BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

PSI ĆE OPET LAJATI

sneg je planuo crvenom
u vedro zimsko predvečerje

kugla na umoru
predala se ledenoj izmaglici

noćas će ponovo plesati mraz
sa šupljim postojanjem
kao sa prelepom lutkom iz izloga

i psi će opet lajati
opet će zavijati
jer psi najbolje osećaju

u njenoj sobi plamti vatra
i verovatno je toplo unutra
sa svim tim vrcavim svetlostima
iz kamina i kreveta
razmeštenog za još nekog

i pitam se
dok stojim napolju obuzet
ognjevima koji tutnje kroz mene
ko će u toj sobi ponovo založiti
vatru u pola četiri ujutru
kad sam ja sada napolju
i drhtim u snegu milovan izmaglicom
i čvrstom rukom januarskog sutona

kugla na umoru
crvena od ognjeva
predala se ledenoj izmaglici –
baš sramota

noćas će lajati i zavijati
jedan pas više.

NEKE SU ŽENE...

znate
trčao sam jednom po pljusku
prema bilo kakvom zaklonu
sa devojkom koju sam poznavao
samo četiri dana
i pljuštalo je po nama
sa poštenim gnevom neba

pogledao sam je:
šljapkala je kroz bare pored mene
rukama obuhvativši svoje telo
i više nije imalo smisla da trčimo tako

imala je dugu kosu
smeđu i kovrdžavu i sada potpuno mokru

lepa kosa

onda je počela da se smeje
i njen smeh je trajao i trajao
samo je izlazio iz nje

neko mi je nekada rekao: kloni je se
ništa ne pokušavaj
ne počinji s njom...

prestaće da pada uskoro
pa ćemo moći da nastavimo dalje
rekao sam joj

zatim smo ćutali slušajući pucanj gromova
i besno udaranje kapi o raskvašenu zemlju

mislio sam
ako postoji čarolija zaljubljivanja
kao što je opevaju u pesmama
onda ovako izgleda

reći ću ti nešto
bilo mi je petnaest i volela sam ga
a ostali su mi bili drugovi
njih četvorica
i onda su jedne večeri svi oni...
svi su me oni...
zaplakala je
a meni je negde odozgo pala kap
i slivala mi se niz lice

neke su žene stvorene
samo zbog toga da se vole

osetio sam  da bih čitavo nebo
mogao da pošaljem dođavola.

RENDEZ – VOUS

 Sedi u parku već pola sata i čeka devojku. Prvi ljubavni sastanak Misli na nju, zamišlja šta je obukla za izlazak. Kratka suknjica i tesna bluza. Ne. Lepršava haljina sa tankim bretelama. Ne. Zavodljiva šminka i elegantni komplet...
A onda je pored njega sela baba. Nosila je flašu rakije. Imala je žuto lice i beonjače,   dlakave bradavice na obrazima, masnu krpljenu odeću, iscepane čarape i dotrajale muške cipele.
«Hoćeš da ti gatam, da ti čitam s dlana, ili da ti gledam u karte?»
Dečak je razmišljao o bekstvu. Bilo mu je muka, ali je i dalje sedeo i čekao svoju prvu ljubav
 «Nekada sam bila lepotica.Visoka gospoda je jela sa mog pupka, međusobno su se ubijali zbog mog tela. Poklanjali su mi bogatstva i raskoši.»
Potezala je iz flaše i glasno izdisala kroz nozdrve.A dečak je samo sedeo i već pedeset minuta čekao jedinu.
Onda mu je baba dotakla ruku svojim sparušenim prstima. «Možeš spavati sa mnom, ako mi kupiš litar loze.»
Dečak je skočio sa klupe i otrčao odatle.
Nijedna ljubav nije vredna takve žrtve.
A njegova vila nije ni došla.

J E Z E R O

            Stara Negoslava retko kada zaspi pre nego što se začuju drekavci, dole kraj Reke. U dugom nizu godina, dan za danom, užasni krici su postali deo nje, ali nije mogla da suzbije jezu, nije mogla da prenebregne urlike koje doživljava kao neku poruku. Kada mrak odvoji Selo od ostatka Sveta, a njenu kuću od Sela, ostaje joj samo strah, jer se odrekla sećanja. Nema čega da se plaši; horde, bande i protuve odavno su ovaj kraj ostavile na miru. Starci i starice, koji su ostali, gaje svoje strahove, neguju ih i nadaju se njihovom ostvarenju. Negoslava je, kao i ostali meštani, prestala da misli strah i stopila ga je sa željom.

            U sobi su, kao ikone, okačene slike, ne, fotografije, ali ih stara žena gleda sa ushićenjem. Pogled joj je otvoren i prima u sebe draga lica i osmehe što izmamljuju i njen osmeh. Drugi je zid za Sveca: ikona Svetog Arhangela Gavrila svojim sjajem osvetljava sobu, ikonu osvetljava kandilo; obasjan je Negoslavin dom.

            Ipak, izborani osmeh je namenjen onima koji su dalji nego što je Arhistrateg: mužu, sinu i unuku.

            Negoslava i Gavrilo su na slici u ovalnom ramu, pozelenelom od patine gotovo kao i dvoje mladenaca, lepih i retuširanih potezima najboljeg fotografa u dva sreza. Ostala tek slika, ni sećanja više ne struje oko nje.

            Ostale, naprotiv, kao da su okružene aurom. Pogled i nesvesno skrene ka njima, a trebalo bi da prati pokrete ruku koje razvlače kore, mese testo, eto, petljaju, i staračka bi duša da se osladi nečim...

            Uskoro više neće biti drekavaca, teši se Negoslava. Laže se. Nema tu radosti, ona očajava. Drekavci će nestati sa Rekom, i to će biti konačni raskid sa uspomenama. Zato je uplašena; sećanja koja odbacuje otići će sama, a svaki drugi strah prema tome je ništavan.

            Prvo će potopiti nizvodno, par sela u blizi će biti zbrisana sa lica zemlje. Onda će se Reka vraćati unazad, do njenog Sela, zatim će, pojevši Selo, pojesti i samu sebe. Postaće jezero. Veštačko i akumulaciono, rekoše joj, ako se dobro seća, učeni ljudi sa lepim licima.

            «Šta će to...i...takvo jezero, kad nam Bog dade 'vako lepu reku?», pitala ih je.

            «Majko, i ovo je božja volja.»

            Dođu samo da najave nedaću, misli Negoslava, nema više došljaka koji bi ičime razonodili ono preostalih Seljana. Samo lepa lica, kao na porugu njihovim odrtavelim.

            Spremanje za počinak je puka rutina, davno lišena rituala, a ipak obavljana sa dostojanstvom, jer noć treba poštovati kao i dan. Ona više ne sanja.

            Dok ne zaspi, ometana urlikanjem sa Reke, sve što bi mogla da odsanja već izvrne i prevrne u glavi, zatim potone.

            Moj deda je potonuo. Stajao je na obali Reke, čuo je zvukove i video svetlosti koje su dolazile iz vode. Rekao mi je u poverenju da je znao kako ga to doziva njegova bivša žena. Pokojna. Prvo je o kamenje razbio, tako je rekao, razbio, pet drekavaca da mu ne bi kvarili usredsređenost na poruke svoje neprežaljene. Reka ni u gornjem ni u donjem toku kilometrima nije dublja od ljudske visine. Deda Gavrilo je zakoračio u hladni vodotok, hladni onako rečeno, pošto dedi nikada nije bilo hladno. Silazio je u dubinu dok se voda nije sklopila nad njim, a onda ga izbacila na površinu, što ga je prilično iznerviralo. Nakrcao je odeću šljunkom i kamenjem s kojih su se cedili ostaci drekavaca, opet ušao u Reku i došao do njenog dna, gde je šetao tamo-amo, čas uzvodno čas nizvodno, sledeći glasove i svetlost, i ne dajući mira ribama. Tako je umro. Prvi put.

            Planina je pitoma i sve boje joj pristaju. Selo je baš na Planini, okolo su visovi i dolje, puca pogled na proplanak. Vazduh miriše, ali kroz Selo sve ređe miriše na životinjski izmet. Miris balege je u nozdrvama lagan; ovo što se u Selu oseća, nosi težinu, zadah.

            Četiri ovce – nekada ih je bilo i četrdeset i sto – jedino je što Negoslava još uspeva da održi. Nemaju praporce, zašto bi, malecna je to družina. Prošlog meseca ih je bilo pet, dobro je što su starici ostale četiri, jer da nije drekavaca ne bi bilo granice vučjoj obesti.

            Meštani gotovo i ne razgovaraju među sobom. Sve znaju. Čak i kad se okupe, popričaju najviše pola sata, šta bi dalje. Razmenjuju fotografije potomaka, svako ishvali svoje najdraže, zna Negoslava koliko je to šuplje, oseća majka, razume baka.

            Preslice je snašla paučina...

            Još malo, i voda će dopreti do njihovih kućnih pragova. U planini je zima oštra. Jednom se čak i Reka zaledila uz obalu. Drekavci su tada vrištali glasnije no obično. Kako li će to...jezero, pitala se Negoslava još odmah po saznavanju namere s kojom su došli učeni ljudi lepih lica.

            Ovde i kamen ume da pukne. U srećnija vremena pukao je direk u štali, bik je naprosto poludeo od straha, već ionako dovoljno sluđen od raspomamljenih urlika drekavaca. Bikovi se ne mogu uplaštiti tek tako; sigurno ne od kakvog drugog biljojeda, tu u Selu, a vukovi nikada nisu stremili štalama. Čime li se hrane drekavci?

Deda Gavrilu je odmah bilo jasno da tu nisu čista posla. Primetio je da već izvesno vreme usred dvorišta leže grabulje, koje on sve nekako zaboravi da skloni u koš. Trougao senke krova koša i trougao senke krova ambara na zemlji su se dodirnuli svojim oštrim uglovima, tvoreći tačku od koje je drška grabulja ukazivala putanju prema štali. Odande se čuo bik. Frktao je, rikao i prednjim nogama razgrtao sopstveni izmet, da je prštalo na sve strane. Nešto je i dedu pogodilo. Životinja je bila uznemirena prizorom, koji je i deda Gavrila ostavio bez daha: tri male šumske vile sisale su mleko sa vimena tri krave, veoma brzo menjajući mesta, uz jedva čujno zujanje krilaca i isijavanje svih duginih boja mekanog tona. Kad su spazile mog dedu, sve tri su izletele iz štale i prhnule ka punom mesecu, nestavši u njegovoj svetlosti. Sledeće što je deda čuo, bio je prasak lomljenja desnog rebarnog luka, odmah potom i levog, i bik ga je već vitlao natakavši ga na rogove. Umro je pre nego što je tresnuo o zemlju. Drugi put.

            Groblje je iznad Sela. Neka sela nizvodno svoje najdraže sahranjuju podno najniže postavljenih kuća. Preostali živi su tamo nesrećni; njihovim pokojnima će paliti sveće na nekom drugom mestu kada se jezero obrazuje i nad humkama. Negoslava suspreže sećanja. Stari drob boli i bez njih, iako još uvek ne poboljeva. Ima li granice između bola i bolesti, pita se ona. Odlazi u crkvu, blizu je i manastir, uz Planinu, ali noge neće uvek da slušaju. Sveće pali i za žive i za mrtve, pa i za Gavrila.

            Sve ih je manje u Selu, o prinovama je i besmisleno govoriti. Nijedan osvajač niti okupator za sobom nije ostavio ovakvu pustoš, a Negoslava zna ponešto o tome. Ona je zadužena za posmrtni govor svojim Seljanima koji se prestave. Zna i zdravice, nekada je probranim rečima u ime svih želela dobrodošlicu mnogom novorođenčetu. Ne seća se više. Neće.

            Nekada pokojnik ostane bez oproštajne reči. Mala zajednica, sastavljena od meštana Sela, stoji mirno dok traje opelo, ali govora ne bude. Zapreči se nešto u grlu i najrečitijima...Vetar je u Selu kao domaćin. Zazviždi kraj pogreba, onda se svi raziđu, još ćutljiviji.

            Pretaču strahove u želje. Ostatke želja vide kao strepnju, neku neodređenu, ali dovoljno jasnu: hoće li barem još jednom videti decu. Katkad im se otme kletva: «Dabogda i vaši zaboravili vas, kao vi nas», ali nije ozbiljna, nije usmerena, već je više vid vajkanja i mirenja sa neumitnošću.

            Negoslava je mnogo trpeljivija i punija razumevanja, nego njeni u Gradu.

            Druga žena deda Gavrila  odmah je rekla da ne želi da ga sahrani. Može on i severac da jaše, i Reku da kroti, i drekavce da rastura, ali neka je živ, i njoj i sebi. Deda je plakao pričajući o njoj, plače i dalje, ma samo li je spomene. Zapeva ispod glasa neku pesmu, zamalo pa brunda, kaže, njoj se dopadala, ruska, tužna, o kočijašu koji se smrznuo usred stepe, zna da je kraj i po glasniku šalje prsten svojoj verenici. Kad je mene rasplakao! Ne mogu svakog dana da posetim dedu. Nekada ima iznenadna pogoršanja i bolje da miruje uz odgovarajuće lekove. Pominje ozelenelu sliku u ovalnom patiniranom ramu. Proklinje godine, pa se ispravi, pa proklinje sebe, pa se iznova ispravi i više pojma nema šta proklinje, ako uopšte to radi. Rekao mi je: «Budi moj glasnik. Ja sam sada smrznut u stepi...Je...baš je...neka...stepa...Budi mi glasnik i budi...moj prsten...da...». Posle toga je deda Gavrilo zažmurio i više nikada nije umro. Barem ja o tome ništa ne znam.

            Čak i u takvoj malenoj zajednici kakvu su činili Seljani, određene stvari su prestavljale sramotu. Što je društvo uže, više se polaže na jednakopravnost, posebno u dobru. Zlo i nesreća se kriju koliko je moguće, a kada više ne može, obznanjuju se dramatično i na sav glas. Tako se ne izgubi mesto u društvu, a saučešće u nevolji je osigurano od strane većine.

            Ali, Negoslava nije mogla da saopšti kako je njen muž poludeo. Znala je ona i od ranije njegove priče o tome kako je već dva puta umro, do sitnica opisujući svoja iskustva. Zabrinula se, međutim, kada je rekao da će prestati da govori č, dž i š, jer mu se ta slova ne sviđaju.

            Ostao je u Gradu, u ustanovi zatvorenog tipa, gde je već, evo, desetu godinu. Posetila ga je samo jednom, odavno, ne može, Selo je bez puta, Grad je daleko, ona onemoćala. Ponekad je kosne što odbacuje sećanja na Gavrila, ali joj je valjda tako lakše. Mnogo je toga duša podnela, ne prima više nevolje. I kada zaplače, ne zna je li to iz sažaljenja i prema kome.

            Uživao sam u bojama i mirisima Planine i Reke. Žao mi je što će se mnogo toga promeniti. Menjamo, a prirodu ne pitamo. Dokle to može trajati?

            Selo je živopisno, uklopljeno u okolinu. Savršen sklad. Meštani su ćutljivi, podozrivi, iako se vidi da bi rado sa nama prozborili koju. Osećali smo se neprijatno pred tim starinama, niko mlađi od sedamdeset.

Crni gavranovi, to smo bili. Kratko je trajalo i mislim da sam bio nedopustivo arogantan. Mala je uteha to, što sam bio jako zbunjen, prepoznavši staricu sa kojom sam razgovarao. Delovala je usahlo, sa nekom tamom u očima, ili je to bila rešenost da ostane na svome čak i ako joj voda dođe do grla.

Nisam imao smelosti da joj se predstavim. Otišao sam gotovo bez pozdrava, izneverivši i nju i dedu, i sebe.

U jednom trenutku, zamalo da se okrenem i kažem joj da je deda Gavrilo opet počeo da koristi ona tri mrska slova. Ali, nisam.

O SMRTI NADOBUDNOG ADVOKATA

 Maks je bio veliki čovek i samo on je to znao. Prosto je posedovao osećaj o esencijalnoj važnosti sopstvenog postojanja za opstanak sveta. Ljudi su ga poznavali kao Milivoja Maksimovića, doktora pravnih nauka i veoma sposobnog advokata, nepobedivog gladijatora u sudskim sporovima. Gulio je kožu sa svojih klijenata, ali im je pružao totalnu sigurnost prilikom zastupanja: niko se nikada nije požalio na njegove usluge a mnogi su se kod njega zadužili do groba – silovatelji, ubice, dokazani lopovi na veliko, izdajnici...naravno, ukoliko su mogli da plate vreme i sposobnost Milivoja Maksimovića.
 Stoga niko, čak i kad bi lično video, ne bi poverovao da se ugledni advokat posle velike nužde brisao najgrubljom novinskom hartijom umesto svilenim ubrusima kakvi bi najviše odgovarali ličnosti njegove reputacije i bogatstva.
 U stvari, uopšte uzev, prilično je neverovatno sresti takvu osobu neke kišne jesenje noći u pola tri ujutru kako šeta sumnjivim ulicama s rukama zabijenim u džepove ofucane kožne jakne, bez kišobrana i sa cipelama izguljenih vrhova. Maks je upravo to činio: napustio je udubnost svoje dvospratne kuće u prestižnom delu grada i spoticao se o izlokane trotoare tamo gde i policija nerado zalazi. Ali on je to mogao – bio je Maks dok su svi ostali činili Običan Svet. Takvim noćnim akcijama mnogo puta je sebi pribavio ženu za pola sata ili sat, upoznao je svakojake probisvete i nesrećnike, prisustvovao je surovim akcijama obračuna, osvete ili pukog iživljavanja. Verovao je da time upoznaje svet bar koliko i vođenjem intelektualnih razgovora, čitanjem dubokoumnih knjiga i duhovnim  uzdizanjem uopšte, čime se bavio preko dana. Samog sebe je prozvao Maks, pošto za noćni poluživot ime Milivoje nije bilo baš adekvatno. Vremenom mu je to toliko prešlo u naviku, da je tako počeo da se oslovljava i prilikom dnevnih aktivnosti.
 "Maks, oderi ga kao bravče", rekao je sebi ispod glasa kad mu je jednom došao čovek sumnjivog lica i sa zlatnim lancima, prstenjem i narukvicama teškim bar pola kile, da bi ga uzeo za zastupnika na sudu. "Šta reče?", pitao je čovek, pa je Maks rešio da strogo odvoji noćne strasti i dnevni posao; nije hteo da bilo ko dozna za njegov dvostruki život.
 Koliko god se trudio, ogradu između te dve strane nije uspevao da učini neprobojnom. Jednom je zaradio stidne vaši i dok su ga mučile, vodio je izuzetno iscrpljujući proces, tako da je malo nedostajalo da ga izgubi zbog manjka koncentracije.
Ovog puta dešavalo se nešto drugo.
Usled istrajnog korišćenja novinske hartije, guzica mu je najzad popustila i šiknula je krv. Zamazala mu je veš, sreća što je odmah primetio neobično vlaženje pa se presvukao. Videvši tamno crvenilo na pozadini gaća, umalo se nije onesvestio. Ipak, ubedio je sebe da je i na taj način stremio očeličavanju. Ubrzo se i drugi par gaća okrvavio, pa je Maks svoju prostranu kadu napunio vodom i legao unutra da reši problem jednom toplom kupkom (advokat uvek radi suprotno od onog što bi lekar preporučio).
Voda se obojila, pa se Maks pridigao vidno uznemiren, razmišljajući o tajnama svog tela. Otkud tolika krv? Tešio se što nije mogla teći beskonačno. Prisećao se davno stečenog znanja o koagulaciji i začepljivanju rana. Rešio je da pritisne peškirom na pravo mesto kako bi izazvao kompresiju. Stajao je u vodi do kolena i nabijao peškir između dve polutke. Pomislio je da bi možda morao ići na tamponiranje. Mašta mu je dočarala prizor: leži u nedoličnoj pozi; okolo sestre i lekar koji ga zlobno pita: "Šta, nažuljala vas svila, gospodine Maksimoviću?"
To ne bi preživeo, znao je. Posebno bi ga uništilo iznuđivanje priznanja o korišćenju novinske hartije ili nekog grubljeg predmeta, jer lekara ne bi mogao da slaže kako toga nije bilo. Ne bi bilo isključeno ni pronošenje priče o njegovim polnim nastranostima. Kako bi se odbranio? Sudnica je jedno, u njoj je neprikosnoven; ulica je nešto drugo a on je upoznao moć ulice, čak i u velikom gradu, posebno zato jer je bio maltene javna ličnost.
Ne, nikako kod lekara, odlučio je. Izašao je iz kade, obrisao  se, još malo pridržao peškir na ranjenom mestu, pa se onda obukao i spremio za noćnu šetnju.
Kiša je ponovo padala, a on se zapanjivao koliko sveta po tom vremenu i u to doba – tri ujutru – ima napolju. Šetao je već dugo vremena, ali opet ga je fascinirala brojnost sumnjivih uličica i ćoškova koji su preko dana, nasuprot tome, delovali sasvim pitomo i bezopasno i mnoštvo ljudi je bez ikakvog zazora prolazilo tuda. Noću prolaznika nije bilo, a ambijent je doživljavao čudesnu transformaciju i delovao krajnje zlokobno, toliko da je čovek i od sebe mogao zazirati; psi i mačke postajali su krvoločne aždaje ma koliko bežali u stranu.
I tada je Maks ugledao prizor. Bradati, lepljivi masni čovek je stajao iznad starca sabijenog u crne kese za đubre koje su ležale pored kontejnera. Maks nije imao običaj da se meša u takve duele jer je shvatio da na kraju on može postati jedina žrtva dok sukobljeni zajedno odlaze na piće zaboravljajući da su se ikad prepirali. Mrzeo je ulogu mirotvorca pošto u to nije verovao – osim za velike pare u sudnici – ali sad je osetio poriv da se umeša. Začudio se takvom porivu, između ostalog i zato što ga je opet tištila ogavna vlažnost gaća koja ga je peckala straga i terala ga da non-stop izvlači mokru tkaninu iz procepa. Imao je sopstveni problem a hteo je da rešava tuđe, to ga je zbunilo.
"Gospodine, ostavite gospodina na miru", reče bradatom čoveku pre no što je uspostavio kontrolu nad sobom. Trenutak kasnije je uspeo, ali bilo je dockan. Bradati ga je pogledao. "Šta je", reče.
Maks je pomislio da utekne. Kao da ga je nešto sprečavalo u tome, iako je imao žarku želju za begom.
"Pomerite se od tog čoveka", reče bradatom. "Vidite da neće još dugo?"
"Oće još dugo. A ja mu ne dam. A ti se gubi."
"Dobro, bez ljutnje. Ali, šta vam je taj čovek skrivio? Tako je star da ni sebi ne može da skrivi."
"Tvrdi da je Bog. Nervira me", reče bradati. Maksu je došlo da se naglas nasmeje.
"I vi mu verujete?", upitao je.
"Aha. Ubedio me. Nije trebalo jer sam ga oduvek tražio da ga ubijem. Sad ću da ga ubijem. A ti se gubi."
"Kako vas je ubedio da je Bog?"
"Sve mi ispričao o meni, i ono što sam samo pomislio da uradim. Niko mi nikad nije pričao toliko loše o meni...Šta si ti, koji moj? Neki advokat, a?", obrecnu se bradati pa krenu na Maksa zapostavljajući starca.
"Vrati se ovamo, ne diraj ga", oglasi se starac zovući bradatog. "Vidiš da mu je tur sav krvav, dovoljno je kažnjen."
Maks nije verovao svojim ušima. U gotovo mrklom mraku stajao je okrenut licem prema dvojici ljudi, trudeći se da zauzme što prirodniji stav, a taj neugledni starac je bez problema pogodio šta ga je mučilo i to je čak izrekao na veoma prezriv način. Bradati je malo usporio. "Je l' istina što kaže matori?", pitao je.
Maks ne bi odgovorio potvrdno, ali ta opasna gromada se i dalje kretala prema njemu, pa je pomislio da bi ga iskreno priznanje spasilo. "Istina je", reče.
"Pusti paćenika", opet se oglasi starac. "Dođi da se ti i ja razračunamo."
"Čekaj, matori, dok ga ne ispeglam malo. Posle dolazim po tebe."
"Jači si , pusti ga. Mani se budale. Dao sam mu svilene ubruse a on se briše novinama. Dao sam mu kuću dvospratnicu, zver od automobila i vagon para, a on se spotiče noćima po ovakvim krajevima. Beznadežan je, a ti se vrati da vidimo šta s tobom može da se uradi."
Kad je bradati sasvim zastao, Maks je planuo na starca: "Pa ti si lud čovek! Šta ti..."
"Lud sam", prekide ga starac. "Lud sam što takvima poput tebe dajem ono što sam tebi dao. Od kako sam stvorio svet, činim istu grešku."
Maks je potpuno zaboravio da je hteo da brani tog kržljavog starčića. A starac kao da mu je čitao misli: "Ko te je zvao da me braniš? I to bi me branio samo da testiraš svoju advokatsku sposobnost na prostacima u tri ujutru, ti, sujetna budalo. Što li sam ti dao advokatsku titulu?"
Ovo jeste Bog, javi se misao negde u Maksovoj glavi, ali on reče: "Krvavio sam gaće za diplome i titule, znaš li, krpo matora, čak i da si stvarno Bog koliko su lud, niko ne bi mogao da mi da ono što sam stekao sopstvenim radom i upornošću."
"Ništa nisi stekao. Imaš li ženu, decu, imaš li porodicu? Gde si traćio vreme, a već ti je 42 godine. I šta bi ti vredeo rad, da sam ti dao pileći mozak i najgrđu debilnost, kao što nisam? Onda bi i imao opravdanje za krvave gaće – treći par ove večeri, je li – a ovako ti je guzica pukla ni zbog čega. Misliš da će neko da ti se divi što si danju sav intelektualan, što razglabaš s glupacima o glupostima? Pitaće se šta je s tobom, što nemaš ženu, kad samo titula koju sam ti poklonio – poklonio, seti se onih šest ispita gde si mi na sav glas zahvaljivao kad si ih položio, a ne bi da se nisam umešao – kad samo ta titula može da ti donese u naručje kakvu god hoćeš ženu. Eto, to će da se pitaju, a pitaće se i više od toga ako doznaju za tvoju pocepanu guzicu, dok ti tumaraš noću i ponekad povališ neku od koje sam i ja digao ruke, samo da bi nešto dokazao pred sobom. Ne može tako, ne možeš da se dokazuješ u onom što ti nisam propisao, zato si beznadežan."
"Skrati, matori, da ga slistim pa da pređem na tebe", umeša se bradati koji je neko vreme mirovao i slušao.
Maks se našao u situaciji da brani samog sebe, i to od onog koga je hteo da brani, tačnije, morao je da se brani i od žrtve i od agresora. Niko ga nije terao na to, kao što reče starac a što je i sam znao. Maks, dvostruka ličnost. Da li je zaista sreo Boga? Ako je starac bio Bog, odbrana nije vredela; mogao je hladno da odbaci svoje retoričke sposobnosti i poznavanje zakona. Znao je da se nalazio pred Bogom jer ga je starac još jednom pogodio: "Možda bih ti sve to oprostio da nisi hteo svakim svojim postupkom da pokažeš kako si uzvišeniji od ostatka sveta. Uvredio si me. Samo sam ja uzvišeniji."
"Ne lupetaj više, matori", reče bradonja. "Ležiš u đubretu. Nego, umukni na momenat da završim s ovim ovde."
"Ovaj čovek, međutim, nije beznadežan", nastavi starac ukazujući na bradonju. "I tu sam pogrešio: sve do sad mu nisam pružio šansu iako je zaslužio. Zbog njega sam ovde, a ne zbog tebe, sam si mi se podmetnuo baš kad nije trebalo."
"Uradi onda nešto", zavapi Maks dok ga je bradati natkriljivao.
"Rekao si mi da sam lud. Pokazaću ti da nisam, pa neću ništa da uradim. Suoči se.", reče starac. "A nek' se suoči i taj što se rve s tobom. Dajem mu šansu, a i ti je imaš u neku ruku."
"Matori, ućuti, zgaziću te", prostenja bradati dok je stezao Maksa u svoj medveđi zagrljaj. Maks je osećao kako mu kosti popuštaju. Poslednjom snagom je šutnuo bradatog između nogu. Umesto da ga taj potez spasi, skupo ga je koštao. Dobio je gromovit udarac posred lica, koji ga je odbacio do zida. Bradonja nije hteo da ga ubije. Istina, popio je mnogo sa starcem, ali čak ni u pijanstvu nije bio zao. Za životne promašanje oduvek je krivio Boga, i kad ga je prepoznao u starcu, bes mu se skupio u jednu tačku koja je tražila smrt. Imao je ženu i troje dece; katkad su ga opterećivali, katkad se veoma ponosio njima. Ponosio se kad bi primio platu, ali je ponos kratko trajao.
Maks je slepoočnicom udario o ivicu zida i na mestu ostao mrtav. Bradonja je stajao. Onda je na betonu vlažnom od kiše ugledao ključ i novčanik koji su pri padu ispali iz Maksovih džepova. Nemoguće; uvek bi ispalo ili jedno ili drugo, nikad oba. Njemu samom ne bi palo na pamet da pretresa po tuđim džepovima. Ponekad je voleo da se napije, ali je bio pošten. Ovo je mogao da mu priredi samo... Okrenuo se prema kontejnerima. Starac je utekao nekud. Bradati je razmišljao. Svedoka nije bilo, ne računajući Boga. Otišao je Maksovoj kući i pokupio iz nje što je više mogao. Ispalo je pravo malo bogatstvo. Šta je sve to trebalo jednom čoveku, mislio je bradati. Po obavljenom poslu se iskrao iz kuće, sav radostan zbog lakog plena. Jedino što ga je tištalo, bilo je što nije ubio Boga. Od svega je samo to, u stvari, i hteo. Verovao je da bi mogao.