

na uglovima usta skupila se pena.

Zar je to stvorenje, kome se mole,

koga poštuju i kojeg se boje,

zaista moćno da pomogne dole

onima koji u gomili stoje?

Video sam boga i sada sve znam,

put je do njega uzaludan bio,

ljudi su za njega sagradili hram

da bi se od njih što bolje skrio.

KOŠMAR

Lisnate prolećne krošnje nebo su skrile.

Lišće u krošnjama imalo je crnu boju.

Sa tamnog neba krupne suze su se lile

na mladiće koji su pod drvećem stajali u stroju.

Stroj je bio mrtav, niko se nije makao,

čula se tužna melodija s klavira.

U daljini je neko neutešno plakao

i jecajem narušavao zvuk potpunog mira.

Nijedna usta ni reč nisu rekla,

dečaci su stajali pravo sred gustog oblaka dima,

imali su rane, krv je iz njih tekla,

oči su im otvorene bile, osuda se čitala u njima.

OSAM SUNČEVIH RATNIKA

            Kao što je poznato odvajkada, na neki se košarkaški turnir vodi 12 igrača, teoretski svi budu zdravi i sposobni da igraju na konkretnom takmičenju. Dakle, prva petorka i sedmorica kao zamene, to je jasno svakom dobronamernom građaninu i čoveku. Pre svakog od tih takmičenja stvara se tenzija kako se moraju vratiti 's njim ili na njemu', te su onda svi pod tenzijom: igrači, trener i pučanstvo koje otvorenih čeljusti prati nadmetanja, i po potrebi pušta očnjake...

            Lepo je to tako teoretski, praksa pak kaže nešto malo drugačije: igra njih osam, smenjuju se, rotiraju se – u košarkaškom slengu, ostali bleje na klupi, srećni što su uopšte pozvani. Utrče na teren eventualno na plus trideset razlike, ili ako ključni igrači odu na klupu zbog pet ličnih. To je jasno. Dobro.

            Gledam nešto ovih noći nebo. Vidi se dobro, videlo se još bolje kad je bila nestala struja. Onda se dosetim i ovog našeg Sunčevog sistema. Pa se opet setim košarke. Rezultat? Ukratko ću.

            Sunce: selektor i trener, Bog i Batina, bljuje vatru, i po potrebi radijaciju, na igrače.

Merkur: mali i nabijen, trčkara oko trenera, ali nikakve vajde od njega iako bi trebalo da bude plej. Čini se kao izgubljen slučaj.

Venera: takođe bi trebalo da bude plej, veći i teži od saigrača Merkura, ali ima užasno sporo kretanje i sav je nekooperativan i nadrkan. Osim toga, vazda se kreće kontra od onoga što mu je trener rekao.

Zemlja: hteo bi da bude i plej i šuter i klasično krilo, non-stop priča nešto ostalim saigračima i pokušava da ih organizuje, ali ovi ga izgleda slabo jebavaju. Ni dva posto. Čitav tim ispašta zbog njegove nadobudnosti, a selektor ga već poprilično mrko gleda.

Mars: potencijal! I za pleja i za košgetera, ali ga trener za sada ne ubacuje u vatru, iako je mali multitalentovan.

Jupiter: klasični teški centar. Pouzdan, mada malo 'na svoju ruku', što mu se ne treba uzeti za zlo jer skupi većinu promašenih lopti i 'otpadaka' kojima publika gađa one bekovske primadone. Sav je istetoviran i olujan, te publika izbegava da se kači s njim.

Saturn: takođe centar. I on u reketu, i tu blizu reketa. Publika ga voli više od kolege saigrača Jupitera, pošto je uvek doteran i ima neke fazone, kao da ne igra košarku nego tenis. Kao dubl u tenisu, sa Jupiterom bi bili prvaci Mlečnog puta. Ovako, u timu su gde im je plej Zemlja... Jebiga...

Uran: pouzdani krilni igrač ledenog lica. Mnogo bolje sarađuje sa centrima nego s bekovima. Bekovi kao da ga i ne vide, a on se kreće tamo-vamo i sve vreme im ne misli ništa dobro. Deluje nakrivljeno, ali ne promašuje kad dobije loptu, koju nikako da dobije.

Neptun: pokretljivo krilo koje može da igra i kao bek šuter. Ponekad se ukopa u mestu i ni vajdice od njega, sve da ga neki od plejmejkera i vide. I on ima svoje obožavateljke, kao i njegovi saigrači Jupiter, Saturn i Uran. Zemlja ima intimnog obožavatelja Meseca.

Publika: podeljena između centara i bekova, s tim što gađaju bekove a mahom pogoci završavaju na centrima. Nepravda, što i sama publika, organizovana u Kajperov pojas, kaže. Oni su radikalna frakcija publike organizovane u Ortov oblak. Krila retko ko dira, jer krila blistaju kad je i sve ostalo kako treba.

Da rezimiramo. Prvu petorku činili bi Venera i Zemlja kao bekovi, Jupiter kao centar i Uran i Neptun kao krilni igrači. Na klupi, kao glavne rezerve, Saturn, Merkur i Mars.

E, pa se posle čudimo što smo i u košarci otišli u pičku lepu materinu...

MAJKA I OTAC VEĆ SU BILI U BALONU KADA SU POČELA DA SE DEŠAVAJU ČUDA

                 Pregled telesnih šupljina nimalo mi nije prijao. Rekao sam to naglas i dobio šamar. Pre toga šamar sam dobio kad su me jedva izvukli iz ambara, gde sam se jurio s miševima. Miševi su pametne životinjice i znaju dosta zanimljivih priča.

             'Ovaj tvoj je kompletni debil', reče stric mojoj majci. Stric me je voleo još manje od ostale rodbine, ali ja sam njega obožavao. Bio je baš smešan, dok je pesnicom pokušavao da me dokači po glavi. Uvek bih se izmakao, a on bi se od siline zamaha triput okrenuo oko svoje ose, onda pi pao na veoma komičan način, kao oni našminkani ljudi u crno-belim filmovima koje sam jednom gledao. I stric je bio crno-beo, i kretao se ubrzano. Ponekad bi se iznad njega stvorio oblačić u kojem su bile reči koje je izgovarao. Ponekad ne bi bilo oblačića, pa ukućani nisu znali šta je stric hteo da kaže.  

            'Nije, samo je lud od onih pečurki koje stalno žvaćka', reče majka, gledajući me delom zabrinuto, a delom s tračkom mržnje koju ni sama nije uspevala da shvati.

            'Ajde, navlači gaće', zapovedio mi je otac pošto u meni nije našao ono što je tražio. 'Ti, veži mu pertle na tim bakandžama', zapovedio je otac mojoj majci i dodao: 'Kasnimo.'

            'Kuda ćemo?', mislim da sam pitao, i svi me pogledaše.

            'Tata, jesi li ga dobro pretražio?', pitala je majka podozrivo me gledajući. 'Znaš da ima skrivene džepove između debelog creva i dvanaesterca. Znaš da je dvaput uspeo da sakrije i u čeonim sinusima.' Otac je presekao majku pogledom punim topline, ali ispod oka, kao kada su se prvi put sreli, o čemu mi je pričao ujak, jedan od najsmešnijih crtanih likova koje sam ikada video. I ujak je voleo da me udara, i to je radio nacrtanom tojagom pri tome vičući: 'Uh, uh!' Kako bi me udario, tako bi se prosulo bezbroj iskrica, a ja sam od silnog smejanja jedva dolazio do daha. Ujak je ponekad imao brkove u raznim bojama, a nekad bi se pojavio bez brkova i ja prosto nisam znao kada mi je bio smešniji. Umeo je i da koluta očima, čak i da ih raširi toliko da mu zauzmu pola lica. Obožavao sam i ujaka, sanjario sam o tome kako bi bilo dobro da su ujak i stric rođena braća, tako različiti a opet slični.

            'Ovaj kreten sve će nas sahraniti', propiskutala je baka iz svojih invalidskih kolica. Simpatična starica, nekad napravljena od kartona, a nekad od papira iz sveske na kvadratiće. Nju sam posebno voleo, jer je umela da bude i baka po ocu i baka po majci. Kao baka po majci spremala mi je šnenokle, a kao baka po ocu kuvala mi svakojake đakonije sa jakim bugarskim začinima. Par puta se i zapalila, dok je bila blizu šporeta na plin. Lakše je bilo ugasiti kad je bila napravljena od kartona.

            'Krećemo!', zapovedio je otac. Šta god bi kazao, to je bilo izrečeno zapovednim tonom. Čak je i samom sebi zapovedao.

            Napolju je počelo da svanjava. 'Uh, to nije dobro', reče majka, primetivši moj ushićeni pogled. U zoru, majka i otac počeli bi da se transformišu u kockice, pretežno drvene, šarene, a onda je na meni bilo da ih pretvorim u plastične kockice, koje su zatim same od sebe menjale izgled, boju i boju glasa, pošto su roditelji povazdan želeli da kažu nešto. Kao plastične kockice nisu mogli ništa pametno da kažu, ali je ipak bilo zanimljivo slušati ih, jer su zvuci koje tom prilikom ispuštaju nalik na gužvanje najlon kese s napolitankama.

            Ni ja skoro nikada nisam imao da kažem bilo šta pametno, iako su me uporno terali da odgovaram na njihova pitanja, unapred znajući da ću lupiti nešto što će mnogo da ih iznervira.

            'Majka, ponesi ga, opet se ukočio', zapovedio je otac i dodao: 'Kasnimo.'

            Majka me je prvo udarila preko ruke kojom sam čačkao nos, onda me zabacila na rame i ponela, dok je otac, prepun neopravdane sumnje, gledao unutrašnjost mojih nozdrva. 'Hm, pouzdano znam da ih je negde sakrio', brundao je krckavo i šuškavo, klepivši me zatim po potiljku. 'Izgubićemo prevoz zbog... tog... što si rodila. Hajde, zajaši me.'

            Otac je u ranu zoru umeo zaista brzo da trči, jer su se njegove noge, složene od plastičnih kockica, u neverovatnom ritmu kretale čas napred čas u stranu, ostavljajući u zemlji tragove nalik na otiske krampona. I sve to dok ga je jahala majka, koja je mene nosila o ramenu.

            'Tata, kasnimo li još uvek?', pitala je majka, spojivši svoje kockice sa njegovim u čvrstu vezu, tako da sam samo ja landarao neučvršćen, dok smo se peli na vrh planine.

            'Još malo, i ne kasnimo', šuškao je i krckao očev glas poput napolitanki u najlon kesi. Usput smo nabasali na nekoliko vukova i jednog medveda, toliko zbunjenih prizorom pred njima, da uopšte nisu reagovali; čak su se međusobno i zgledali, otišavši zatim svako na svoju stranu.

            'Žuljate me', rekao sam, na šta me je majka kockičastom rukom potkačila preko uveta, a otac najedared presloženom nogom šutnuo u stražnjicu. Oboje mi dadoše znak da ćutim.

            Popeli smo se na vrh planine, baš kada je sunce naglo skočilo sa linije horizonta i nasmešilo se. Rana zora postade rano jutro, a otac i majka ponovo poprimiše ljudski oblik.

            'Nemoj da se smeješ!', zapovedio je otac suncu. Sunce mi je namignulo.

            U daljini se pojavila tačka koja se približavala, uobličavajući se u nešto. 'Požuri!', zapovedio je otac toj tački. Tačka se odjednom pretvorila u balon koji je lebdeo pred nama. Baš veliki balon, sa korpom i užadima i helijumom, i sa onim vrećicama peska okačenim sa spoljne strane četvrtaste korpe. 'Tata, zaista sam ponosna koliko si dobro savladao imperativ', ganutim polušapatom prozbori majka.

            'Neću ni misliti da sam uspeo', reče otac, sav ponosan na sebe.

            'Nisam ni mislio da ću uspeti', odvažih se da kažem. Otac je od celokupne gramatike odlično poznavao samo zapovedni način, sve ostalo gađao je na osećaj, ne baš bog zna kakav. Uvek kada bih ga ispravio u gramatičkoj egzibiciji, sledila bi ćuška praćena kakvim zapovedanjem, ali sada nije bilo vremena za taj mali ritual; sa horizonta je dolazilo još mnoštvo tačaka, na hiljade tačaka.

            Dok su tačke rasle u dirižable i balone svih zamislivih boja i oblika, u podnožju planine šarenelo se nešto drugo: u gomilama, hordama i procesijama nailazili su vašarski mađioničari, varvari i čarobnjaci, praćeni bubnjanjem doboša, hukom rogova i zurli, a za svima njima išli su ulični svirači, ubacujući se frulama, violinama, mandolinama, tamburama, gitarama i ko zna kakvim sve ne muzičkim instrumentima.

            'Brzo! U balon!', zapovedio je otac. Uskočio je u korpu, za njim je naglavačke uskočila i majka, oborila oca, pa su se oboje uskomešali raspetljavajući udove, dok je otac sve vreme zapovedao nešto nerazumljivo, a balon se klatio tamo-amo.

            'Gledajte!', viknuh. 'Moji drugari!'

            S krajeva planinskih venaca prema vrhu na kom sam stajao kretalo se mnoštvo mojih vršnjaka, devojčica i dečaka, žena i muškaraca, deka i baka. 'Polazi!', zapovedio je otac. 'Neću!', dreknuo sam.

            Otac i majka se otisnuše balonom prema neprebrojnim letelicama od kojih se šarenilo nebo. Iz svih tih letelica čulo se: 'Polazi!', a svuda oko mene: 'Neću!'

            Na hiljade očeva iz hiljada balona i dirižablova zapovedilo je: 'Krećemo! Zakasnićemo!'

            Kao gusti oblak odleteli su prema horizontu, praćeni sunčevim osmehom i muzikom koja se u podnožju planine prelivala iz harmonije u harmoniju.

            Moji vršnjaci i ja složno zakopasmo prstom u nos i odande povadismo gljive boje unutrašnjosti nozdrve, te ih pobacasmo po planinskom vrhu.

            Huka glasova iz letelica lagano je zamirala u daljini, kad se ti glasovi udružiše u jedan: 'Zakasnili smo!'

            Najednom je zaslepljujuća svetlost blesnula čitavim prostorom, i blesak je trajao i trajao, a nakon toga nebo je bilo plavlje no ikada i priroda je bila zelena i šarena kako se nikada nije zelenela i šarenela.

            Bio je to baš lep početak dana, jednog u nizu mnogih lepih dana koji su pred nama. A mi smo stajali na planini, i kao da smo se odjednom zapitali – šta ćemo ovde? Lagano smo se razišli, praćeni sada već mirnijom i svedenijom muzikom, vraćajući se svako svome odredištu, sa blagom vrtoglavicom i ispunjenim srcima.

            Od tada, više niko nikada nije čuo nijednu zapovest.

KUČKA

Pojavila se ispod terase mog stana i gledala dok sam ždrao nešto. Poznato mi je kako su psi nevaspitani. Dresura nije isto što i vaspitanje. Bacim joj komad. Prvo čeka da padne i legne na zemlju, onda ga lapne. Dopalo joj se, kako ne bi, koske i masti i kožmure, kožmure katkad nije ni htela da uzme u razmatranje. Pojavi se još pasa, ali ona je glavna, ovo je moja terasa - verovatno je tako kontala, i terala ostale pse.

Izađem na terasu, protegnem se onako seljački, razmrdam krckutavu šiju, sve vreme gledam planinu i nebo i oblake na nebu... AV! Znam da si tu, džukelo, znam, nema sat i po kako sam ti istresao toliko koski da padneš u nesvest, sve joj tako mislim dok vraćam pogled na nebo, na nebu je magličasti polumesec, oko njega kilavo plavo nebo, zima će uskoro.

AV AV!

Jesi normalna bre?! Gajim nežna osećanja, ajde čibe!

AV!

Bacim joj nešto. Onda opet. Sve to začas nestane. Super, skontala je, ovo je moja teritorija i OVO JE MOJA TERASA! VOLIM GA! (Nikada do sada se nismo videli jedan-na-jedan, ispod terase, uvek sam ja gore a ona dole, sumnjam i da bi me prepoznala ako bih joj došao tamo)

Onda se pojavi jedan jako štrokavi i čupavi, sav isprepadan, ona ga primi u društvo. Primi i još barem pet pasa u društvo. Dođemo do situacije kada laju po čitavu noć. Eto, laju. Teritorija.

Kada sam popizdeo? Pa, popizdeo sam kad sam kučkici bacio kosku, dooobru deeebelu kosku, a onaj čupavi skočio i oterao je i zgrabio koščugu, dok je ona sirota jedva šmugnula ispod fensi automobila. Čupavi je svašta prošao, nema zbora. Životinja je umela da prepozna šinterski auto na 300 metara, i odmah je bežao. To je za pohvalu, ali nije za pohvalu otimati hranu trudnoj kučki, a ova je bila ihahaj trudna. 

Epilog: 

Umesto jednog psa, imam njih desetak, lažem, barem ih je petnaest. Ne napadaju nikoga, što meni, kao prastarome opreznjaku i povremenom paranoiku, ne znači ništa. Čupavi je naučio da se ne grebe od kučke koja i dalje polaže pravo na moju terasu. 

Zašto je sve ovo smešno? Evo zašto. Ispred zgrade postoji čopor pasa s kojima sam skoro na ej de si. Iza zgrade je čopor s kojim se družim samo preko terase. Gotovo.

МАНДОЛИНА И АВЕТИ

Фотеља у којој је седела госпођа Црномарковић била је пресвучена плишем, веома мекана и удобна. Годинама се није усуђивала да на њој промени ишта. То је била фотеља господина Црномарковића, у њој је седео и пио прву јутарњу кафу, уз неизбежну чашицу ракије, не више од тога, све док не дође време за ручак. Тада би господин Црномарковић попио још две чашице шљивовице на коју је био поносан јер је сам справљао. Уз ручак је имао обичај да попије две чаше вина, чисто вино у чаши, при томе би наздравио својој госпођи која би му узвратила каткад вином, много чешће малом чашом до пола пуном пива. Током ручка њих би двоје разговарали. Теме за разговор биле су сваког дана исте, дан за даном, година за годином, откако су њихови син и ћерка отишли из стана и засновали сопствене породице. Госпођа Црномарковић је то одвајање деце од примарне породице осетила веома интензивно, у једном тренутку пала је у дубоку депресију и пробала да се убије. Супруг је спречио у тој намери , грлећи је без речи док се није умирила и заспала у његовом наручју. Од тада би своју тугу исказивала само при пеглању веша или прању судова, где се сузе не могу видети.

Госпођа Црномарковић је седела у фотељи пресвученој плишем и на столу поред фотеље имала велику шољу кафе с мало млека. Сто је био низак, прекривен миљеом и шустиклама које је сама исхеклала. Гледала је своју омиљену серију на једном од телевизијских канала. Плакала је. Сећала се првих сусрета са својим мужем. Била је варошанка, он је дошао из села. Он је био официр, она шваља. Тек што се Други светски рат био завршио, стајала је крај капије, борци су пролазили, народ им је клицао, али она је видела само једног партизана – Душан Црномарковић, обасипан цвећем, дигнуте главе пролазио је поред њене капије.

Неколико година касније, Душан је отишао у Сибир, и на минус тридесет девет степени завршио Школу за официре. Вратити се из сибирског леда, онда бити сведок домаћој зими, размишљао је Душан, било је лако и смешно.

Умро је 1994. године, у зиму. Готово до последњег дана владао се по правилима која је самом себи наметнуо.

Госпођа Црномарковић је туговала за њим. Годинама је одбијала да његове ствари избаци из плакара, регала, ормана, и сањала га је готово сваке ноћи. Долазио би јој оним својим помало гегавим ходом, са рукама иза леђа и вазда насмејан, али насмејан као да има неку идеју коју ће следећег часа реализовати.

Било је касно поподне, крај августа, кад је госпођа Црномарковић све ствари свог покојног мужа скалупила у кесе и однела до контејнера. Стајала је два минута поред контејнера, без речи, поред ње су пролазили комшије и суседи, знали су.

ТУП  ТУП ТУП! У правилним размацима сваке ноћи почели су да се чују ударци пригушеног интензитета, који госпођи Црномарковић нису дали да заспи. Након неколико ноћи схватила је да ти мукли ударци долазе из стана изнад њеног. Такође господин у годинама, без жене, на ходнику би се увек љубазно јавио, понекад би се понудио да јој купи намирнице, ако је напољу лоше време. Његова жена је преминула поред њега, три године раније, у кревету. Само је рекла: 'Не знам шта ћу, овде ми је тешко...'

ТУП ТУП ТУП!

Госпођа Црномарковић није издржала, обукла се и попела на спрат изнад. Позвонила је на његова врата. Било је два сата по поноћи. Није било одазива. Звуци су се сада чули јасније. Радозналост је надвладала урођену суздржаност госпође Црномарковић, те је посегнула руком за кваку. Врата његовог стана била су откључана, из предсобља се улазило у кухињу и дневну собу. Није га било тамо. Пронашла га је тек у малој соби, какве се обично издају студентима; седео је на кревету и пикадом гађао мету.

'Не знам. Све сам пробао. Никако да ме прође...', рекао је кад је угледао. Госпођа Црномарковић је само стајала, није знала шта да каже, иако је знала о чему њен сусед говори. Лице му је било озбиљно, професор у пензији, у слободно време свирао је мандолину у локалном оркестру, сачињеном такође од пензионера. Од како му је умрла жена, мандолину више није узео у руке. Сада је седео и, скоро не гледајући, пикадима гађао мету окачену о зид, пола метра од главе госпође Црномарковић. Његово инфантилно понашање веома ју је увредило, окренула се и изашла одатле. До јутра није успела да заспи, ујутру су се срели у продавници, обома су лица била уморна и неиспавана. Само су једно другом климнули главом, у знак поздрава.

Око поднева је госпођа Црномарковић отишла до гробља. Увек би се тешила што њен покојни супруг почива поред још једног Душана, а преко пута му је презимењак. Држала се свог ритуала; прво је променила цвеће у вазни тик испод надгробног споменика, оно увело бацила у педесетак метара удаљену канту за смеће, затим је почупала травке које су веома брзо расле изнад вечне куће Душана Црномарковића. Онда му је причала. Каткад би се расплакала, некад би му причала уз осмех, често би само ћутала и гледала његову слику. Горе, на гробљу, ветар је шибао и лети и зими, па се стара жена није дуго задржавала тамо.

Код куће је имала свој мир, онолико колико јој је одговарало. Свакодневно се чула са сином и ћерком, долазили су јој и у госте на неколико дана, радовала се унуцима, онда би, када они оду, поново остајала сама са својим миром. Осим кад не би усред ноћи чула мукле ударце из суседовог стана. Само још једном је отишла код њега, затекла га је у истом положају као кад је дошла и претходни пут.

'Све сам пробао', поновио је комшија, онда показао на пикадо. 'Ово сам купио на бувљаку. Било је по повољној цени. Жао ми је ако вас узнемиравам. Не знам више шта ћу од себе...'

Госпођа Црномарковић је села на кревет поред њега, узела један пикадо, замахнула и промашила мету. Као шваља и кројачица била је кудикамо прецизнија. Али, то је већ прошлост; руке и даље слушају, руке обаве све што треба, вид је проблем: чак ни наочаре с јаком диоптријом не помажу превише. Опростила се од своје шиваће 'Багат' машине. Сада јој служи само као декор у дневној соби.

'Лаку ноћ', рекла је комшији, затим је сишла у свој стан и спремила се за спавање. Није се сећала снова, ретко када се и сећала - осим кад је сањала мужа – премда је знала да је неке авети походе више од двадесет година, давно пре но што јој је супруг преминуо.

То поподне је неприметно прешло у вече, па у ноћ. Већину времена провела је у фотељи пресвученој плишем, гледајући своје омиљене телевизијске серије.

Светло у соби изненада се угасило, нестала је и слика на телевизору. Мркли мрак је захватио читави део Града. Њој никада није пријала тама, нарочито кад струја нестане без најаве, стога је увек у близини имала кутију шибица и свећу.

ТУП ТУП ТУП, у мраку и тишини одјекнуло је стоструко гласније. Учинило јој се да је чула комшијин узвик. Звучао је победоносно. Након тога више ништа није реметило тишину. Гледала је мутни сјај десетина свећа са прозора оближњих зграда, присећајући се свог детињства. Било их је четворо браће и сестара, сада је остала само она.

Поново је чула звук, мелодија је реметила једнолични ритам мрака. Промолила је главу кроз прозор, лепота звука је надјачала тишину таме. Комшија одозго као да је мандолином дозивао светлост. Још десетак људи изашло је на прозоре и терасе и слушало. Свирао је без престанка пуна три сата, свирао је и када је струја поново дошла. Нико се није померао са прозора.

Лице госпође Црномарковић било је мокро од суза, и насмешено. Уз смешак је и заспала, и те ноћи је нису походиле авети.

PARTIZAN

            Bila je jedna fotka, na fotki Đorđević, Grbović, Divac i Pecarski, iznad fotke ogromnim slovima: 'RASTRGNUĆEMO BARSU!' U ruci imali Barsinu zastavu... I rastrgli je, ne zastavu nego Barsu.

            Dvadeset četiri godine kasnije, Partizan rastrže i dalje, veoma slab i još više hendikepiran. Rekao sam hendikepiran? Moja greška.

            Postoji to nešto, Markes to zna, Sbilberg i Kamerun to znaju, kada radiš nešto, kada stvaraš, velika je mogućnost da nećeš uraditi kako treba, ali je mala mogućnost da ćeš ipak uraditi, i da će se iz te male mogućnosti izroditi veliki rezultat. Markes je svom izdavaču poslao rukopis romana 'Sto godina samoće', u propratnom pismu napisao: 'Ako ovo ne uspe, ubiću se.' Izdavač mu odgovorio: 'Nemoj da se ubiješ, uspelo je.'

            Natrag na Partizan. To je samo sport. Glupava košarka. Sećaš se, cilj je da se protne lopta kroz obruč... Postoje načini i načini kako uraditi tako nešto, većinom ne uspe, statistika je neumoljiva, ali kada uspe – na neki čudan način adrenalka krene da vrca hormone, a nakon adrenalke krene hipofiza sa svojim hormonima, i na kraju se nekako zadržimo kod endorfina. Mmmmmm...

            Počeo sam o Partizanu? Neeee seeeeri?1?

TRUDNICE I TRUDNJAČE

            Dok sam radio u čuvenom Bečmenu, sa mnom je radila i jedna dama, a džambas, koja me i uvela u posao, jer je morala na porodiljsko. Tako sam od roštiljdžije za jedan dan avanzovao u administratora, organizatora, animir gospodina za brojne inspekcije, trulog radnika u proizvodnji i onoga koji šiba fakture, otpremnice i tako to u nekom DOS programu, koji se svaki čas šlogirao. Normalno da sam bio izgubljen, ali dama kojoj se smeši porodiljsko bolovanje bila je uz mene i pokazala mi trista i tri fore, kako bi mi olakšala novi posao. Iz gumenih čizama u cipele, beli (podrazumevajući se) mantil, i ništa kačket koji mi je, kao roštiljdžiji, štitio glavu od silnih garova i smradeža, kako god bezuspešno. I tako je vreme prolazilo, dami stomak stigao do pod bradu, štono se kaže onako narodski, međutim, ona je to ignorisala.

            'I gledaj sad, ako ti se desi da ovo... onda ti ono... i nemoj ništa da se brineš', objašnjavala mi je. Pokazala mi kako da čuvam kopije faktura, pokazala mi kako da one s greškom ili nerealizovane sačuvam za nekad ako zatreba. Ali u DOS program se nije mešala, što je u redu, mene naguzili da se zamajavam s primordijalnostima, ona je bila suvi operativac i uopšte mozak čitave firme. A stomak rastao i rastao, popeo joj se do nosa...

            'Ej', kažem joj jednog dana. 'Daj oladi malo, jedva sebe nosiš, nemoj da tegliš te kutijetine, ostavi ih tu, OSTAVI IH TU ODMAH, ja ću da prenesem.' 

            'Dobro, sledeću turu ti nosiš, samo da ovo stavim gde treba. I daj mi cigaretu.'

            Zamalo da je sudskim putem pošalju na porodiljsko. Otišla poslednjeg dana iza kojeg na snagu stupa neki zakon. Mnogo mi je nedostajala kad je konačno otišla, mada se pojedinih dana pojavljivala kao guest star, što me je neizmerno radovalo, jer je bila jedina osoba s kojom sam mogao da komuniciram a da mi ne trni mozak od gluposti. Rodila, postala majka i drugog deteta, prvo dete, ćerka, već je išla u školu i ona je makar jednom dnevno s posla zvala da proveri je li ćera uradila domaći. A ostajali smo tamo do mnogo prekovremeno...

...

            Izvrnula se u krevet i počela da ufće i pufće. Sve teško, plače joj se, gladno joj je(!), izmišlja šta god joj je volja, ali guzicu zavarila za krevet, na kraj pameti joj nije da ustane. Trudna možda čitava tri dana, možda ni toliko. Pa prođe tri meseca, potvrđeno da jeste trudna, zaboga TRUDNA SAM! Ustane iz kreveta koliko samo da ode u WC, onda opet u horizontalu. Održava trudnoću. Tako je naučili, tako je programirana: 'Ti ćeš, ćerko, jednog dana da se udaš, sad će mama da ti pokaže neke prečice kako da to što pre uradiš... Šu šu šuš, bla bla brm... Posle te briga.' (A i nas, dodaje mama u sebi, jer je i ona deo programa)

            Totalno nezadovoljna bilo čime, ugoditi joj gotovo pa je nemoguće. Sve joj dosadno. Iz dosade (ako ne računamo isprogramiranost), rešila da je dečko nafiluje, a ionako je vreme da zakevi... Dok je bila devojčica, lastiš je bio njen, ako nije bio, trudila se da bude glavna na lastišu. Normalno.

            Oko petog meseca, sva zakrmljena od mnoštva slatkih, kiselih, ljutih i slanih artikala, počne da se brine da joj ne pukne vodenjak. I kojega je dete pol?! Bolje da je muško. Bolje bolje bolje da je dečak! Ako joj na pregledu kažu da je još rano da se utvrdi pol, ono unutra se postavilo tako da se ne može jasno videti je li muško ili žensko, jao panike! Daj slatkiše! Daj kafu! Nemoj cigaretu, nemoj ni da mi pušiš u blizini, trudna sam, jebote! Daj dim, ali odmah beži!

            Posle plače. Plakala i pre toga. Ginekolog rekao da je sve u redu, šta zna ginekolog, njoj je teško. Razmišlja o epiduralnoj. Košta. Ubija svog dragog u pojam da kako god zna skupi pare za epiduralnu. Dragi odmah izlazi iz kadra, ide da smišlja kako da se oslobodi sveg ovog sranja. A njegova draga tek što je zagazila u šesti mesec trudnoće, nije ni to, ne može više očima da ga gleda, ni ona ni njena majka. Pršte saveti kao konfeti...

...

            Slađana, ako ovo budeš pročitala, hoću da znaš da si žena-zmaj! Ali, tebi je to ionako jasno...

            I pozdrav svim ženama zmajevima, moje je srce radosno jer ih ima. Gde ćeš lepše od te činjenice?

            Ovaj drugi soj ne bih da spominjem, takve ionako nađu sebi adekvatnog gmizavca.