BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

NENAD MARJANOVIĆ

MUNGOS

 

 

 

            Prvo mi je poslao e-mail, sa sadržajem koji ne bih da otkrivam, i s konačnom porukom-apelom kako se nada da ću mu odgovoriti.

            Hm, čitam njegov tekst, sve što je napisano – s razlogom je napisano. Nijedna pravopisna greška u Nenadovom pisaniju. Tekst se svodio na poziv na upoznavanje, iako je u sebi sadržao još nekoliko dragocenih poruka. Najobičniji imejl. Ako ćemo da se šalimo. A Mungosu nije bilo do šale. Jer Mungosu nijedan tekst koji je napisao nije bio samo radi šale. Svaki je nosio nauku i pouku, i poruku.

            Onda je Mungos otvorio i svoj blog, i podelio deo razmišljanja, znanja i saznanja sa nama, čitaocima, od kojih su retki bili upućeni u teme o kojima je pisao, a teme Mungosove bile su nepresušne.

            Imao sam čast da sa Nenadom (van ovog matriksa bio je Nenad, ne Mungos) i još dvoje blogera sedim u kafani '?', zatim sam imao čast da bude gost moj i ostalih Ilegalnih poslastičara, na BELEF-u 2007. godine.

            Nijednom nije isticao svoje muke, niti se žalio na njih. Razgovarati s njim bilo je kao češljati sadržaj enciklopedije koja ume da se šali intelektualno, a bogme i malo bezobraznije. Sasvim onako kako treba, dakle. Ovekovečili smo se u fotografiji, Nenad i ja, da se pohvalim.

            Njegova je supruga, kolokvijalno Mungosija, draga žena, očigledno zašto pripadajuća Mungosu, boravila u Pirotu. Donela mi poklon od Nenada. Knjigu i raketovaču.

            Držala se junački.

            'Kako je Nenad?', pitao sam je.

            'Drži se junački.'

            Divni ljudi, ljudine. Deca njihova, Mungoščići, imaju najbolju moguću podlogu da postanu ljudine koje će pronositi slavu veličine svog oca koji se nikada nije gurao u 'prve redove', ali je one napumpane intelektualne veličine mogao, tvrdim i potpisujem, u najnevinijem razgovoru da oduva za cirka petnaest minuta, i da im pokaže gde im je pravo mesto.

            Još jedna nepravda, velika nepravda.

            Kao da neko/nešto uporno ne da da se šire reč i misao onih koji to zaista umeju i mogu. Kao da se najživlje duše namerno sputavaju.

           

Nenade Marjanoviću

            Živ bio

            Gde god bio

 

            Ionako znaš šta sam hteo da kažem...

 

            Volim te          

            Čoveče!

 

Čekala sam odgovor na mail..
Nisam znala..
Jedan od velikih je otišao..nisam imala čast da ga lično upoznam
Mislila sam ima vremena.
On je verovatno znao da nema


Neka mu je večna slava i hvala

je bes ga :/

ne znam... ne pamtim da sam video toliku energiju i volju kod nekoga, kao kod mungosa. dokle tje bre takve ljudine da odlaze a zombiji i insekti da se mnozhe i glume pamet?!

Sve si pravo napisao, Borise. Družiti se sa njim bilo je lako, kao voda koja teče. Samim svojim prisustvom je pružao utehu gde je trebalo, delio radost kad je trebalo. Prosto je bio tu. Veliku prazninu osećam, još uvek odmahujem glavom u neverici. Ponosna sam što sam ga poznavala.

Odlicno si opisao Nenada... Toliko toga sto se moze reci o njemu ne bi stalo ni na 1000 strana... Otisao je, a bio je predivan...

I posle mi neki vernici i ini kenjaju kako ima nekog boga, pravde, kurac - palac... Nema, burazere, sve je to sranje... Najgorima ništa ne fali samo zato što ih boli kurac za sve... Ma... Ako nastavim samo ću da psujem...

... :-( ...

#spes, vidimo se sutra.
#mightymici, nisam ni pomenuo njegove ochi. zhive, zhivahne, radoznale. pa krene da ti pricha neshto, a ochi tamo-vamo, jedva stizhe sopstvene misli kolko ima da kazhe...

Borise, dobar i iskren tekst.
Tekst prijatelja...

#rastko, bogovi su odavno pali na teme i otada chine sranja misletji da chine pravdu. a one koji na sve to kazhu: 'ko zna zashto je to dobro...' poslao bih na dozhivotno okopavanje njive i krckanje stena, pa nek tamo vide shta je zapravo fatalizam... ##@&#...
#rabane, i dalje ne verujem.
ali, obaveshtenje:
sahrana je u chetvrtak, u 12:30 na groblju u sremchici.
ko hotje, mozhe da da i chitulju u novini. nekoliko blogera vetj se skuplja za chitulju u 'politici'.

Na neki svoj, ozbiljan i čvrsto stojeći na zemlji način, verovao je u ideale i lepši svet. To je valjda ta zemlja Mungosova. Mnogo sam tužan, iako smo svi očekivali...

velika tuga..

. . .

Zhao mi je shto odlaze oni koji bi trebalo da su najduzhe sa nama....
A tvoj tekst....iz srca....
Ne znam zashto, samo Mikini stihovi iz Besmrtne pesme u meni odzvanjaju....

:(

Neka počiva u miru.

chitavog dana pokushavam sebi da utuvim u glavu da se mungos preselio negde, i da vishe nikada netje pisati ovde. i da nas je lishio svoje ultrapozitivne energije.
pokushavam sve to sebi da uguram u glavu, ali ne ide. ne ide. ne ide.

Kazu da su oci ogledalo duse, a njegove su bile bas takve kakvim si ih opisao... zive. radoznale, duboke, a nekao decije... Plenio je sve oko sebe svojom krotkoscu i odusevljavao svojom iskrenoscu...

Mada faka...penis

Tesko je biti covek i kucka sebi samom u isto vreme...penis

#anoniman, nije trenutak da se ne drzhish teme niti da budesh vulgaran. josh jedan takav ispad i letish s terena.
imaj poshtovanja prema ljudini koja je do samog kraja ostala bash to - ljudina. zamolitju te.

do poslednjeh daha je verovao u zivot i istovremeno prihvatao smrt.

opaka bolest fizički je odnijela Nešu, ali mu dušu nije uzela
danas sam strašno žalosna, i zbog našeg druženja prije 2 godine i zbog slatkog od lubenice kojeg mi je poslao po tebi i zbog prerane smrt...

ponavljam, nenadoknadivi gubitak.
ovaj je matriks ionako puko.
bez mungosa, puko je na kub.
#gdjo, znam kako se osetjate.
#ruke, on to drugachije ne bi ni umeo. verujem da je duboko u sebi mirno prihvatio gaduru. i pomislio: 'aj da vidimo shta je iza gadure...'

Ja se sećam nekih slika sa Mungosom i Hogarom, i Spes... (ako se ne varam, odavno je bilo), sa nekog druženja blogera. Tada mi je bilo čudno da se ljudi sa bloga zaista poznaju i privatno, a sada mi je žao što nisam imala prilike da ga upoznam. Ali, on je od onih osoba za koje se znalo da te nikada neće uvrediti, a kojih sada ima jako malo. Mislim da je jako lepo što ga svi imate u tako lepom sećanju i što o tome govorite.

#gamet, u davna, pradavna vremena bilo je mnogo druzhenja blogera. i bilo je javnih i bilo je poluprivatnih i bilo je privatnih okupljanja. josh u vreme kad su svi zazirali da otkriju svoj pravi identitet. onda su uvideli da to nije nishta strashno, i medjusobno poverenje je cvetalo. sada toga nema, ne u toj meri i ne u tom obimu.
mungos je vazda bio za druzhenje. jer je, naprosto, znao ko je i shta je, i nije imao nikakvu potrebu da skriva svoje sopstvo.
tako je bilo do kraja.

Ponoviću, ovde, komentar koji sam ostavio kod Nadežde... Ne volim da se ponavljam, ali ponekad i ja, prosto, zanemim gledajući kako moje reči nemaju nikakvu snagu i ne znače, apsolutno, ništa naspram ovakvih, tužnih i pretužnih, situacija... Dakle, rekoh tamo:
Mungos bi, na sve ovo, rekao, ljudi, čitajte Kišona i smejte se...
Meni je poslao Kišonovu knjigu: "Pomozi svetu na svoju štetu" i u posveti mi napisao: "Rale, knjigu čitaj, ali naslov zanemari!"... Nisam siguran da je i sam ispoštovao savet koji mi je dao...

A ti i ja smo još prošle godine strepeli... i nadali se da takvoj Ljudini ništa ne može da se desi... Sani, ni ja još ne verujem! :(((