BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

LETENJA

            Nekako je čovek uskraćen za taj vid kretanja, jednostavno mu se nije dalo još od postanja i od onog kratkog boravka u Edenu.

            Dedalu je kojekako uspelo, ali sin mu Ikar neslavno poginu kad je probao isto. No, to su krila, a ljudi nisu ptice. Ljudski rod ne leti čak ni kad paraglajduje, ili se iz tačke A avionom premešta u tačku B.

            Neko će reći da postoji i fenomen astralnih projekcija, što je u redu, svako ima pravo da kaže svašta, eto, postoji i onaj magazin 'Treće oko'.

            Dosta za uvod.

            Ja sam leteo.

LETENJE PRVO

            Sa igrališta ispred zgrade, kao dete. U rukama sam držao dva pištolja 'Berete', igračke, jedan u desnoj, drugi u levoj ruci, i to je tada bilo veoma važno da bih se odvojio od zemlje. S ta dva pištolja u rukama uzdignuo sam se do visine krovova okolnih zgrada, dok je igralište ostalo ispod mene. Ne pamtim da sam se uplašio, samo mi je bilo neobično, i čvrsto sam stezao oba pištolja. Nisam manevrisao u slobodnom prostoru, samo sam tako uzleteo, a onda se isto tako i spustio na igralište, bez ikakvog razloga. U međuvremenu, 'Berete' su nestale a da ja nisam ni primetio kako ih više ne držim u rukama.

LETENJE DRUGO

            Jesenji dan, težak i žut, siv i vetrovit, kiša obećava samu sebe svakog trenutka. Ja na keju pored reke, šetam se i gajim melanholična osećanja. Onda osetim da mi svaki naredni korak postaje sve lakši, na kraju nogama više ne dodirujem zemlju, u vazduhu sam, postavljam se paralelno nad rekom, desetak metara iznad nje, i letim suprotno od smera njenog toka, gledajući i vodu i žutozelene krošnje koje čerupa snaga vetra. Okrenem se tako da moj let sada prati i vodotok i smer duvanja vetra. To sam namerno uradio. Spuštam se sve niže, uprkos svojoj snazi vetar me ne baca na tle, rekao bih čak da mi i pomaže da pri sletanju ne lupim o neko stablo na keju, iako je drveće na keju, staro i po tridesetak godina, iz korena savijano silinom vetra. Stupam obema nogama na stazu, pogledam na gore, pomislim – leteo sam, zatim nastavim da gajim melanholična osećanja. Taj let tamo-amo trajao je možda minut i po.

LETENJE TREĆE

            Opet kej i opet reka. A iz staze na keju izniču glave Fredija Krugera. Isprva samo izniknu iz asfalta, pasivne su, zaobiđem ih i idem napred, ali usput glave koje dalje izniču postaju sve agresivnije i sve brojnije. Svaka naredna sve je veća, a meni su svi putevi presečeni; nema odstupanja, nema silaska s keja, mogu jedino napred, a ispred mene rastu na desetine glava Fredija Krugera koje se zlokobno smeju. Ne mogu ni da potrčim, noge su mi teške, krećem se sporo, prestravljen sam. Dosetim se da se nogama odrazim o drvo i tako preskočim prvih nekoliko Fredijevih glava. Ako ne mogu da trčim, mogu da koristim akciju-reakciju, i to mi itekako uspeva. Sve više se ubrzavam odskakanjima od jednog i doskakanjima do drugog drveta, pa onda opet, sve dok ne počnem da se krećem u slobodnom prostoru, slobodan da manevrišem kako se meni svidi. Više mi drveće nije potrebno, letim iznad glava Fredija Krugera koje bez prestanka izniču ispod mene, a ja svoj let sa keja usmeravam prema ulazu u zgradu, Fredijeve glave prozuklim glasom prete: 'Ne možeš pobeći!' Slećem ispred zgrade, glavama iza mene pokazujem srednji prst, penjem se uz stepenice, živim na visokom prizemlju, to je 16 stepenika, odjedared se čitavi šesnaesti stepenik pretvara u ogromnu glavu Fredija Krugera koja zaurla: 'Ne možeš pobeći!'

LETENJE ČETVRTO

            Opet akcija-reakcija. Povezan sam sa sumnjivim tipovima, s njima sam u podzemnom lokalu, onda ih drugi sumnjivi tipovi izrešetaju, a ja zaždim iz tog podzemlja, stepenište na gore je strmo, grabim i rukama i nogama. Onda shvatim da rukama mogu da zgužvam podlogu ispod sebe, bilo koju, i da se na konto te sile odbacim dalje. Izašao iz podzemlja, odbacivao se od Bulevara Arsenija Čarnojevića, pri tome gužvajući asfalt, dok su oni negativci trčali za mnom i pucali, ali ja sam se sve više ubrzavao, da bih se na kraju našao u vazduhu, bez ikakve potrebe da dodirujem zemlju. Uzleteo sam do polovine visine Zapadne kapije, Geneksove kule, tu sam se uplašio, i ne znam šta je dalje bilo ali probudila me moja draga.

...

            To su prva četiri upečatljiva letenja, iako ih je bilo još, i sva su povezana s nečim opipljivim, što mi je poslužilo kao odskočna daska.

Prošle su godine u kojima više nisam leteo. Desetak godina, minimum. Ne leteti deset godina, da ne poželiš ni najgrđem dušmaninu.

LETENJE PETO

Silovito hrlim ka košu, saigrač mi u pravom trenutku dodaje loptu, krećem na dvokorak da rutinski poentiram zicer, u trenutku se predomislim i poželim da zakucam, iako sam svestan činjenice da to jako dugo nisam radio. Svejedno, odvajam se od zemlje i bližim se obruču. Tu sam, u ravni obruča, tri metra i pet centimetara visine, lebdim i razmišljam kako što efektnije da ubodem loptu u koš. I onda ROK! Sabio sam je kroz obruč kao parnim čekićem, i nastavio da lebdim još nekoliko sekundi. Znao sam u snu da je to samo san, ali bilo mi je dobro jer sam opet poleteo, makar i toliko kratko. I nisam imao nikakva pomagala, samo sam se odrazio dovoljno jako.

LETENJE ŠESTO

Hodnik je dugačak i visok, a mi idemo njime i idemo i idemo... Na plafonu se roje neki gadni insekti i to moju pratilju jako uznemirava. Kaže mi da nekako regulišem situaciju, strah je i ne želi više da ide sa mnom. Zagledam se u plafon, od poda je udaljen barem pet metara, sve na njemu ukazuje na barok, osim tih insekata koji se sve više umnožavaju. Dok sam gledao u njih, samo sam doleteo do gore. Prethodno se nisam čak ni odrazio. Doleteo sam tek tako. Insekti nisu pobegli. Gledali smo se, nije bilo panike, čak ni gađenja. Mnogo više nego insektima bio sam fasciniran svojim poletanjem, i u snu sam mislio da je to ipak samo san. Odozgo sam smirivao svoju pratilju i objašnjavao joj kako se nalazimo u snu, i da ne želim da sletim, jer sam napokon opet u vazduhu. Osećao sam se neodređeno, ali vuklo je na sreću i ustreptalost, kao kad sam imao sedam, osam, devet godina.

LETENJE SEDMO

Ničim izazvano, a desilo se na igralištu s kojeg sam prvi put poleteo. Otkrio sam izvor energije koja me uzdiže i omogućava mi da letim. Nalazi se ispod vrha lobanje, sa unutrašnje strane. Malo iznad mozga i malo ispod donje strane spoja parijetalnih kostiju. Mogao sam da manevrišem u vazduhu kako god sam hteo, bez da ulažem ikakav trud ili da se trošim na bilo kakav način. Naravno, odmah sam uzleteo do krovova okolnih zgrada, tamo napravio pauzu a onda se lansirao nebu pod oblake. Pri tome sam neprestano sebi govorio kako to ni u kom slučaju ne može biti san, jer su se perspektive, uglovi, čak i senke, neprestano menjali, onako kako sam ja menjao položaj u vazduhu. Previše realno za san, zaista previše realno. Čak me ni buđenje nije ubedilo da sam sanjao. Ej, najzad sam poleteo baš onako!

Idemo dalje...

FAJT KLUB SRBIJA + KARATE

1

          I sada zamisli ovako: proveo si pola godine ili deset meseci u nekom od borilačkih klubova koji niču gde hoćeš i gde ti ne pada na pamet da bi trebalo da ih bude.

          Naučili te osnovnim udarcima, te kojekakvim 'čišćenjima' – čitaj – načinima lomljenja kostiju protivniku, prvenstveno lomljenja kostiju nogu, još tačnije, kostiju potkolenice i samog kolena.

          Jedan si od mnogobrojnih polaznika, platiš članarinu, ideš na treninge i susretneš se sa gomilom istomišljenika. I to je sve što znaš o tome gde si dospeo i za šta izdvajaš pare iz kućnog budžeta.

          A to za šta si uplatio zove se lou kik, ili ful kontakt, ili tajlandski boks, ili aikido, ili kendo, ili karate, ili...

          Međutim, odlično znaš zašto si im platio. Jer ti se guzica stegla od straha. Jer si uplašen. Ovo je nesiguran svet, društvo na ivici propasti, svi prete a niko da kaže ni reči utehe, i tako dalje.

          Došao si, dakle, u borilački klub prevashodno da bi odagnao strah. A u borilačkom klubu počnu da te teraju da vežbaš udarce, i to ti se dopadne. Za veoma kratko vreme postaneš onaj koji se više ne plaši, ali koji može drugome da zada strah, što ti se takođe dopadne.       

          Onda postaneš faca u društvu, i uz tvoje ime stoji i ono – bokser, kiker, ovo ili ono, što u ušima odzvanja jače nego magistar i doktor nauka. Takvo je društvo, takva je sredina, šta se može protiv toga. Posebno kad znaš da bi nekog magistra oduvao jednim udarcem ukoliko ti se ne dopada, a naročito ako borilački sport upražnjavaš paralelno s teretanom. Naravno da bez mišićne mase ni udarac ne može da bude razoran. Stoga plaćaš i seanse u teretani. Ni na kraj pameti ti nije da, zapravo, nekome plaćaš da bi radio kao konj. Da bi dizao stotine kila tereta, na konto kojih se vlasnik teratane bogati.

          Jeste, kažeš sebi, ali sve je to ulaganje. Postanem razbacan i jak, i zdrav. I niko mi ne može ništa, SVE ĆU DA IH POLOMIM. Ali duša kaže nešto sasvim drugo. Duša kaže, ne lažući: 'Ti si pičkica, pičkice.'

          Pređeš s proteinskih koktela na steroide, koji koštaju boga oca. I dalje plaćaš i teretanu i svoju borilačku veštinu. Odjedared si zao i opak, i jak.

          A onda se, batice, jednostavno urušiš u sebe. Jer nisi umeo da balansiraš. Nisu te naučili kako se to radi. Niko te nije odveo na teren, da se fajtaš sa onima koji su plaćeni mizerno a mogu da podignu i tebe i teret koji im je u opisu posla, plus da te raskantaju od batina jer si im dodatni teret. One čikice od pedeset i nešto godina i pedeset i nešto kila, s pocrnelom kožom i sazdani od žila i sajli. E, tvojih napumpanih sto kila ne bi imalo ama baš ništa da traže među takvima, ne daj bože da se fajterski s njima zakačiš. Brate. Bolje da si njima dao pare, da te oni nauče, nego oni silni treneri što paradiraju naokolo sa svojim školicama za retarde.

2

          Karate u prevodu znači 'prazna šaka'. Kara – prazna, te – šaka.

          Godinama sam trenirao karate. I spoznao nešto dublje, što se karatea tiče. To je filozofija, više nego borilačka veština. Kod nas se upražnjava onaj, takozvani, sportski karate. Takmičarski, je li, koji se, pak, opet svodi na to da protivnika šineš u glavu pre nego što on tebe opizdi. Ili ga gađaš u telo i noge, kako god.

          Imao sam dobrog učitelja. Insistirao je na usporenom izvođenju blokada i udaraca. Terao nas je da shvatimo šta blokiramo i zašto prelazimo u napad udarcem. Zašto uopšte udaramo, ako smo se već odlučili za udarac. Zašto smo se odlučili za udarac, posebna je lekcija.

          Najbitnija je ravnoteža. Ako si već u stavu za napad, obema nogama moraš da budeš kao zalepljen za zemlju, onda iz tog stava dejstvuješ po protivniku. Ako si u odbrambenom stavu, noge treba da ti rade još brže, ali da ti je sve vreme barem jedna čvrsto na podlozi. Poželjno je da u odbrani obe noge budu na zemlji, koliko god je moguće više. Ukoliko i primiš udarac, treba da znaš kako što bolje da ga amortizuješ. Da ti ne leti glava tamo-vamo, nego da se što pre izmakneš od eventualnog sledećeg udarca. I da sve to vreme gledaš, ako vidiš da je napadač u trenutnom raskoraku, kako da mu kontraudarcem ne polomiš nešto, nego samo da ga vratiš na distancu.

          Karate je takođe i disanje. Kao kad plivaš. Ako ne dišeš pravilno dok plivaš, suočen si s davljenjem. Pa ti vidi. Uostalom, pravilno disanje bitno je za sve čega se dosetim, ili dosetiš.

          Pošto je ova borilačka veština ipak u suštini odbrambena, te je samim time pretežno duhovne kategorije, može se izučavati čak i uz knjige pisane na tu temu. Teorija karatea, naravno, i ono što se karateom zapravo želi reći a da se ne svodi na golu demonstraciju poteza i udaraca koje svaka budala može da savlada, tehnički gledano. Budale su oni koji plaćaju da bi naučili kako da nekome polome koske. Karate uči kako da sprečiš da nekome polomiš koske, i oni koji to ne prepoznaju naprosto su protraćili vreme iako im to nije jasno.

          I tako, moj je učitelj karatea otišao jednog lepog dana. Urastao mu nokat u meso, morali da mu čupaju nokat. Doveli su nam novog, ali on nije bio učitelj, samo je bio kvalifikovan da drži treninge. I bio je sve ono što ne treba da bude. Prijavio se za takmičenje. Karate i takmičenje, mislim... Da nam demonstrira kako zna da bije. Odmah u prvom meču dobio je preko nosa, nos mu prokrvario, moja je majka bila dežurni lekar, zaustavila mu krvoliptanje, on se vratio u meč. I dobio protivnika na neku šorku koja je ličila na onu ispred seoske zadruge. Sudije ga bodovale kao pobednika.

          Posle toga sam napustio karate i prešao na košarku. I zakucavao sam, dragi moji, sabijao sam loptu u koš svom snagom, i to nikoga nije bolelo. Samo je meni bilo otišlo koleno, ali to se ne računa jer ja sam pripovedač.