BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

 Dobijamo ključ sa brojem 513, dvokrevetna, baš lepo, peti sprat, soba trinaest, sreća što nisam sujeveran,valjda je bilo dosta neugodnih iskustava za samo nekoliko sati. Tobić zadovoljan, zadovoljan i ja, odmah se bacamo svako na svoj krevet, a oni plahtama prekriveni, meki... Zaključih da su previše meki, šta da se radi. Sa prozora na petom spratu puca pogled na Majevicu i zgužvanu, premda živopisnu, gomilu oblaka nad njom, obojica smo očarani prizorom, mene izgledom podseća na jedan od ambijenata iz mojih apokaliptičnih snova. U sobi raspolažemo televizorom sa šlogiranim daljincem, radio-budilnikom sa sopstvenim poimanjem vremena i telefonom... I samo jednom čašom za vodu, koju sam prepustio cimeru.

            Susednu sobu, 514, zauzeo je Zoran Crnomarković, iz Obrenovca, radi na er-te-esu, muva se oko reportažnih kola, ako sam dobro shvatio. Popio je dozu zezanja na račun radnog mesta, ništa strašno, i on upao u 26 nagrađenih, a ispao iz autobusa sa mnom i Tobićem.

            Nakon malog odmora, ponovo kod recepcije u holu, tražimo Jasminu Bašić, koordinatora čitavog ovog zamešateljstva. Još je nema, ne kaže nam niko, vidimo sami. Šta ćemo, nego na ručak, garantuje ga overeni papirić sa recepcije koji muljam u levoj ruci. Za dve osobe. Izvodim cimera Ivana na ručak. Zoran Crnomarković ima svoju hartijicu. U restoranu izvoljevamo konobaru, solidno nakrcanom živcima. Stiže mi bečka šnicla sa prženim krompirićima i salata u kojoj je komadić paradajza, moj prvi ovosezonski, sa ukusom odlične plastike. Sa obedom završavam poslednji. U međuvremenu, pridružio nam se još jedan od 26, Darko Tuševljaković, ok tip. Obrok smo zalili točenim tuzlanskim pivom, dovoljno hladnim i sa šmekom koji isključuje negativnu kritiku. Pili smo ga lagano, međusobno se upoznavajući, sve vreme upućeni na himalajsku mećavu koja je besnela tamo negde iza ogromnih prozora restorana.

«Ma, to je ovde normalno», izjavi Tuševljaković, što je pokrenulo krrhhmr smeh kod nas, naviknutih da se toliki sneg ne obrušava iz vedra neba, zaista, svod je bio bledoplav. Posle ručka stiže i desert, krempita, šta li je, preskočio sam ga, čekajući onaj glavni desert, koordinatorku Jasnu, da nam već jednom nešto objasni, uruči, usmeri nas. Dobro je, sedi u holu, ne znamo kako izgleda ali je prepoznajemo po tome što je najaktivnija. Žena, nešto malo do četrdeset, krupnih očiju, energična, otresita, tananom granicom odvojena od neljubaznosti, posao joj takav, nadam se, ali krupne oči hladno gledaju. Cimer Tobić razvezao s njom priču o filmovima, čuo da je Jasna producirala neki film koji se pojavio kada i Dragojevićeva 'Lepa sela...', ali da je taj neki film ostao relativno nezapažen pored 'ultrakomercijalnih' Sela. Posle Tobića smeštam se i ja, umlaćen onim ručkom, preko puta Jasne, potura mi tri kopije ugovora pod nos, dve za nju jedna meni, zatim uzima autobuske karte dok ja triput potpisujem, gotovo, refundiranje troškova oko puta je sutradan, u nedelju, kaže mi ona, dajući mi koverat sa dnevnicama, nagrada sledi na književnoj večeri, ćao, vidimo se večeras.

            Pre večeri, po rasporedu, prijem kod gradonačelnika Tuzle. Iz hotela putićem, preko mostića nad rečicom (ime joj je Jala ili Jalla, ne znam, onoliko prljava voda ne zaslužuje nikakvo ime osim Jao!), krećemo u grupicama, ne poznajemo se međusobno, na čelu razbucane kolone je Nenad Veličković, kaže mi cimer da je to Vela, što meni, gledajući ga zguza, ne znači ama baš ništa. Cimer Tobić se u jednom trenutku gubi iz gomile, dok mi već stižemo pred Općinu Tuzla. Na Općini časovnik pokazuje pet minuta posle šest časova, nerealno, tek je oko pola šest. Pade mi na um da su kazaljke zaustavljene radi neke simbolike, ratovalo se. Dođe mi u sećanje informacija da je granata sa srpske strane, odnekud sa brda zviznula u centar Tuzle i rasturila 76 života, tek tako, PUF! Možda se sat na Općini samo pokvario, što da ne, pojma nemam, ali projektil je eksplodirao, za sobom ostavio natpis 'Ulica prekinute mladosti', patetično, tragično, čupa utrobu svakome normalnom.

            Gradonačelnik, neki lisac a uz to i pisac, na skupu u Općini pominje Mirzu Delibašića, znamenitog košarkaškog reprezentativca bivše SFRJ, pominje Mešu Selimovića, pokazuje neke kutije čiju su spoljnu površinu rezbarila – gledano izdaleka, uspešno – deca iz ustanove za ometene u razvoju, jednu kutiju teatralno poklanja Veličkoviću, Vela prima poklon uz obaveznu zahvalnost protkanu duhovitošću, kamera je uhvatila sve, mi aplaudiramo. Neka seka prvo donosi kafu, zatim voćni sok, u trećem naletu služi 'Ballantine's'. Gradonačelnikovo pripovedanje ne ometa ni glasno zapevanje sa obližnje džamije u 18:00, čuli smo instant povijest Tuzle, zatim kako taj grad, poput Venecije, tone zbog abnormalnog rabljenja rudnika soli, preteruje se s time, ali spriječit ćemo da Tuzla potone, obećava pred nama naš domaćin Općine. Prebacio se zatim na priču o svom spisateljstvu, kao prvo pis'o onako, a kad je vid'o da se to baš čita, onda se uozbiljio pa se zaista raspis'o, strahujući kako li će se to primit'. Ha-ha, odjekuje smeh prostorijom, kamere zuje li zuje. Uspeli šmekeraj, doneće poene.

            Nešto pre sedam, razlaz. Po hodnicima Općine počinju prva upoznavanja, tu redom nailaze Jelena Svilar, Jelena Marković, Adisa Bašić i Bojan Anđelković. Vraćamo se u hotel da se malo odmorimo, sada već kompaktniji nego u polasku. Neki, prosto, neće da se druže, ne prilaze, grupice za sebe, razumem ih, kao i sve takve, nedojebane...

            Nema mi upaljača, nema mi načete kutije cigareta, jedino logično objašnjenje misterije je da sam ih zaboravio u Općini. Tja...

            Usput, od zgrade Općine do zgrade hotela, za vatru se klošarski grebem od Jelene Svilar, živela u Zagrebu, odskora u Malom Lošinju, voli da se rasteže po celom ex-YU prostoru, dve joj vize propale za SRJ, glasom i načinom govora neodoljivo podseća na Alku Vuicu. Usput 'nasilno' prisajedinjujemo visoku, mršavu, osamljenu, avetinjski bledu figuru koja se javlja na Ivan Zrinušić, da, iz Osijeka. Da li je želeo da prikaže asocijalnost kao lajt-motiv svog imidža, ne zanima me, ali se pozivu za priključenje, i u razgovor i u društvance, odazvao bez protivljenja. Eto nama još jedne neuspele inkarnacije Bukovskog.

            Grad Tuzla s večeri ima zanimljivo osvetljenje, najzanimljivije je ipak kod raskrsnice ispred zgrade Tuzlanske banke, bilbord sačinjen od lampica liči na one sa fudbalskih stadiona (manji je, naravno), a ispod bilborda semafor koji nikada ne pokazuje zeleno za pešake. Snalazimo se, pretrčavamo, nijedan mladi neafirmisani spisatelj nije pregažen.

Prvo je bilo upoznavanje: preko e-maila, zatim putem telefona. Na kraju je pao dogovor – hvatamo autobus  Beograd-Bijeljina u 9:30. Znak raspoznavanja? Reče mi da nosi kačket a la Prle i Tihi, a ja njemu da ću stajati pored ulaza na perone, sa crnim rancem. Daleko od toga da su se pojavili Prle i Tihi, ali se pojavio Ivan Tobić, bili smo knap sa vremenom, ipak uspeli da pazarimo karte, nađemo bus firme  'Kozara-prevoz' i hepiendujemo početak putešestvija.

            U autobusu, kondukter nam pregleda karte, meni reče nešto, ni reči nisam razumeo, ali mi je to rekao ispod glasa, dovoljno da mi probudi haragei... Nije zgodno. Prvi put u životu sam išao, kao i Ivan, na tu stranu, pa odmah neke mućke. Što baš ja?, pitam se, od svih u onolikom autobusu. Creva krče, a nije glad...

            Stvar postaje malo jasnija, kad mi nešto pre 'graničnog prelaza' na Savi priđe onaj isti kondukter i kaže da se prebacim na sedište preko puta, kako bih pokrio nekakve torbetine i kesetine, nagurane ispod, šverc-kombinacija, jeste, ali šta je unutra? Auuu, Miilee... Tobićeve oči krcate upitnim pogledima, svoje mogu samo da zamislim, tek, uz pokazivanje ličnih karata uniformisanom licu, pređemo Savu (šira je nego u Beogradu, ili mi se čini zbog velikih očiju?), i eto nas u RS, entitetu BiH. Eto ponovo i konduktera, kaže: «Hvaal' ti, ljud'na si.»

            Ljud'na, nego, ali se zaustavljamo još jednom , na teritoriji druge države. Simpatična carinica uđe, izađe, formalistika, za njom uđe nadrndana spodoba, uniforma, kapa, oznake, amblemi, propuštam skeniranje istih, gledam pravo, ljud'na, velik sam kao kralj Liliputa...

            Kako je ušao, nadrndani se ustremio prema mom sedištu: «Čija je ovo torba, ovdje dolje?», pita on, ja kratko odrečno odmahujem glavom i razmišljam o nečem lepom, nedostižnom. «Treba l' da crtam?», čujem, poluodvojen od sebe, glas radar-graničara, onda se javi kondukter, kaže da je njegovo, otrpi nekoliko minuta žvanj-žvanj nadrndanog i 'Kozara-prevoz' nastavlja dalje. Kasnije mi Ivan reče da sam sedeo na torbama punim guma za veš-mašine. Aauuu...

            Bijeljina. Rupa krcata lokalima, prodavnica po glavi stanovnika. Kupujemo burek s mesom, prva novčana transakcija u konvertibilnim markama, potom na pivo u najgrđoj rupi te rupe od grada. Vreme se iz umereno oblačnog za par minuta pogoršalo do olujnog i mećavnog. Zaključili smo kako nema šanse da to veče strejtujemo, pa smo uzeli litar šljivovice, koja u Srbiji košta maksimalno 150 dinara, a tamo smo je platili 14 maraka. Toliko o Bijeljini, ostavila je sumnjiv, svakako negativan utisak.

            Već smo u autobusu koji ždere kilometre prema Tuzli. Pokušavam da upamtim što više od predela, ali umor čini svoje, svega sat i po sna protekle noći, nije ni Tobić ništa bolji po tom pitanju. U sećanje mi se urezao Ugljevik sa svojom termoelektranom (u polusnu sam pomislio da prolazimo pored NE Krško), a onda je počeo uspon uz Majevicu, živopisni predeli se mešaju sa onirijom, mećave sa vedrim nebom. Put je obeležen krivinama pod oštrim uglom, na vrhu planine pažnju plene srušene kuće. Kome je trebalo da sruši, zapali, raskanta gotovo svaku kuću, vikendicu, šta god, u ovakvoj vukojebini. Prizor ono malo čitavih zidova, izrešetanih gelerima, izaziva teška i mučna osećanja, bliski susret sa prohujalim ratom, a Tobić iza mene belji nego ti zidovi pre rata... Slalom niz Majevicu kao da traje sto godina, debelo smo zašli u muslimanski deo Federacije; Bratstvo-Jedinstvo je, sudeći po ruševinama, svima izašlo na nos, i dođe čoveku da čupa kose i pita se zašto to, čemu to, dokle to...?

            I eto nas, približavamo se odredištu, Tuzli, takoreći u misiji dobre volje, ali meni je nešto u ustima gorko, kao da sam ja pucao, palio i sistematski uneredio onoliku infrastrukturu, o ljudima i životima ne smem ni da razmišljam.

            Šta ćemo u Tuzli? Ekskurzija? Jok. Idemo po nagradu. Književna radionica Omnibus i UNESCO  organizovali su konkurs za kratku priču, pod nazivom Bun(t)ovna P(r)oza, za sve rođene posle '69. godine na srpskom, hrvatskom i bosanskom govornom području. Žiri u sastavu: Veličković, Pištalo, Gudžević, Jergović, Lazarevska, vođeni nekim svojim načelima, od 538 pristiglih odabrali su 30 priča za zbirku. Među njima, moju i Tobićevu. Tuzla je mesto promocije narečene zbirke, napunjene sočinjenijima autora iz ex-YU.

            Grad je u kotlini, uzak i izdužen, podseća me na oblik onog bureka s mesom, kupljenog u Bijeljini i odloženog u ranac. Vreo, valjda se neće ubuđati, taj burek, a za grad još uvek ne znam, svejedno, prijatno sam iznenađen izgledom, onako gledano spolja. Prijatno iznenađen, u smislu da sam bio spreman na udžericu sa par štrčećih zgrada, među kojima je, nadao sam se, i hotel 'Tuzla', gde će se odvijati čin promocije. Kad tamo! Soliteri, šuma njih (ako opet nisu u pitanju velike oči), svaki bi mogao da bude hotel. Ipak, skener-pogledom, uočavam onaj pravi, lako je bilo, prolazili smo pored njega. Tobić nema skener, pa ga je i on uočio. Zamolim šofera da zaustavi autobus u blizini, što sam iskijao sa izlivima neljubaznosti i ciničnosti s njegove strane. «Treb'li biste plaćat' ćetiri marke za taksi», poentirao je tako, ili tome slično, nakon čega je prikočio, i jezikom i busom.

            Eto nas na tlu Tuzle. Bolje te našli izostaje samo zbog kretena iz autobusa. Dobro, na recepciji hotela je valjalo otrpeti još jednu porciju neotesanosti, uskraćivanja informacija i potpune nezainteresovanosti, ali to se lakše podnese uz pomisao da likovi s takvim ponašanjem ne haju za boju, veru, naciju, već mrze sve odreda, na čelu sa sobom. A ima takvih, je li...

A GDE JE TREBALO DA ĆUTI ČEKALO JE

došla je noć da zavede red

i stvari su polako

zauzimale svoja mesta

gde je trebalo da plamti

              plamtelo je

gde je trebalo da grmi

          grmelo je

gde je trebalo da zveči

        zvečalo je

gde je trebalo da šumi

          šumelo je

gde je trebalo poseći

          posečeno je

i gde je trebalo da teče

         teklo je

a gde je trebalo da ćuti čekalo je

jedino su krila

kojima je noću mesto bliže zemlji

napustila svoja mesta i pobegla nekud

sa onoga što je trebalo da nestane

ujutru je sve

bilo mirno

čitav svet bezglasan

 prvi put

 prvi

put

i samo je ono

što je trebalo da teče

        teklo

i sa nekoliko utabanih mesta

        od svih utabanih mesta

nešto je uzdahnulo

samo uzdahnulo.