BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

SVE IH JE MANJE

postojao je jednom čovek

kome sam mogao da se divim

sa milion bora po licu

sa povelikim nosem

sa prosedom kosom

 proređenom iznad čela

i sa očima koje su odavale

čitav jedan život

i pažljivo krile još jedan

sa mrzovoljnim pokretima kojima je

stizao na većinu željenih mesta

sa tromim telom koje je

retko kada izneverilo

sa grubim rukama koje su

malo šta polomile bez pravog razloga

sa svađalačkim glasom

šarmantnim i autoritativnim

sa plahovitom naravi

koja je mogla da smrzne i otopi svakog

sa prezirom prema slatkima

i nadmenima

i tatinim sinovima

i izgubljenim dušama

i sa velikom pažnjom

prema osetljivima na pravi način

i nežnima do prihvatljive granice

sa bolom koji mu je nekada nanet

iz nekog razloga ili bez razloga

sa teškim bolom koji nije pominjao

a koji se video i bio vredan poštovanja –

toliki bol u samo jednom čoveku

sa rečnikom uvredljivim za uši

blaziranih dama i salonskih intelektualaca

a koji jednostavno predstavlja

sažeto znanje iz mnoštva knjiga

za koje ti pametnjakovići nisu ni čuli

sa dubokom tugom koju je izbacivao

iz sebe na najbolji način –

gromoglasnim smehom

zbijanjem šala na svačiji i svoj račun

i merakom uz desetak čašica

postojao je jednom čovek

sa pravom lepotom

i nepomućenim razumom

sa istinskim teretom

i titanskom snagom kojom ga je nosio

i njega više nema

na kraju su hijene doskočile

dostojanstvenom starom lavu.

OVAJ AUTOINTERVJU NARUČILA SU GOSPODA IZ ČASOPISA TREĆI TRG. PORED MENE, U OBAVEZI DA SE AUTINTERVJUIŠU BILI SU JOŠ I TOBIĆ TOBIĆ IDOL MLADIH, PAVLEC I GAWRUN. SVI SU, OSIM TOBIĆA, SAVESNO OBAVILI SVOJ ZADATAK. PROBLEM JE JEDINO U TOME ŠTO SU GOSPODA IZ TREĆEG TRGA VEOMA SERIOZNI LJUDI, DOK SMO MI MALO MANJE SERIOZNI, TE TAKO NE ZNAM HOĆE LI TI AUTOINTERVJUI UOPŠTE BITI OBJAVLJENI. SVEJEDNO, EVO JEDNOG OVDE.

Boris Starešina:  Imamo obavezu da ispunimo 5000 karaktera, sa razmacima. Hoćemo li biti ozbiljni, ili ono drugo?

Starešina Boris: Da probamo malo od oba? Smiješano, najlakše se pije.

Boris Starešina: Voliš Njegoša?

Starešina Boris: Voleo ne voleo, znam tri četvrtine Gorskog vijenca napamet. Takav mi bio profesor u gimnaziji. I danas, posle petnaest godina, šta petnaest, posle sedamnaest godina, mogu da ga deklamujem odakle god hoćeš. A možeš i ti. Zajedno smo ga učili, sećaš li se?

Boris Starešina: Ne moram ja baš svega da se sećam... Mada, dobro, poverovaću ti da je tako. Znam i ja dosta pesama naizust. Neke od njih, pretpostavljam, učio si i ti. Ali, idemo dalje. Ovih 5000 karaktera s razmacima brzo se potroši.

Starešina Boris: Rasipniče. Vidi šta si znakova upotrebio, a ništa me nisi pitao. Pitaću onda ja tebe. Šta si prvo napisao u životu?

Boris Starešina: Hm... Verovatno 'MAMA', ili tako nešto... Umeo sam da pišem sa pet godina, a još od kada mi je bilo pet godina, ihaaaj...

Starešina Boris: Neozbiljan si. Znaš dobro na šta sam mislio.

Boris Starešina: Samo se trudim da malo opustim atmosferu. Čini mi se da smo napeti. No, dobro. Prve relevantne stvari koje sam napisao bile su pesme. Užas od pesama, sa ove vremenske distance. Još uvek ih čuvam. Pazi, sa rimovanim stihovima...

Starešina Boris: U čemu je problem? Rimuješ i sada. Samo si malo prešao na rimovane deseterce. Pa odmah o Kraljeviću Marku...

Boris Starešina: Nije baš odmah. Prvog Kraljevića napisao sam '92. godine. Ono, s ljudožderima... A čini mi se da sam tada napisao barem još dva. Ko će sve to da pamti.

Starešina Boris: Znači, ti si pesnik?

Boris Starešina: Šta je pesnik? Ukoliko je to onaj koji piše pesme, onda – da. Ali, pesnik je veoma relativna kategorija. Kao, uostalom, i pisac. Pisac si samo dok sediš i pišeš. Sve ostalo vreme si nešto drugo. Nisi pisac čak ni kad ti se objavi knjiga, ili kad daješ intervjue, ne. Tu si već promoter, diler, zabavljač, kako god. Ponavljam, pisac si samo dok satima sediš na onoj stolici i trošiš olovku za olovkom.

Starešina Boris: Šta, još uvek koristiš olovku i papir (nesrećniče...)? Ne kucaš na kompjuteru?

Boris Starešina: Kompjuter je pomoćno sredstvo. Olovka je osnovna alatka. Mislim da tu ne treba da bude zabune. I teže je uništiti papir na kojem je nešto napisano, nego prosto kliknuti na delete...

Starešina Boris: Aludiraš na onu znamenitu noć, kad si spalio preko šezdeset pesama, jednu po jednu?

Boris Starešina: Ne podsećaj me...

Starešina Boris: Dobro, hajdemo na nešto vedrije. Napisao si i nešto priča, većina njih je bila i nagrađena ili publikovana. Pesme i priče, kako se to slaže?

Boris Starešina: Zašto mora da se slaže? Ali, kad smo već kod toga, evo nekoliko podataka: priča Hronika nagrađena je 2002. godine na književnom konkursu u realizaciji sarajevske književne radionice Omnibus i UNESCO-a. Tom prilikom upoznao sam i Ivana Tobića, alijas Tobića Tobića Idola mladih, kao i znamenitog zagrebačkog genija Gorana Bogunovića. Pored Hronike, i njihove priče ušle su u zbirku Bun(t)ovna p(r)oza, koja je prevedena na nekoliko svetskih jezika. Osim Hronike, imao sam još nekoliko nagrađenih priča. No, čemu uopšte služe nagrade...

 Starešina Boris: Valjda je slatko kad te isplate... Priča Hronika trebalo je da ima i svoj nastavak. Međutim, nešto čudno se desilo s tim nastavkom...

Boris Starešina: Tačnije, došlo je do zabune, pa je umesto Hronike 2 nastao roman Sanatorijum. Priča se u jednom trenutku otela kontroli i prešla u roman. Nisam mogao ništa da učinim kako bih to sprečio. Stvar je otišla toliko daleko da, eto, sada moram da pišem i roman Sanatorijum 2...

Starešina Boris: Znači, Sanatorijum nije jedini roman koji si napisao?

Boris Starešina: Pored Sanatorijuma, koji je za sada jedini objavljen (uz zbirku deseteraca Kraljević Marko – natprirodni ciklus), gotovi su i Baštovan i Princeza dragulja. Čekaju nekog simpatičnog, lepog i pametnog izdavača. A u najavi su i još dva romana, trenutno u nastajanju, od kojih je jedan upravo Sanatorijum 2. O tom, potom...

Starešina Boris: Da, držimo se sadašnjosti. Pridruženi si član Ilegalnih poslastičara, promovišete se i u Srbiji i van Srbije.

Boris Starešina: Veoma sam zadovoljan Ilegalcima. Koliko vidim, i publika je zadovoljna, kao i čitaoci. Jako lepa epizoda, i hoću da verujem da će prerasti u serijal.

Starešina Boris: Pored pisane književnosti, postoji i elektronska. Hoću reći, imaš i svoj blog, gde si skoro pa hiperaktivan. A?

Boris Starešina: Ne bih mnogo o blogovima. Ko zna – zna. Dovoljno je doći na www.sanatorijum.mojblog.co.yu i tamo će se posetilac lako i brzo upoznati sa osnovnim postulatima blogovanja, pa čak i malo preko toga. To je svet za sebe, onakav kakvim si ga sam napravio. Za postojanje bloga Sanatorijum 'kriv' je Tobić Tobić, jer on ga je otvorio i svečano mi ga predao na korišćenje. Nego, čini mi se da smo ispunili onih 5000 karaktera. Još nešto?

Starešina Boris: Dosta je.

Boris Starešina: I ja mislim tako.

KADA SU VILE ZLE, A KADA NISU ZLE, I KO IH PITA ZA TO

Gotovo odmah pošto je Lea sklonila čarobnu kutiju van Čarobnjakovog pogleda, Hodnik dosade se završio, i to jednim vratima pred kojima je Čarobnjak rekao: «O, ne još i to!», pri čemu je rukama besno namaknuo čarobnjački šešir preko svojih očiju, a Lea samo odhuknula, kazavši: «Znam. Treba da uđemo i ovde.»

«HA HA HA!», začuo se zlokobni smeh iza vrata koja su se uz strašnu škripu razmaknula tek toliko da se može ući u prostoriju.

Ušavši, Čarobnjak i Lea počeše da žmirkaju od silnog blještanja koje ih je dočekalo u toj odaji veličine fabričke hale.

«Hoćeš li sada da hmhmšćeš?», pitala je devojčica.

«Ma, neću», rekao je Čarobnjak. «Sada bih radije zavrištao.»

Imao je razloga za to, jer su on i Lea ispod visokog plafona ogromne prostorije ugledali jednu ženu kako sedi na crnom oblaku dima, koji je izbijao iz njenih ušiju. Izgledala je kao da kipti od zlobe. Kosa joj je bila prljava i raščupana, nokti na koščatim prstima dugački nekoliko centimetara, haljina masna i siva (mada je nekada davno možda imala plavu boju), a podočnjaci veliki i modri, da se od njih uplaši i kakva junačina. Na sve strane su se nalazile gomile žućkastih uglancanih novčića, pehara i raznoraznih predmeta, gotovo do visine na kojoj je lebdela ta žena.

«Ko si ti?», pitala je Lea, kojoj je u Hodniku dosade dosadilo čak i da se plaši.

«HA HA HA!», opet je odjeknuo onaj zlokobni smeh, a svetla sa plafona se pojačaše, pri čemu se još više pojačalo i blještanje žućkastih novčića i ostalih predmeta zgomilanih po prostoriji.

«Ja sam Zla vila, i samo glupe devojčice mogu da pitaju tako nešto!», povikala je žena kreštavim glasom.

«Nisam ja glupa!», usprotivila se Lea, a Čarobnjak je pretrnuo od straha.

Zla vila je zaustila da kaže nešto ružno, pa je onda odustala i ciknula: «Dokaži mi!»

To je Leu iznenadilo i nije mogla da se seti kako da dokaže da nije glupa, jer se petogodišnjim devojčicama ipak ne događa svaki dan da imaju posla sa Zlom vilom, pa još u Zgradi izobilja, pa još u Carstvu dragulja, ali se, srećom, umešao Čarobnjak.

«Zar nije dovoljan dokaz da nije glupa to što je stigla čak ovamo, gde ti gospodariš?», pitao je on.

Zla vila se malo odobrovoljila tim pitanjem, i rešila da razmisli o njemu. Udubila se u pitanje toliko da joj je dim iz ušiju kuljnuo u takvoj količini koja je, došavši ispod njenog tura, odbacila skroz do plafona, te je ona glavom snažno lupila o tavanicu.

Lea je uradila baš ono što nikako nije smela – počela je da se smeje, a još više se kikotala kad je videla izraz lica Zle vile.

«Ha!», vrisnula je Zla vila, i iz nokta na njenom kažiprstu desne ruke prema Leinim nogama polete varničavi zrak koji ih smesta pretvori u zlato, stopljeno sa podom prostorije.

«Ne mogu da se pomerim!», povikala je Lea i počela da plače, što je kod Zle vile izazvalo grohotan smeh.

«HA HA! Da nisi glupa, još uvek bi mogla da hodaš!», naslađivala se ona devojčicinom mukom.

«Dosta je bilo!», grmnuo je Čarobnjak. «Da si je odmah oslobodila, ili ću...»

«Čarobnjaci da ćute!», prekinula ga je Zla vila. «A posebno čarobnjaci bez čarobnog štapića!»

Čarobnjak se osetio nemoćnim i beskorisnim, i nadasve krivim za ono što se upravo desilo Lei. Bio je snažniji i moćniji od Zle vile, ali joj se bez čarobnog štapića i sa svega nekoliko čarolija u rezervi nije mogao suprotstaviti. Zato je drsko pogledao i pitao: «Možda se plašiš da si gluplja od ove devojčice? Samo glupi namerno naude slabijima od sebe.»

«Ne pokušavaj da me zbuniš takvim glupostima, da ne bi i ti dobio svoje!», zakreštala je Zla vila, iako se vidno zbunila i pokolebala.

«A što onda brineš, ako nisi glupa?», nastavio je Čarobnjak. «Odgovori mi, jesi li ti čuvar ovolikog zlata?»

«Jesam, pa šta!», graknula je Zla vila.

«E pa, mi se nalazimo u Carstvu dragulja, a zlato ne spada u dragulje! Zašto ga onda čuvaš, kad nisi glupa?!», pobednički uzviknu Čarobnjak.

Lea je obrisala suze, šmrcnula i rekla: «Jeste, i ja to znam! Vaspitačica nam je u vrtiću pričala da su zlatnici jedno, a drago kamenje nešto drugo, i ti si mi bez veze pretvorila noge u zlato! I da znaš da si glupa, glupa, glupa, i mnogo više si glupa nego što si zla!», devojčica se opet rasplakala.

Zla vila se pokunjila, a zatim se zloba vratila u njen pogled, i ona ponovo ispruži kažiprst sa dugačkim noktom prema Lei i varničavim zrakom joj vrati noge kojima je mogla da hoda.

«Sad mi kaži da sam zla i da nisam glupa, inače ću s tobom učiniti nešto mnogo gore», zašišta Zla vila.

«Možda uopšte nisi zla», rekao je Čarobnjak zamišljeno.

«Hej, ti, matori čarobnjaku bez čarobnog štapića! Hoćeš da se vređamo?!», upiljila se vila u njega.

«Ali, Čarobnjak govori istinu», reče Lea, cupkajući naokolo, nešto od radosti, a nešto da je Zla vila ne bi lako pogodila novim zrakom, ako to poželi.

«Nemaš čak ni razloga da čuvaš zlato, pošto ovde sve pripada Caru dragulja», reče Čarobnjak.

«Baš me briga! Hoću da mi odmah kažete da sam zla, inače ste oboje gotovi!»

«Kako da ti kažemo, kad nismo sigurni?!», pobunio se Čarobnjak.

«Kada zle vile požele da čuju da su zle, onda ONE TO I ČUJU»!, vrisnula je Zla vila. «Dakle, da čujem.»

«Kako se zoveš?», iznenadila je Lea vilu svojim pitanjem.

«Ja sam Zla vila, i to je dovoljno», reče vila nemarno.

«Nije dovoljno. Treba da te nekako razlikujemo od ostalih zlih vila», rekao je Čarobnjak.

«Zašto?»

«Pa, da bismo ti rekli jesi li zla i koliko si zla u odnosu na druge zle vile», reče Čarobnjak.

«Onda, dobro», reče Zla vila. «Ime mi je Zlatana.»

«Zlatana?», ponovila je Lea. «To je lepo ime.»

«Sviđa se i meni», promrmlja vila tiho, a onda opet vrisnu: «Šta me briga je li lepo! Hoću da čujem da sam zla!»

«Ovde baš ima mnogo zlata», rekla je devojčica osvrćući se oko sebe, kao da je prečula vilin zahtev. «A tvoje ime se slaže s njim.»

«Ne slaže se moje ime sa zlatom!», ciknula je vila. «Moje ime je lepo! Ja se slažem sa zlatom!»

I Lea i Čarobnjak su izgledali toliko zbunjeno, da je Zla vila besno zarežala i skočila sa oblaka na pod, prestavši da izbacuje dim na uši.

«Mislila sam da čarobnjaci nisu glupi kao devojčice, ali sam se prevarila», zakreštala je ona.

«Pripazi malo na svoje reči, znaš!», namrgodio se Čarobnjak, iako je i dalje bio zbunjen.

«Nja nja!», nakezi mu se vila. «Kako nešto lepo može da ide sa nečim ružnim?!»

«Ne razumem...», reče Čarobnjak.

«Naravno da ne razumeš! Moje ime je lepo, a zlato je ružno, a ružno je zato što čini da onaj ko ga ima postane zao, a ja sam Zla vila! Razumeš li sada?!», zakrešta vila na ivici nerava.

«To znači da...», započeo je Čarobnjak svoje pitanje, a vila vrisnu: «Jeste! To znači da sam ja Zla vila zbog ovog zlata ovde!»

Onda je nekako žalosno uzdahnula, pa nastavila da govori glasom koji više nije bio tako kreštav. «Car dragulja me je uhvatio prilikom jednog lova na vile, jer on ponekad iz zabave organizuje lov na vile, kao što postoji lov na zečeve ili srne, na primer. A sama sam kriva što sam ušla u Carstvo dragulja, pošto sam se kod Raskrsnice čuda zamislila i nastavila pravo, umesto da skrenem desno ili levo.»

«To se desilo i nama», rekao je Čarobnjak. «Isto se desilo i Lepotici Čarobnici.»

«Zar je i Lepotica Čarobnica ovde?!», zaprepastila se vila, pa odmah zakreštala: «Ne prekidaj me! Baš me briga za tamo neku Lepoticu Čarobnicu!», a odmah zatim nastavila mirnim glasom: «I tako, Car me je bacio u ovu prostoriju, još tada punu zlatnih novčića i predmeta, a to se desilo davno, i meni se na kraju dopalo zlato, i što ga je više bilo, želela sam da ga ima još više. Sve koji su ušli ovamo pretvarala sam u zlato, i kad sam u zlato poželela da pretvorim i samu sebe kako bih povećala količinu, postala sam Zla vila.»

«Hajde da te izbavimo odavde», rekla je Lea. «Tako smo izbavili Lepoticu Čarobnicu.»

«Lepotica Čarobnica je izbavljena?!», opet se zaprepastila Zla vila, pa ciknula: «Ma, ko ste vi da mene izbavljate! Eno vam vrata na onom kraju prostorije, pa spasite sebe dok nisam i vas pretvorila u zlato! Gubite se, brže, dok sam još dobre volje!»

Čarobnjak i Lea potrčaše koliko ih noge nose, i za tili čas zalupiše za sobom vrata, postavljena suprotno od onih kroz koja su ušli u prostoriju sa zlatom.

Zla vila je sedela na gomili zlatnika, ponovo sasvim sama, i prvi put nakon mnogo vremena je osetila tugu. Kakvu tugu, pitate se, može da oseti tolika zloća? E, pa evo vam odgovora: pre nego što ih je Car dragulja zarobio, vila Zlatana i Lepotica Čarobnica su bile najbolje prijateljice u Svetu mašte i čitavom Svemiru, a Zla vila i Nakazica Makazica čak nisu ni znale jedna za drugu, iako ih je u Zgradi izobilja delilo samo nekoliko spratova. Zlatana je među vilama bila najlepša, kao Lepotica među svim čarobnicama, i njih dve su umele satima da sede pored Izvora nežnosti i svojim lahorastim glasovima međusobno prepričavaju divote koje su videle ili priredile u Svetu mašte, na radost svih koji su u njemu obitavali.

Razlog zbog kojeg je Zla vila pustila Leu i Čarobnjaka da prođu dalje, bio je taj što je u devojčici prepoznala nešto od Zlatane, prelepe i osećajne, koju su sada gomile zlobe držale čvrsto zatočenu na samom dnu viline duše, gde je ostalo jedno zrnce dobrote, i Zlatana u njemu.

OSTANI

ponekad

čini mi se

da je u vazduhu

previše ptica

da je nebo

veoma sivo

da će vetar

zauvek duvati

usamljen sam ponekad

tu si i sve je u redu

ali kao da te nema

da nema

ni tebe ni mene

u svetu koji i dalje postoji

i to me plaši

uplašen sam ponekad

i skrivam drhtavicu

odlučnim potezima

odsečnim odgovorima

čvrstim korakom

i srdačnim smehom

kako će mene biti

ako bude i dalje sveta

a tebe ne bude?

samo ti i ja

možemo zajedno

sa svetom

inače

meni će srce

jednostavno prepuknuti

onda će prepuknuti opet

zatim još jednom

i od njega neće

ostati ni komadići

nemoj da odeš

nikada i nikud

ostani ovde sa mnom

da činimo

idealnu protivtežu svetu

koji je negde tamo

negde izvan nas

hajde da budeš

u meni

a ja ću biti u tebi

pa da budemo

dok se ptice na

sivom nebu ne prorede

i dok vetar ne prestane

da ih baca u motore aviona

i šoferšajbne šlepera.

Boris Starešina, (hrv. Starješina) rođen je u Beogradu na lijepom, nekad davno plavom Dunavu, 17.2.1973. zime, po uskrsnuću Gospodina, druga našega. Istog dana, istog mjeseca, godinu prije, u istoj državi, Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, u Zadru, rođen je budući veliki hrvatski pisac Roman Simić, danas još i Bodrožić. Devet mjeseci prije nego su Borisa izvukli na zrak, njegova je duša lutala 49 dana u vakuumu između smrti i ponovnog rođenja, očekujući preokret u najdubljem zakutku svijesti, prekraćujući lutanje slušajući i ove stihove iz Šest Bardoa: O sada kad Bardo života sviće nada mnom/ Kada odbacih nehat jer nema vremena za gubljenje u životu/ Neka nesmetano stupim na stazu slušanja/ Promišljanja i meditiranja/ Kako ne bi…/ Kad jednom zadobijem/ Ljudsko utjelovljenje/ Tratio vrijeme u beskorisnoj rastresenosti. Kako se preokret, na žalost, nije desio, duša je prošla kroz Čikai, Čonjidl i Sidpa Bardo, doživjevši zastrašujuće vizije, dok je svjetlost iluminacije oslabjela do te mjere da je povratak u fizičko tijelo bio neminovan. I tako se duša, umjesto konačnog oslobođenja i stapanja s Apsolutnim, uselila u krupnoj bebi u majčinom trbuhu, bebe, kojoj su ponosni roditelji nadjenuli ime Boris, a baba vračara je, otpivši prvo dobar gutljaj prepečenice i bacivši grah, prorokovala djetetu jedan uspješan i nadasve kreativan život, što se, eto, i obistinilo, jer naš pisac je, već s trideset, objavio romančinu Sanatorijum, piše četvrti i peti, što znači da ima napisan prvi i drugi, a uz to ima pregršt priča i oko 1 kg pjesama te je ponosni autor nekoliko blogova. Uz sve nabrojano, Boris još i, onako usput, samozatajno i ne žureći, ali kao od šale, polaže ispite na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nekad glavnom gradu upokojene SFRJ, potom metropole, a danas, kako neki Srbi kažu, nekropole. Inače, te, 1973. godine, održano je Prvo svjetsko prvenstvo u vaterpolu i to baš u Borisovom rodnom gradu. Reprezentacija Madžarske je osvojila zlatnu medalju, SSSR srebro, a Jugoslavija broncu. Titulu prvaka svijeta te godine osvaja i Veljko Rogošić. Kao trostruki uzastopni prvak svijeta uspijeva osvojiti u trajno vlasništvo skupocjeni srebrni pokal, preplivavši po vrlo lošem vremenu, nekakav kanal, i to za svega 9 sati, 21 minutu i 12 sekundi. Grupa Led Zeppelin u proljeće 1973. objavljuje album "Houses Of The Holy", a te su se godine raspali legendarni Velvet Underground (Lou Reed, John Cale, Sterling Morrison, Maureen Tucker, Nico, Doug Yule, Billy Yule), dok je grupa Bijelo dugme završavala album prvijenac Kad bi bio Bijelo Dugme (1. Kad bi bio Bijelo Dugme, 2. Blues za moju bivšu dragu, 3. Ne spavaj mala moja muzika dok svira, 4. Sve ću da ti dam samo da zaigram, 5. Selma, 6. Patim evo deset dana), udavivši svojim sluzavim, srednjoškolsko-maloumnim stihovima, mlade jugoslavenske pankere, nepoštenu inteligenciju i anarhiste.

Fizičke karakteristike umjetnika
Maksimalni broj bodova po jedinici mase: 5

Glava: muška (5)
Kosa: po mjeri glave (5)
Oči: žene takve najviše vole (5)
Nos: njegov (5)
Zubi: lomi kosti nedužnih životinja (5)
Ruke: umjetničke (5)
Noge: do poda (5)
Visina: 187 cm (5)
Težina: 99 (5)
Opseg desnog bicepsa u trenutku podizanja čaše vina: 52 cm (5)
Diže u benču (kg): dizalo (5)
Kada kasni na posao trči za trolejbusom: 19.6 s na 50 m (2)
Otpornost jetre na nagli alkoholni potop: zastrašujuća (5)
Mjesečno vodi ljubav (u grad na kavu): jedan (5)
Broj prstiju s kojima piše: 10 (5)

Osvojenih bodova: 72/75

Knjiga zbog kojih je propatila mnoga srpska šuma, a Branka Šeparović, kako saznajem iz povjerljivih izvora, sprema novu, veselu epizodu Škrinje, od koje našim časnim teku suze radosnice.

- Sanatorijum, roman, 2004.

KI: Šarac gnijezdo vrh timora vije/ Pola Marku daje, pola pije/ Sve u slavu Borisa Genije/ Štono piše od svih jebenije!!! – ovo je jedan od skromnijih hvalospjeva na tvom blogu kojeg je spjevao bloger Mufasa, a ja ću odmah na samom početku, javno, ko zadnja kurva, pozvati hrvatske izdavače da obrate pažnju na tebe. Hajmo, urednici, imate jedinstvenu priliku postati slavni! E, sad, kad sam se olakšao, možemo početi s razgovorom i reći da si rođen u SFRJ, punoljetnost doživio u SRJ, mladalačke dane si proveo u SICG, a sada ti, ni krivom ni dužnom, u trideset trećoj, otpadoše i crno oko iz glave. Kako se osjećaš, Borise, ovako opasno suženih vidika?

BS: Obzirom na to da sam u Hristovim godinama, osećaj je pomalo nelagodan, napose zbog zdravstvenih problema koji mi u poslednje vreme stavljaše do znanja da sam još uvek živ. A sa životom nešto treba i učiniti, je li, makar i sa konjskim vidokrugom. Za pohvalu je to što me još uvek nisu upregli, ali vrebaju, vrebaju sa svim onim amovima i ularima... Srećom, na vreme sam pročitao i upamtio trikove Leslija Eldridža, prvog nejapanca koji je ikada postao nindža, i primenjujem ih na svakom koraku protiv zlih eksploatatora poštene inteligencije, kakva je moja. Nešto je udesilo da imam slonovsko pamćenje, samo ponekad i zlopamćenje, tako da mi je glava puna dešavanja iz raznoraznih država, koje se iz mesta nisu mrdnule, ali su imena menjale kao dripci stavove i političke partije (uh, neću mnogo o politici)... Svejedno, u najlepšem svetlu su mi sigurno ostale reminescencije iz SFRJ, ali možda samo stoga što sam tada bio mlad i romantičan. Eto, u SFRJ moj prosek ocena bio je 5.00. U SRJ već sam pao na 4.85, najviše zbog fizike, tačnije zbog kvantne mehanike, jer sam počeo da uviđam kako nešto u svemu tome DEBELO nije u redu. Kako sam počeo da uviđam, tako sam počeo i da stagniram. Da se vratim na početak, ne smeta mi suženi vidik. Želim da gajim sreću jednog prosečnog debila. Pusta želja...

KI: Na fotografiji vidimo kako u plastičnoj čašici podmećeš mokraću od bolesnog prijatelja i lupeški ju predaješ na analizu. Oko tebe su i neki mladi primjerci nepoštene inteligencije koji se spremaju učiniti isto. Reci mi, kako se jugoslavenska mladež nosila s brutalnim primitivizmom devedesetih, kad su vojni policajci usred noći zvonili na vaša vrata, tražeći meso za topove i duge cijevi i je li vas vojska uspjela mobilizirati i poslati da jedete mesne doručke s prstom masti na poklopcu u nekim pitoresknim hrvatskim ili bosanskim selima, ili su nalazi bili spasonosni za sve vas na slici?

BS: Mene se u pitoresknostima sada susednih država moglo videti samo u svojstvu turiste, u manje ili više doličnim pozama. U to vreme, na snazi je bila maloumna odluka, kako li se to već kaže, zakon, da se služenje vojnog roka ne može odložiti upisivanjem baš svakog fakulteta. Znači, upisao si, 'ajde sad malo u vojsku, da vidiš kako je tamo fino, a posle vojske studiraj koliko ti duša želi. Malo je onih koji su bili oduševljeni pozivom. To je generacija relativno pametnih mladih ljudi koji su videli i Svet, malo uživali i u poslednjim trzajima pod Antom Markovićem, zatim surovo stavljeni pred izbor – vojska ili Vojni sud. Pošto u to vreme još uvek bejah pametan, upisao sam medicinu, koja je odlagala taj hepening pod oružjem i šlemom, ali znam mnogo njih koji to, iz raznoraznih razloga, nisu uspeli. Njihove priče nisu vesele. Skakavci im pojeli godinu-dve, nekima i sve ostale, ako se razumemo... Svima su nam popili mozak, tih devedesetih, jednom nakaznom postavkom stvarnosti umesto prave stvarnosti. Svima? Nema šanse... E, a ako su ONI jedinica, ja ću biti nula, rešio sam. Onda sam otišao do SKC-a, gde je u to vreme bilo tezgi sa piratskim kasetama (diskovi su se tek tu i tamo mogli naći), i nakupovao svega i svačega za jako male novce. Slušanje tih kaseta mi je sačuvalo zdrav razum, ako se to tako može nazvati. Glede slike, na njoj ne prepoznajem nikoga, a ovaj napred valjda sam ja... I treba da počne performans s Tobićem Tobićem Idolom Mladih...

KI: Gdje si bio kad su na Beograd padale jako pametne bombe od kojih su se raspadali mostovi i što si radio za vrijeme opće, zračne i ostalih opasnosti, i kako je to izgledalo u jednom velegradu?

BS: Ta priča ima i svoju predigru, vraćamo se na kraj oktobra '98. kada je prvi put trebalo da nas bembaju. Psihoza je bila strašna, kad padne noć, premda su se svi preko dana kurčili na sav glas. I, beše to jedna mirna i topla oktobarska noć, sedimo moj brat, pobratim i ja, pilo se crno vino, veoma se konstruktivno razgovaralo o najbesmislenijim istinama, kad mi pobratim reče: 'Udari me!' 'Zašto da te udarim?' 'Ako me voliš, udari me!' Dobar je dečko, pametan, duhovit, sve to, razmišljam o tome sklopljenih očiju, i beše mi milo što postoji i što je takav super, DUM! Odleti njemu glava, odletimo mi sa klupe na kojoj smo sedeli, gledam ja sa divljenjem u svoju pesnicu dok se soliteri oko nas lelujaju kao da su od gume. Da podsetim, noć je, pretnja bembanjem je na snazi, niko od onih stotina stanara koji su u stampedu istrčali iz solitera nije ni pomislio da je možda moja pesnica toliko moćna, da je možda bio zemljotres, ne, POČELO JE, govorio im je 'racionalni' um. Jeste, bio je zemljotres, mada... pogledam ponekad ovu svoju pesnicu... Od oktobra '98. pa do 24. marta '99. kada je zaista počelo, zamišljao sam šta ću uraditi kad krenu – pun patriotizma i mržnje ima da stanem na prozor svoje sobe i da do kraja odvrnem 'Tubular Bells III', Oldfield, a odmah zatim i 'Voices', Vangelis. Eto, i tada sam još uvek bio romantičan, to sa prozora bih puštao sa mono-kasetofona marke 'Iskra', kupljenog '85. po jako povoljnoj ceni. Čitava ova digresija bitna je zbog toga, što se ništa nije desilo onako kako je najavljeno i zamišljano. Barem ne u Beogradu. Još te prve večeri, bilo je mrtvih. Slava svim poginulima u tom vanzaumnom sukobu. Da, na snazi je bila odredba o opštem zamračivanju, i to je jako naškodilo neprijateljskim avaksima, steltovima i tomahavcima na IC navođenje. Prvo jutro posle početka, vazduh u Beogradu je bio pun barutnih isparenja. I nigde nije bilo cigareta, što će postati lajtmotiv mnogih 'bombaških' dana. I tako dalje... U to vreme pisao sam svoj drugi roman, 'Baštovan', i trudio se da budem disciplinovan. Drugu polovinu bembanja proveo sam u Pirotu, za neupućene to je grad na tridesetak kilometara od granice sa Bugarskom. Zanimljivost vezana za Pirot – odredba o zamračivanju trajala je još gotovo mesec dana nakon što se rat završio. Šta sam tražio u Pirotu? Tamo su mi roditelji i brat. I vino je bilo dobro, a trebalo je nečim prekratiti 78 dana bombardovanja.

KI: Sad ću ti postaviti jedno temeljno životno pitanje koje se tiče Države kao takve. Dakle, čemu služe države kao što je tvoja, koja od tebe i drugih građana očekuje da za nju, između ostalog, položiš i život, a zauzvrat, država ti omogućuje dugotrajni i besplatni boravak na burzi rada, nudi ti besperspektivnost i tinjajući očaj, ako radiš, cijedi te porezima kao da ti nije dovoljno što te cijedi nekakav kapitalistički lupeški gazda s krunicom na retrovizoru terenca, a ako si star, država jedva čeka da otegneš palčeve kako ti ne bi morala isplaćivati i one mizerne novce što veličajno mirovinom zovu? Dakle, čemu služe takve države, osim što od nje koristi imaju svakojaki ološ koji se naziva elitom?

BS: Uverenja sam da služe kao institucije za izvlačenje kredita od belosvetskih lihvara, kako bi eminenti i 'elite' tih država održali zelenim praziluk koji im onako ponosno viri iz guzice. A te kredite i kamate na njih, otplaćivaćemo ti i ja. Ako ćemo imati od čega. Ne volim mnogo da govorim o politici, stoga će odgovor na ovo pitanje biti kratak. Klonim se svih onih koji su 'drugovi članovi', aktivisti ili funkcioneri. Smatram ih najnižim slojem ljudske vrste, koja ionako broji malo pravih ljudi.

KI: U odličnoj knjizi Gorki talog iskustva, Danilo Kiš je govorio o beogradskim pjesnicima koji su redom bili neznalice, rimatori i pijanice što su čitali svoja patetična sranja u Tri šešira i Prešernovoj kleti, dok je Kiš pio pošteno, na gladan stomak, pokušavajući na taj način postati, kao, neki boem, poput njih. No, ubrzo je shvatio da je sve to skupa jedna zamčica za učitelje, tinejdžerke, ocvale gospođe i udovice, nekakve umišljene tupave Beatriče, i da to prenemaganje nema ništa s pravom poezijom. Kako danas Beograd stoji s pjesnicima, postoje li uopće čitatelji poezije i koliki je kod vas interes za književnost?

BS: Više od pesnika, interesantni su mi oni koji dolaze na pesničke večeri. Mnogo bolji štimung za dremanje je kod sopstvene kuće, u svom krevetu. Ne posećujem pesničke večeri, osim ako ne nastupamo Bogunović, Tobić Tobić i ja, ha ha. Ponekad bih voleo da ni na njima nisam prisutan. Publika je redovno u nekom stanju polunarkoze, osim nekoliko baba, a takvih UVEK ima, koje čak posle čitanja postavljaju i pitanja ustreptalom poeti. Kakva bezobzirnost! Iz novina vidim da se svako veče održavaju poetske seanse, na kojima bude i zvučnih imena koja će nešto reći o knjizi pesama autora tog-i-tog, te prisutnima objašnjavati vrednosti stihova i uopšte 'šta je pisac hteo da kaže'. A pesnika ima, i to mnogo. Pesama je daleko manje. Pazi, na blogovima sam nailazio na ljude koji pišu zmajevski, koji su neuporedivo bolji od tih poeta i poetesa sa njihovim uglancanim večerima poezije. A, većinom, interes za književnost se svodi na nekoliko naslova, obično po sadržaju plitkih i pitkih, i reklamiranih preko svake mere. Pravih, pasioniranih i upućenih čitalaca veoma je malo. Kada se u Beogradu održava Sajam knjiga, u onim halama moraš disati na škrge. Svi su došli. Došle i kamere, snimaju to čudo jedno od skupljenog naroda, rešile kamere i da priupitaju kupce knjiga o stepenu načitanosti. 'Znate li ko je napisao roman 'Ana Karenjina'?', pitanje, a odgovor jedne jako našminkane sa tovarom knjiga u kesama: 'Hm? Ha ha? Da nije Ivo Andrić?' Mislim da je dovoljno. Rezime: Beograd stoji s pesnicima.

KI: U Ranama, filmu Srđana Dragojevića, ima jedna dokumentarna sekvenca gdje vidimo gomilu odrpanih ljudi što se grabe za kruh. Ne mogu se oteti dojmu da se redom radilo o Miloševićevim biračima koji su tog luđaka i doveli na vlast, a zbog kojeg su i filmski ovjekovječeni kao antijunaci. Možeš li našim čitateljima ispričati neku sličnu priču, onako, iz prve ruke, priču o ljudima koji su morali pristati na Čist vazduh (op. odlična Borisova priča), ne bi li uopće nekako preživjeli? I, slažeš li se s tvrdnjom da je veoma lako izgubiti individualnu svijest i potonuti u bijesu i bijedi kolektivne, koja se sastoji od samo jedne stvari, a ta je – kao što Danilo reče, paranoja, od drugog, od drugačijeg, od novog?

BS: Koliko njih ima svoju svest? Ludaci i geniji, oni da, a ostali? A ukoliko je i imaju, šta rade s njom, šta s njom rade ti mentalno i fizički zadrigli primerci ljudske vrste?! Pa, ništa. Lako je biti individualac, kada individualca gledaju urokljive oči individua, ali samo individualac zna koliko je teško čupati se iz kandži bagre sastavljene od individua. Film 'Rane' bagra doživljava kao prejak, nerealan, jer ne želi, neće, da se identifikuje s likovima iz tog filma. A 'Rane' su mila majka prema stvarnoj situaciji. Ovo će možda zvučati groteskno, ali moj je otac pristao na 'Čist vazduh', tako što je posle kraće borbe prihvatio da bude v.d. direktora firme u raspadanju, te on beše gospodin direktor, ej, što je za posledicu imalo povišeni krvni pritisak, anginu pektoris i nekoliko predinfarktnih stanja. Bež' od rulje koliko te noge nose, kolektivna svest je gora i od đavola!

KI: Reci mi kako u Srbiji stoji stvar s crkvom.? Kod nas u Hrvatskoj, crkva prvenstveno predano radi na zgrtanju materijalnih dobara, onda zdušno pazi na red i poredak, vlast je morala sklopiti unosne ugovore s Vatikanom pa tako i ateisti plaćaju lagodan i bezbrižan život svećenstva, crkva posjeduje dionice, skupocjene nekretnine, atraktivna zemljišta i još se srdito obraća svima koji ne podržavaju taj njihov nepotizam, licemjerje i iskvarenost. Crkva u Hrvatskoj ne podnosi kritiku, gruba je, ohola i primitivna, stado joj čine uglavnom vjernički zombiji, ali to nju ne brine, već se čvrsto prilijepila uz političku elitu, kapitalističke kriminalce i ološ koji prazne džepove ljudi. Dakle, deset punih godina je trebalo Bozaniću da promuca onu o grijehu struktura i time je crkva samozadovoljno oprala ruke. Kako, dakle, stoji stvar s crkvom kod vas, u Srbiji? Boje li se ljudi, osim svjetovne, i crkvene moći i vlasti?

BS: Boje se Boga. Naravno. Nego, mislim da će na kraju ideja ekumenizma zaživeti. Biće trzavica, ali doći će do Velikog ujedinjenja. Možda i svih velikih crkava. Ne volim mnogo da pričam na temu crkve, iz istih razloga zbog kojih ni na temu politike. U današnje vreme, to je jedna ista tema. Iz istog razloga ne volim ni o kriminalu i mafiji. Klonim se svih njih, što je više moguće. Sve ideje su odavno izvitoperene – i one o politici, i o crkvi i religiji, čak i o mafiji. I pretvorene su u košmarnu karikaturu sebe samih, nažalost, u karikaturu koja veoma konkretno i uspešno eliminiše neistomišljenike. Stoga se trudim da o tome ne razmišljam. Rekoh već, želim da gajim sreću jednog prosečnog debila. Međutim, vernici me oduševljavaju. Kao i kod poezije, više pažnje obraćam na publiku nego na poete. Ta gomila, kojoj mobilni zuje po sakralnim objektima usred svetog čina pričešćivanja, ta rulja koja se od psovki ne suzdržava ni u crkvenoj porti, ta masa koja MORA da zapali cigaretu na metar ispred ulaza u bogomolju, koja pljuje, prdi i podriguje, koja se trudi da u svakom trenutku smrdi na trista mogućih i nemogućih načina, e oni su ta pastva, to stado bogobojažljivo i krotko. Pale sveće, kupuju osvećene ikone, imaju slave i preslave, a van svega toga do temelja sjebavaju živote bližnjih svojih. Malo je pravih vernika, malo je pravih sveštenika, veoma je malo pravih ljudi.

KI: Sad mi preporuči jedno vaše crno i jedno bijelo vino, tako da mogu skoknuti do nekog od kolosalnih hangara razasutih po čitavom Zagrebu i postati ponosnim vlasnikom tih boca.

BS: Ono što bih ti ja preporučio, ne nalazi se ni u jednom hangaru, osim u podrumu mog pobratima (ne onog kog sam lupio, imam ih dvojicu). Naravno, to je subjektivni doživljaj. U pirotskom kraju gotovo svi imaju svoje vinograde, i svačije je vino najbolje. Ama, nije baš tako. Više nego na buke, pažnju obraćam na doživljaj i 'film' koji uz neko vino ide. Jedne znamenite noći, meseca sedmog, AD '92. pobratim i ja sedimo na terasi njegove kuće, flaša na stolu, druga se hladi u ledari. Tek smo položili prijemne ispite, svako na svom fakultetu, letnji raspust najduži mogući, pobratim zna da ga u septembru čeka služenje vojnog roka, takav je fakultet upisao, preko trideset puta smo te noći i sledećeg jutra, uz vino, pustili 'Estranged', G'N'R. Film. Taj pobratim je, inače, bio inspiracija za lik Eugenija iz romana 'Sanatorijum'. E, sad, ako hoćeš preporuku, crnogorski 'Vranac' nije loš.

KI: Postavit ću ti jedno krajnje uopćeno pitanje o sudbini svijeta. Kako vidiš budućnost? Kako vidiš čovjeka?

BS: Nisam čak ni pravoverni pesimist. Čitao sam negde govor Karla Sagana, autora nekada popularne serije 'Kosmos', kao i mnogobrojnih knjiga vezanih za tu temu... Saganov govor bio je praćen fotografijom Zemlje, snimljene sa 'Vojadžera' pre nego što će letilica napustiti Sunčev planetarni sistem i nastaviti... dalje... Na toj fotografiji, Zemlja se gotovo i ne vidi, u nekakvom je snopu, ali kad se fotka uveća vidi se tačkica u Sunčevom zraku. Tačkica, ponavljam, u debelom zraku Sunca. Kao zrno prašine u snopu zraka koji ti uđe kroz prozor. 'To je naš dom', kaže Sagan, 'Drugog nemamo...', i sve u tom smislu, ali ta fotografija... Mislim da sam možda i zaplakao, onako, nežno... Ako sam zaplakao, to je bilo stoga što se ipak nečemu nadam, iako me trista stvari dnevno demantuje. Došao sam do teorije da je u ljudskoj vrsti ostalo veoma malo pravih ljudi, možda oko 5%. Ostatak čine zombiji. I ini. Nekada je onom kiniku iz bureta bilo mnogo lakše da uz pomoć sveće nađe čoveka. Uzdajmo se u tih 5% ljudi.

KI: Književnost nema nikakvu društvenu važnost i mislim da je to jako dobro po nju i za one koji se njome bave, a pri tome mislim podjednako na pisce i čitatelje. Kažem to zato jer mi pozli kad se prisjetim onih vremena kada su u učionicu ulazili učiteljica i nekakav jebeni pjesnik ili pisac, a onda bi dotični pijanac zagnjavio djecu svojim priglupim pjesmuljcima i pričama s poukom. Slažeš li se da je dobro što se književnost napokon našla na rubu društva, što malo tko osjeća potrebu pročitati neki roman, priču ili pjesmu, ali biti stvarno ponosan kad te čita netko tko to radi iz ljubavi, a ne zbog reklame ili prisile?

BS: Slažem se. A vidiš, imao sam priliku da sa mojom učiteljicom u učionicu uđe Duško Radović, pa onda Dragan Lukić, čak sam video i Tita! Mislim, i on se potpisivao ispod nekih tekstova, stoga ga ubrajam u pisce... A najbolje, dok sam još bio u vrtiću, došao je Branko Kockica i odabrao ekipu za snimanje nove emisije, i ja upao u tu ekipu. U Pančevu postoji jedan grafit – Branko Kocka u venu se bocka... Imam traume sa snimanja 'Kockice'. Taj Branko je ljudožder, srušio je čitav moj svet, u to vreme star šest i po godina. Branko je zombi, definitivno, iako nije pisac. Da se vratim na tvoje pitanje, retko kada čitam reklamirane knjige. Reklamirane pisce ionako svako malo vidim na nekom TV kanalu, dozlaboga su drčni i dosadni, a tek što su pametni... Ponajbolji su oni etablirani, koji se kreću korak uz korak sa vrhuškom vlasti, sad ove, sad one, njima je svejedno. Zombiji gutaju njihove misli, ko ume da čita, naravno.  'Da Vinčijev kod' za mene je bio još jedna trauma. Kako to fino drug Goran Bogunović reče, knjiga je suvoparna kao da je pisao neki činovnik. Najviše volim kad mi niotkuda stigne naslov nepoznatog (meni) pisca, i kad me sadržaj knjige izvrne naopačke. Ne, neću nikome ništa preporučiti, pa čak ni svoju knjigu. Zlopatite se sami.

KI: Što te, Boris, odredilo kao pisca i koliko vremena provodiš uz kompjuter?

BS: Pisanje je oblik ludila, reče Bukovski. Pozvaću se još jednom na njega: ja nisam pisac. Osim dok sedim i pišem. Sve ostalo vreme, ubijam vreme, koje ionako ne postoji, i budem ovo ili ono, počesto ne budem ništa. Ali, sećam se tog napona, želje, opsesije da zapišem nešto. Tada još bejah pametan. I vredan. Ti, neka budu, rani radovi, bili su blagi užas. Ali, kroz to sam, izgleda, morao da prođem, kao što sada prolazim kroz neku drugu inicijaciju. Volim da glumim samozadovoljnog tipa, ali daleko sam od samozadovoljnosti. Znaš ono, kad te nešto iznutra jednako kopka i ne da ti predaha, e baš to. Ono što se ne menja, niti će se ikada promeniti, to je pisanje olovkom na papiru. Ne postoji mogućnost da išta ozbiljnije ukucam ravno u kompjuter. Olovka mi je alat, kompjuter je samo pomoćno sredstvo. Nikome više ne pada na um da primi tekstove napisane olovkom. Citiraću Markesa: Jadni mali Izdavači. Dakle, trebalo bi da vreme uz kompjuter provodim onoliko, koliko mi je potrebno da prekucam rukopis. Ali, tu se, kao Zli Demijurg, pojavljuje Tobić Tobić i otvara blog 'Sanatorijum' koji mi predaje u ruke, zajedno sa ključevima istoga! Telefonski računi naglo počinju da rastu, s druge strane moj društveni život počinje da se svodi na krpe i tralje nekadašnjeg. Eto, toliko vremena provodim uz kompjuter.

KI: Jedan od najboljih romana koje sam pročitao je Kad su cvetale tikve, Dragoslava Mihailovića, u kojem se opisuje život beogradskog boksača Vrapčeta i njegov sukob sa svijetom koji ga je modelirao i po čijim uzusima Ljuba Šampion i postaje ubojica Stole Apaša, svoga boksačkog kolege i suparnika, a onda, u strahu od policije i Udbe, emigrira u Švedsku. Taj je roman za mene prava poezija, remek-djelo. Na kraju romana glavni junak spominje «dosta mračnu nadu» da će u Jugoslaviji izbiti rat i da će to možda biti jedini razlog zbog kojeg će se vratiti u domovinu iz koje je pobjegao. Dakle, roman je objavljen 1968. godine, rat se uistinu desio, a mnogi ubojice i kriminalci te ostali ološ se početkom devedesetih vratio u Jugu gdje su postali gospodari naših života. Kako danas izgleda Dušanovac? Da li se išta promijenilo u tom mikrokozmosu grada, osim što se danas ljudi manje obračunavaju šakama a češće potežu pištolje?

BS: Složiću se s tobom oko 'Cvetanja tikvi'. Sećam se poslednjih rečenica, gde glavni junak sedi u autu koji je maznuo od žene (sećam li se dobro?), i preko granice gleda najseverniju republiku SFRJ, Sloveniju, ali granicu neće da pređe. Pitam se, da li je tu granicu prešao kad je počeo pičvajz. U kakve bi ga Mihailović okolnosti bacio, da je napisao nastavak 'Tikvi'? (Okolnosti – to je ono kad je situacija žešće zajebana... iz filma 'Rane'). To je jako tužna tema, možda koliko i tragična. Sedeo sam sa, neka bude, starim ešalonima iz tog kraja, gde nego u kafani, i ti matorci, neki gospodskog a neki džiberskog držanja, složili su se samo u jednoj stvari: 'Prema ovima koji sada gospodare ulicom, mi smo bili prava gospoda.'  Nadam se da je ovo dovoljno jasno.

KI: Za kraj, hajde počasti naše čitatelje nekom svojom još neobjavljenom pjesmom ili kratkom prozom, i hvala ti, druže, na razgovoru.

BS: Ne možemo ovaj razgovor privesti kraju dok ne pomenem neustrašivog Lava Afričkog, imenom Mufasa, jednog od onih koji zmajevski pišu u ovom Matriksu, jednog od mnogih koji mi dušu razgale svojim tekstovima. Hvala svima njima, zadovoljstvo mi je čitati ih. A oni će se videti na linkovima koje sam stavio na svojim blogovima, ovom, i onom iz paralelnog Matriksa. Hvala tebi što si me pozvao i istrpeo ovoliki solilokvij. Obično ne volim da pričam. A za kraj, ide jedna a to je baš ova...

KARNEVAL ZA PRISUTNE

mali klovnovi u mirisu
junskih lipa jurcaju
u mukloj noći prema
otvorenim prozorima
i ošamućuju glave
budne i usnule

oseća se nastanak
stotina pesama
u snu
i desetina
na javi
a olovke i papira niotkuda
što je najbolje od svega

mrakom kruže odgovori
koji su danju pitanja
i otkriće da se smaragdi
međusobno sporazumevaju
na sopstvenom jeziku
ne uzbuđuje nikoga
kao ni tvrdnja da
nema mekših
od dijamantskih jastuka

procesija nečeg lepog i bezimenog
vidljiva je samo za oči izabranih
svejedno budnih ili usnulih
u čitavom svetu u jednom trenutku
koji uzima oblik večnosti
pa nove večnosti
pa opet nove...

šarenilo neodređenog
poskakuje svuda oko tebe
samo ako si tu oko njega
jer su ulaznice jevtine
ali ih nema u slobodnoj prodaji.

VOLITE LI ROŠTILJ NA ĆUMUR?

            Dok sam radio tamo u Bečmenu, imao sam i dvojicu kolega, prekaljenih roštiljdžija, Milenka i Radišu. Milenko je bio flegma. Ispekao bi oko 90 kila mesa, i tu bi stao. Uopšte ga nije zanimala činjenica što je dnevno mogao da navrti i do 160 kila roštilja.

            'Zabole me, ionako bih te pare potrošio na pečenje u kafani. Ili na pivo, kad igraju Progar i Novi Banovci.'

            Plaćalo se 10 dinara po kilu ispečenog roštilja. Ja, ni uz najveći napor, nisam uspevao da prebacim 55 kila na dan.

            Najgore je bilo ujutru, kad peške ideš kilometar po onoj bečmenskoj vetropičini, dok je tek krenulo da svanjava. Onda ulaženje u trenerke, gumene čizme, koje je pre mene nosio ko zna ko, pa u plavi mantil i u kačket. Kačket je bio obavezan, jer bi ti se kosa do kraja radnog vremena pretvorila u gomilu čađi. Beli kačket je za dva dana postajao crn ko noć bez meseca.

            Ujutru prvo mora da se založi skara. Tri skare, zapravo. Za svakog po jedna. To podrazumeva da se izbaci pepeo kojim je skara posuta prethodnog dana, tako da žar ipak tinja ispod pepela. Lopatom u kofu, onda trk do magacina po tri-četiri džaka uglja, onda pomalo uglja u svaku od skara, dok se ne razgori. Prljavi trik je bio da na to naliješ malo zejtina, kako bi se brže razgorelo. Dok se razgoreva, moraš da očistiš rešetke na kojima se peče meso. Rešetke pocrne za manje od sat vremena. A ujutru se ne vide od ugljenisane masnoće. Prvo se obrade špatlom. Boga oca sam izgletovao u tom Bečmenu. Onda se trljaju čeličnom četkom, a zatim se brišu papirom. Posle toga dodaješ još uglja i onda kuliraš i pušiš, onda pripremaš meso koje ćeš da pečeš. Svež rožtilj stoji u ogromnim plehovima, od po 40 kila. Prvo se izmeri težina svežeg roštilja, zapiše se u rubriku S (sveže), pa minus težina pleha. Kad ispečeš meso, opet nosiš na merenje i težinu upišeš u rubriku P (pečeno), pa opet minus težina pleha. Nema prevare. Osim kad je u pitanju Radiša.

            Radiša je bio mutan tip. Po svim osnovama. Čak je i njegova polna orijentacija bila nejasna. Jednom sam ga ulovio, dok sam natrćen odmašćivao rešetku, kako bez treptanja zuri u moju guzicu.

            'Znaš li ti da su Piksi i Džaja pederi?', pitao me jednom, 'Da, da, uhvatili ih u kancelariji na Marakani kako se trpaju! Čitao sam u Skandalu!'

            Dobio sam zaduženje da prvo ja premerim težinu Radišinih plehova s mesom, a onda da ih premerim i kad ispeče meso, jer su šefovi sumnjali da dodaje na težini. Dakle, morao sam da merim i moje i njegove plehove, a to nije nimalo lako. A on je jurio težinu. Dnevno je pekao i po 140 kila roštilja. Kao mašina. Pola toga je ostajalo poluživo, pa su mu sutradan vraćali da dopeče.

            Prva tura mesa je najzajebanija za pečenje, jer je skara usijana i pljeske ili ćevapi mogu da izgore očas posla. Ali, prvo treba postaviti rešetke na skaru, što je prilično neugodno, jer se osećaš kao u paklu, kad se nagneš nad užarenu skaru. Ruke pune opekotina. Na kraju se saživiš s vatrom, čak i ne osetiš kad se čvrkneš na žar. Postaneš gospodar vatre. Na minus petnaest, mi smo pekli samo u majicama.

            Barem tri puta nedeljno dođe kamion sa smrznutim mesom, koje mora da se obradi. To znači da treba da batališ skaru i iz kamiona na rukama do hladnjače  preneseš oko tri tone zaleđenih butova, polutki i tako to. U majici, sa plus četrdeset ulaziš u minus dvadeset, onda tamo ređaš mesište, da se ne pomeša sa onom starijom turom.

            U prostoriji gde se peče roštilj ima tri sijalice. To te natera da razviješ posebno čulo za kvalitet onoga što pečeš, jer od čula vida nema neke veće vajde. Pored tri sijalice ima i tri miliona muva. Vole meso. Katkad dođu šoferi koji prevoze roštilj do prodajnih objekata i donesu nam po jedno-dva dvolitarska piva, da ne kaliramo. Čaša se začas napuni muvama. Vole i pivo. Zato smo smislili da preko čaša stavimo hartiju, kako ti gadovi ne bi upadali u pivo. Ipak, i pored te mere sam ih nalazio u čaši. Kako su to uspevale, uopšte mi nije jasno, ali su uspevale.

            Kaže Milenko, kad smo nazdravili, pa u pauzi između dva okretanja roštilja: 'Znaš ti kad smo jednom klali bika? Ne znaš odakle da mu priđeš, ima barem tonu i po. I moraš da budeš mnogo brz. Odmah da mu sjuriš nož u glavu, i još brže da se izmakneš. Znam tipa koji je ostao invalid. Bik je prednju nogu provukao između zadnjih i tom prednjom nogom roknuo čoveka posred glave. Jedva ga spasili.'

            Desilo mi se jednom da zaspim u prevozu. Sa Bulevara do Bečmena menjao sam najmanje dva prevoza. Drugi je bio bus 601. Ustajanje u pola pet ujutru, i sve što ide uz to, i jednog dana puknem i zaspim. I probudim se u raju. Okretnica šestokeca iza Surčina, napolju prijatna, bajkovita izmaglica, prelepe kućice, šuma i zelenilo, da se naježiš...

            Elem, šta sam zapravo hteo da kažem. Da one majmune što se pumpaju po teretanama treba malo odvesti na teren, da osete šta je pravo dizanje tereta.