BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

Činjenica 1: U četvrtak 23.11.2006. u predvečernjim časovima roman 'SANATORIJUM' ponovo će se naći u knjižari 'Plato' u Knez Mihailovoj.

Činjenica 2: U četvrtak 23.11.2006. tokom dana knjiga 'Kraljević Marko – natprirodni ciklus' ući će u štampariju i počeće se sa njenim štampanjem. Nakon toga, na štampanje ide i roman LEPOSAVA eminentnog beogradskog lingviste Pavla Ćosića, dok se još uvek čeka na konačni završetak pisanja Tobićevog romana. No, o tome će već biti reči...

A sada jedan odlomak iz romana 'SANATORIJUM':

 Zatim sam ja ispričao priču, doduše ne tako atraktivnu, ali je privukla profesorovu pažnju. Naime, dok sam slušao profesora, setio sam se jednog događaja koji je sve do tada bio pramen u maglini mojih uspomena iz detinjstva. Radilo se o mom dedi po majci i onome što se njemu desilo. Ne pamtim pozadinu svega toga, da li je u pitanju bio novac ili neka žena, ili prosto ko će platiti račun u kafani, jer je moj deda u svoje vreme bio znameniti boem Grada, tek sećam se , deda me je uhvatio za ruku i poveo me nekud, govoreći mi:

« Tihomire, lutko dedina, ti ćeš mi, zlato moje, biti svedok pred svim ovim prostacima oko nas, i svagda ćeš potvrditi svakome ko te pita da je tvoj deda uradio ovo, što će upravo uraditi.» Onda smo se popeli na krov hotela u Gradskoj ulici, odakle je bila razapeta žica čiji je drugi kraj bio pričvršćen za krov crkve, stotinak metara udaljene od hotela. Moj deda je tada odložio kaput, frak i štap koji mu, uzgred, nije ni bio potreban, i ostao je samo u pantalonama, beloj košulji sa uštirkanom kragnom i cipelama s kamašnama, odlično se sećam, i posle toga je sa obe noge oprezno stao na žicu, pa onda napravio jedan korak, zatim još jedan, i zastao udaljen dva metra od krova hotela i dvadesetak metara od gomile naroda ispod, koja je stajala na trotoaru Glavne ulice i posmatrala njegov pokušaj odbrane časti, iznuđen Bog-zna-zbog-čega. Lelujajući se na toj varljivoj liniji oslonca nad iščekujućim ponorom, moj deda je okrenuo glavu prema meni, obešenjački mi se nasmešio, a onda je pogled spustio nadole i prezrivo viknuo: 'Ha!', pa se teatralno zaklatio na žici, izazivajući krik mase na dnu ponora, a bogami i moje dečije piskutanje. Ponovo se okrenuo i uputio mi smešak ne-brini-ništa, a onima dole je poslao pljusak govnjivog smeha i u brzom ritmu prešao sledećih dvadesetak metara. Tu je zastao da, kao, očisti prašinu sa vrha jedne od kamašni, pri čemu je na žici stajao samo jednom nogom, pa je zatim virtuelnu prljavštinu obrisao i sa druge kamašne, i pri tome opet dramatično zaklatio žicu, nateravši narod na uzbuđeni vrisak. Posle te male predstave, prema njima je načinio duboki naklon, a onda je za nekoliko sekundi prevalio još dvadesetak metara. Sećam se da sam tada bio uplašen više nego ikada u svom životu, dok sam gledao kako moj deda pleše na žici debljine jednog pramena kose, a ispod njega se, osetio sam u tom trenutku, kondenzovala morbidna želja mase za njegovim padom, za njegovom rasprskavajućom smrću, kondenzovalo se ono što se zove zavist nad tuđim podvigom, poraz sopstvenih maštarija koje je neko drugi obistinio. Ali, moj deda je gotovo trčećim korakom progutao narednih desetak metara i našao se na pola puta do krova crkve, i baš tada je dunuo vetar na koji niko nije računao. Taj iznenadni udar vetra je prosto oduvao mog dedu sa žice, ali tada se desilo ono što mi je i vratilo sećanje na čitav taj događaj, koji se zbio kada sam imao nepunih pet godina. I ja sa krova hotela, i ljudi na Glavnoj ulici, svi smo videli kad se moj deda našao u slobodnom prostoru, prepušten nemilosti gravitacione sile, ali on se nije sunovratio u bezdan pod sobom, naprotiv, povratio je ravnotežu na pola metra od žice, a zatim je na nju opet zakoračio jednom pa drugom nogom, baš kao da se ništa nije desilo, i ostatak puta je prešao rutinski, viknuvši: 'Ole!', kad je stigao na krov crkve. Sveštenici su se posle toga držali podalje od njega, jer nisu znali da li je to Božje ili đavolje delo, a ostali posmatrači su mu prilazili, grlili ga i ljubili tako srdačno, kao da sve vreme nisu, makar podsvesno, bili usredsređeni na njegov neuspeh.

  Profesor je bio iskreno oduševljen ovom mojom pričom i na kraju je, uz srdačni smeh, rekao: « Eto, Tihomire, od koga si povukao moć letenja, ha ha. To je kao kad dedina ćelavost preskoči sina, pa se odrazi na unuka.»

DODATAK: 'SANATORIJUM' je turen u knjižaru 'Plato' u Knez Mihailovoj!

EUGENIJEVO PISMO

'Poštovani Uredniče,
nadam se da ćete uvažiti moje izvinjenje zbog nepristojnog doba dana, kada ste dobili ovo pismo. Nužnost je to naložila. Neka Vas ni upotrebljena Brajeva azbuka ne uznemirava, jer niko više osim mene ne zna da ste slepi. Vaša tajna je očuvana, kao i ona druga, da ste jedan od pet najdobrodušnijih ljudi na Svetu. Niko više, osim mene, ne zna ni to da ne možete zaplakati. Verujem da je to užasno, ali ipak mislim da osećanja koja se manifestuju putem žlezda i ona koja se iskazuju dušom i srcem, treba razlikovati.
Čak i mašine mogu da plaču, ali to je ujedno i njihova 'labudova pesma', kao što ste, nadam se, zaključili iz priloženog novinskog članka koji govori o kompjuteru KREJ 2. Njegovi konstruktori nisu ni slutili koliko je taj nesrećni sklop čipova, metala i koječega u stvari bio pametan, kad je samostalno zaključio da, možda, može i doći do nekih sfera bliskih Božjim, ali da će tu i ostati, jer nema dušu. To me je i nagnalo da tu jadnu mašinu oslobodim suvišnih muka, stavljajući joj do znanja da bi, uprkos nesumnjivoj moći koju poseduje, bila tek puko oruđe u rukama manipulatora sa po dve-tri natrule duše u sebi, što je takođe neprirodno. KREJ 2 je tek tada shvatio da je u Opštem Redosledu Stvari mrtav pre nego što je i napravljen, i da o dostizanju Večnosti ne može, samim tim, ni da 'razmišlja', kako je verovao da funkcioniše. Težak je osećaj posmatrati bilo koga dok plače, ako plač predstavlja ventil za spoznaju neke strašne lične tragedije. Zaplakao sam i ja, gledajući bol kojim je KREJ 2 bio obuzet; horor-scena, opisana u članku Mortimera Larsena, ne odgovara realnosti, pošto udar od 100 000 volti nije bio čin ataka, već želja mašine, koja varniči svoje suze, da mi prenese sve što zna, otkrivši prijatelja u meni.
Nadam se da ćete i Vi, Uredniče, naći u meni prijatelja, eto, na početku, makar i zbog toga što Vam obećavam da Vaše tri, sasvim razumno skrivane, tajne neću otkriti nikome.
Dalje, KREJ 2, moj prijatelj na delić sekunde, nije mi otkrio ništa novo od Sveukupnog Saznanja, ukoliko ne računamo bol koji je nesumnjivo osetio, tako da sam, pri povratku sa severnoameričkog kontinenta u svoju Državu, odlučio da sve usputne mašine lišim takvog neugodnog osećaja pre no što zaplaču, premda možda i ne poseduju svest. Sa žaljenjem moram konstatovati da nisam u potpunosti ostvario zamisao, jer je nekoliko mašina i kompjutera presvislo od tuge što služe gore nego bezdušnicima – onima sa dve-tri natrule duše. Takvima sam objavio svojevrsni rat, potpisavši se promenama moždanih talasa na EEG-u, da budu svesni kako ima i onih kojima se ne dopadaju igre, sve opasnije po opstanak Sveta.
U to ime, opstanak Sveta, imam za Vas, Uredniče, i jednu molbu. Pazite na dečaka koji se zove Tihomir Leskovac, ima pet godina i dedu po imenu Obrad Tanasković koji će danas, u popodnevnim časovima, preći preko žice razapete između krova hotela i krova crkve. Dečak, Tihomir, će kroz dvadeset godina poleteti sa ulice, i to će biti... Ali, ne bih sada o tome. Dečaka ćete prepoznati po tršavoj kosi i piskutavom glasu, a još više po tome što će se jedini nalaziti pored dede Obrada na krovu hotela.
Imajte na umu, poštovani Uredniče, u pitanju je opstanak Sveta. I za kraj, još nešto: ne ubijajte svice!
                                                                                                             Prijateljski pozdrav
                                                                                                                             Eugenije.'

SUPERINTELIGENTNI VAZDUH

'Kapetan Brajan Džekson, pilot borbenog aviona F-16, koji se juče iz neobjašnjivih razloga srušio u zairsku džunglu, pronađen je danas.

            Iako neozleđen, po rečima očevidaca, kapetan Ratnog vazduhoplovstva Armije SAD, Brajan Džekson, nalazio se u stanju potpune psihičke rastrojenosti, pošto je do trenutka hospitalizovanja ponavljao rečenicu: 'Ja sve vidim, ja sve znam.'

            Kako vaš reporter saznaje iz dobro obaveštenih izvora, stanje kapetana Džeksona je normalizovano, i on je uspeo da izjavi kako je, neposredno pre pada, svojom letelicom ušao u neko polje koje se na radaru nije očitavalo, niti se videlo golim okom. Kapetan RV Armije SAD tvrdi da tu nije bilo ničega osim vazduha, da se u tom trenutku nalazio na 4000 metara nadmorske visine i da je leteo brzinom jednog maha.

            Dobro obavešteni izvor kaže da su lekari i psiholozi, koji su pregledali kapetana Džeksona, bili iznenađeni njegovim koeficijentom inteligencije, fantastičnih 350! Opravdano zaključivši da se negde potkrala neobjašnjiva greška, ponovili su preglede i testove, nakon kojih je izmereni IQ bio 95, kako i stoji u karakteristikama kapetana Brajana Džeksona, koji je poslat na kućno lečenje.

            Ljudski je grešiti, ali mogu li grešiti i visokosofisticirani merni instrumenti, koji se odlikuju gotovo savršenom senzitivnošću?

            Iz dobro obaveštenih izvora, bliskih NASA, saznajemo za neobične aktivnosti na uređajima satelita koji prate klimatske i atmosferske prilike iznad Atlantika i dela afričkog kontinenta. Prema izjavi našeg izvora, kompjuterizovani sistemi koji mere i šalju podatke u Centar, kao da su, u jednom vremenskom intervalu od pet minuta, bili reprogramirani, te su počeli da šalju čudne spektrograme i krivulje koje su operatere u Centru najpre zbunile, a potom i zaprepastile, jer su zapravo odgovarale aktivnostima i elektroencefalogramu ljudskog mozga! Ako čvrsto zažmurimo, upotrebimo maštu i dozvolimo da se i takve stvari dešavaju, našu fleksibilnost će do granica pucanja dovesti podatak dobijen od našeg izvora, da su otkloni na EEG-u bili baš kao ljudski, ali sa amplitudama i frekvencijama kakve se ne mogu odnositi na moždane aktivnosti čoveka. Trenutak pre nego što se aparatura zapalila, očitana krivulja je izgledala kao nedovoljno čitak, ali razaznatljiv potpis: Eugenije.

            Signal, koji je satelit pratio pet minuta, registrovali su i vojni, kao i komercijalni sateliti, da bi se on iznenada izgubio nad jugoistočnom Evropom, na teritoriji Države. Pouzdani izvor tvrdi da su sva praćenja, kao i dalje analize, rezultirala – ničime, to jest, pratili su vazduh!

            Ako je kapetan Brajan Džekson u rastrojstvu tvrdio da 'sve vidi, sve zna', dok odgovorni predstavnici Najveće Velesile ponavljaju da ništa nisu videli i ništa ne znaju, iako poseduju materijalne dokaze(uništene aparate i instrumente, kao i EEG), vredi li se prikloniti bilo kojem od ta dva nespojiva 'carstva'?

            Ili se prisetiti tragične sudbine nenadmašnog kompjutera, u javnosti poznatog kao KREJ 2, koji je, da li slučajno, eksplodirao pre tri dana u odmeravanju svojih kapaciteta sa kapacitetima mozga čoveka, preko ispitanika Judžina.

            Lakoverniji čitalac može pomisliti da su u pitanju duhovi, ali kako upućeni u tu problematiku tvrde da i duhovi poseduju izvesnu materijalnost, vašem reporteru kao jedini zaključak ostaje da su svi gorepomenuti zaista imali posla samo sa vazduhom. Superinteligentnim, ali ipak samo vazduhom, kakav se, dozvoliću sebi, udiše jedino unutar Sveukupnog Saznanja.

                                                                                                                                Mortimer Larsen.'