BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

BILO JE HLADNO

jedna baba stajala je

nasred autobusa u pokretu

oko nje su sedela lica

maglovita bilo kakva

baba je pričala

sedokosom ne tako starom čoveku

nešto o sebi i svojima

kako nisu uspeli svi da

pobegnu na vreme

beloglavi je gledao pravo ispred sebe

i rekao: 'idi sedi, baba,

idi slobodno kod onih mlađih'

svi u autobusu se okrenuše

prema onim mlađima

i svako je gledao svakoga

samo je jedna devojka čitala knjigu

jer zna se da je autobus

najbolje mesto za čitanje knjige

baba je s mukom održavala ravnotežu

u preuskom prolazu između sedišta

a bila je niska i gojazna

i stajala je na dva kartona

jer je bila sasvim bosa

a bilo je hladno jesenje veče

neki putnik je prošaputao:

'bože ne daj mi ovo u starosti'

i okrenuo glavu ka prozoru

gledajući u daljinu

što je dalje mogao

put je odmicao dok je baba tako stajala

i pričala nekome nešto i njeno se

izborano lice smešilo i jedino ona

je bila nasmešena u tom autobusu.

A tek spokojnost u krevetu! Nalazim novinu, neko je zaboravio dok se ovde grupno pila Domaća, vjetrovi majevički  tuku na veliki prozor sobe, pokazujem im srednji prst, može mi se, čitam tekstove, preskačem čitave stranice, BUM!, upada cimer Tobić, euforičan, nasmejan maltene kao Homer Simpson kad je srećan, ali tešku muku nosi u sebi: «Sve smo popili dole! 'De je Domaća?!», viče, što od derta, što od radosti, demonstrirajući školski primer ambivalentnosti osećanja koja se u njemu bore za prevlast. Vadim ispod kreveta ostatak litrenjaka (pohranjen ispod kreveta za slučaj da kojim slučajem ne uđe neko od osoblja hotela u 513, pa da nas proglase besprizornicima, ili, ne-daj-bože, problematičnim gostima, dok smo negde van sobe) i predajem flaštafetu Ivanu u ruke. «Pa, šta ćeš, da ležiš tako?!», buni se cimer protiv moje horizontale, a dole tako živo, objašnjava mi, druženje je dole, silazimo zajedno, komanduje on meni, zaždio sav u četvrtu brzinu, neće da spava, ko zna hoće li ikada više boraviti u Tuzli, valja se iskoristiti svaki trenutak. Rešim da ga poslušam, biće vremena i za spavanje, pridružujem se grupici u holu. Sastav, izmešan, ex-YU za stočićem krcatim praznom ambalažom, četiri izjutra, hrvatski deo ekipe upadljivo uštirkan i suzdržan, ekipa iz Srbije vodi glavnu reč i diktira tempo, discipline su pivo i Domaća, prisutan je i manji deo bosanske ekipe, cede ono pivo kao da je dušmansko, a nije, Tuzlanski pilsner. Zato stvar vadi ženski deo bosanske i hrvatske ekipe, shvatile devojke da smo ovde svi radi druženja, i prionule da u tom smislu osvetlaju i svoj i obraz onih šmokljana. Amir Kamber odlazi na spavanje, nedugo zatim odlaze Stevo Đurasković, Splićanin, frizura na minimalcu, oblik okvira naočara koje nosi nedvosmisleno kazuje ja sam intelektualac, u Općini je imao pregršt pitanja za Gradonačelnika lisca-pisca, a sa Stevom nas napušta i Goran Bogunović, Zagrebčanin, opaka baby-face, pretrulio od sedenja u nepromenjenom položaju, s rukama prekrštenim na grudima. Ipak, deluje staloženo, pribrano i ok. Pitao me jesam li ja onaj koji je napisao zakon o nemogućnosti viđenja sadašnjosti. Kažem taj sam, obojica smo zadovoljni.

            Uz moju malenkost, za stolom ostaju Bojan Anđelković, Zoran Crnomarković (RTS), Adisa Bašić, Melina Kamerić, Đorđe Tomić, Smiljana (najduži nokti) Đorđević i cimer Tobić. Cimer zaključuje da hrvatska ekipa nije realna, već da su to hologramski likovi, ne baš najbolje urađeni pošto tu i tamo ispuste visokonaponsko ZZZZZ, dok se njihove projekcije iskrivljuju i postaju providne. Niko se ne buni protiv takve teorije, šta znaš, moguće da ima istine. Onaj koji se buni, ali protiv svega i bilo čega u svakom trenutku, Bojan Anđelković, skače za vrat svakome ko otvori usta da ispali kakvu mudroliju, ide mi u početku na živce pa ga neprestano nutkam Domaćom, ne odbija, dobra duša, ipak. Studira na filološkom u Beogradu. Adisa Bašić, iz Sarajeva, plava kosa, plave oči, gabaritna snaša, doterana kao za dodelu Oskara, ne sklapa usta, priča joj se, zato i jeste ovde, pričanje, druženje, a ne ko oni što su sedeli pa otišli. Pored Adise, sklupčana na svojoj stolici, sedi Melina Kamerić-Widder, izrazito crnomanjasta, ošišana kratko kratko, i ona uzima aktivno učešće u neobaveznim razgovorima. Cimer Tobić i ja lupetamo na polzu svih prisutnih, smejemo se, dok u holu, pored recepcijskog pulta stoji nekoliko tuzlanskih pandura, merkaju silnu ambalažu koja prekriva naš stočić. Ne prilaze, ali ja paranoišem kako imaju na uvid kompletnu našu dokumentaciju, provereno, aaa ovi su neki fini, da ih ne diramo, čekat ćemo ih dok ne naprave sranje, a napravit će sranje...

            Mi, za stolom, uporno ne priređujemo ni najmanji incident, ako se ne računa dolazak Ivana Zrinušića, onog iz Osijeka, koji je u startu zaslužio i dobio nadimak Džanki. Neverovatno stvorenje, izgleda kao da ima gastritis, dva hepatitisa i tri AIDS-a, i uza sve to bi da glumi Bukovskog. Ode Džanki, ne reče ništa pametno, nekima stvarno predstavlja problem da se iznivelišu prema trenutnoj sredini u kojoj se nalaze. Iz trenutne sredine odoše i Melina i Adisa, svaka im čast, skoro je pola sedam ujutru, ostajemo samo još cimer, Bojan Anđelković i ja, šta ćemo, napuštamo i mi poprište u holu, na veliku radost recepcionera i pandura, i odlazimo u 513. Cimeru Tobiću i Bojanu sve to nije dovoljno, sad bi da šetaju pored Jao! rečice, napolju se razdanilo, mećava prestala, sneg se uveliko topi, da čovek ne veruje. Njih dvojica odlili u flašicu nešto Domaće da ne kaliraju u šetnji, odlaze, ja ponovo na plahtama, preturam po kanalima TV-a ima l' se šta prijavit kao zanimljivo, nema, dobro, tu su i dalje novine.

            Ulazi cimer, super mu je bilo u šetnji, shvatam da on u stvari ima pundravce koji mu ne daju da se skrasi, pa bi samo šetao, išao kuda god, zujao naokolo... Ali, sada mu je dosta, spava mu se, pravo vreme za spavanje, 8 sati ujutru, za sat vremena treba da budemo u holu, organizovani obilazak Tuzle, to nas po protokolu čeka od 10:00. Ne može Ivan da zaspi (a nije svestan da je duboko u alfa-stanju svesti), predlažem mu da sledi moj primer: «Aauuu, Miilee!», zajaukah, teram ga da ponovi, on ponovi, ja nanovo: «Aauuu, Miilee!», Tobiću malo treba da uhvati ritam i sazvučje, uklapamo se, aumile odjekuje u 513, zatim ja pređem na jedno stravično: «AAAaaaA!», prigušenim glasom čoveka u agoniji, cimer i to prihvati, ja raspalim još stravičnije: «AAaaaaAAAaa...», cimer prati u stopu.

            (Da ne bi bilo zabune, ti agonični krici predstavljaju imitaciju urlika koje je ispuštao već oboleli Mile ložač iz filma 'Variola vera', kad je, unakažen velikim boginjama, izašao iz suterena i krenuo da se tetura hodnikom bolnice, jeziva scena za one sa slabijim živcima; takođe, te scene, u muzičkoj formi, obradio je i Rambo Amadeus.)

            Urličemo cimer i ja, svako u svom krevetu, odjednom cimer reče a, zatim otpoče sa hrrr..., kao falična bebica, to beše poslednje što sam čuo...

            ...DUM!, otvaram oči, Bojan Anđelković se beči na nas, kakav košmar od lica!, vreme je da se budimo, obaveštava nas, većina mladih spisatelja je odavno spremna, dole su u holu, sledi obilazak Tuzle, zapravo, iskreno govoreći, trošenje vremena u nekakvoj galeriji, to nas čeka u najbližoj budućnosti. Bojan je srećan čovek: negde sam zaturio šurikene, a mrzi me da ustanem da mu slomim vrat; Tobić je u komi, ne registruje Bojanov upad na našu teritoriju.

            Umij se, sredi se, siđi da vidiš jesi li neophodan u akciji obilaska Tuzle/galerije; cimera i ne pokušavam da budim, žao mi, kad bi čak i požar izbio, zaobišao bi Tobića, toliko se dečko duboko uneo.

            Hol ispred recepcije, prazan. Odlazim u restoran, prepoznajem neke fizionomije. Za jednim stolom sede Darko Tuševljaković (iz Zenice, proćelavi, ok tip), Smiljana (najduži nokti) Đorđević, sedam sa njima, prilazi Melina Kamerić, zauzima poslednje slobodno mesto, svi pijemo espresso uz čašu kisele vode. Merimo čije su sarme od očiju najveće, ne zna se, ali moje su najpurpurnije. Par stolova dalje sede članovi žirija, krajičkom desne purpurne sarme vidim, neko maše prema nama odande, pošto uvek mislim da neko upravo meni maše, gestikulacijom pitam ja?, gestikulacija sa one strane kaže, aha, ti! Ustanem, priđem njihovom stolu, učtivo se pozdravim i rukujem sa svima, odmah me skopa Sinan Gudžević: «Šta znači tvoje ime? Boris, šta to znači?»

            «Imperativ u ruskom jeziku od glagola boriti se, baris!, bori se», odgovaram.

            «Nije», replicira Gudžević, sa nepromenljivim pogledom večne dosade, Sloveni su sva imena vezivali za Boga, shodno tome moje ime potiče od staroslovenskog imena Bogoris, edukuje me on. Do svega mi je, samo ne do usvajanja novih znanja, napuštam ih uz još jedan učtivi pozdrav praćen rukovanjem, Veličković ima najmekši stisak ruke, značajno ga gledam, ali on kao da se ne seća da mi je prošle večeri rekao kako treba da popričamo. Pokret, dižu se svi, sledi pohod na galeriju, u sklopu obilaska Tuzle, rešim da ne idem, iskradem se i liftom pravo gore, na peti sprat, u 513, vičem na cimera da kasni, svi odoše, ne mogu više da čekaju, kakav je to način, sramota; cimer me ne šljivi ni dva posto, koma pa koma.

            Ipak, galerija i obilazak Tuzle nije oduševio baš sve mlade spisatelje, vidim izvestan broj njih kako bauljaju po hotelu, najzad je izbauljao i Tobić. Pao je dogovor da idemo u obilazak Tuzle za svoj groš, pa ako sretnemo ostale, dobro, ako ih pak ne sretnemo, još bolje, posvetićemo se šopingu. Kao subota, i nedelja je obeležena čudnovatim promenama vremenskih prilika, što nas uopšte ne ometa da krenemo u realizaciju plana. Pratimo tok beznadežno prljave rečice Jalle, levo su brda, desno obronci Majevice, levo je škola, desno Tuzlanska banka... Iza je hotel, manje od kilometra ispred je Općina... Treba da budeš izuzetan debil da bi se izgubio u Tuzli. Opsednut sam rekama, volim reke i ušća, ali nikoga u blizini da mi kaže koje je reke Jalla pritoka, da li se zapravo i zove Jalla, ili će joj ostati, u mom sećanju, kolokvijalni naziv Jao! rečica.

            Usput, prešavši mostić iznad tog ubogog vodotoka, ni cimer Tobić ni ja ne primećujemo išta nalik na galeriju, niti vidimo grupicu kolega-mladih-spisatelja. Znači, slobodne aktivnosti. Na svoju ruku šetamo tuzlanskim uličicama, prolazimo i Ulicom prekinute mladosti, desetak metara iza spomen-ploče u istoj ulici, opažamo zanimljivost: sa leve strane kafić EKV (logotip, isti onaj kao i Ekatarine Velike), a sa desne strane, firma li je, šta li je, zove se AZRA, suvišno je pominjati s kakvim logom. Cimer u ekstazi, hoće da ga fotografišem između EKV i AZRE, dok se u pozadini uzdiže minaret nad džamijom. Klik!, Tobić je zamrznut u ambijentu, raduje se, srećan sam što učestvujem u ulozi katalizatora njegove radosti. Skrećemo desno, ukazuje se neki trg, plato svakako, na njegovom kraju, nalik na granicu, stoji zgrada Općine. Zaobilazimo Općinu, idemo dalje, u neistražene delove Tuzle. Uličicama hodamo blago uzbrdo, neodoljivo me podsećaju na mini-saobraćajnice koje vode u Zemun-Gornji grad. 'Nadamo' se da ćemo u tim kanalima naići na onu galeriju. Srećom, nema je ni tamo, pravimo polukrug nadole prema Općini, cimer bi da ga kliknem pored kombija za razvoženje štampe, na kombiju nalepljeni nazivi novina koje prevozi: 'Dnevni avaz', 'Sport' i 'Azra' (ovde, izgleda, vlada neka Azra-inflacija), škljoc!

            Džamija i Općina su građevine koje se gledaju svojim ulazima, odvaja ih taj široki trg/plato, na kojem se nalaze parking i spomenik, postavljen bliže bogomolji. Nameštam se tako da Tobić fotoaparatom ukadrira i mene i trg, i parking, i spomenik, i džamiju s minaretom, volja mi da imam fotku, kvrc! Od tog trenutka počinje naš povratak u hotel, ali polako, natenane, nije prošlo ni dvadeset sati kako boravimo u ovom gradu, a već se osećamo kao momci sa tuzlanskog asfalta, sve nam kao poznato, vučemo noge poput mudraca. Na potezu Ulice prekinute mladosti, između EKV i AZRE, odjekuje pesma Van Goga, peva Đule iz neke malo zavučene prodavnice nosača zvuka. Ovakvu R'N'R prikaznicu rastura u paramparčad pogled na izložene diskove: Ceca, Dragana Mirković, dobro...u redu je...smirite se!

            Ponuda robe u Tuzli nije ni bolja ni gora nego u bilo kojoj srpskoj kasabi, čak su i cene slične. U jednoj od prodavnica, Tobić, skrhan jugonostalgijom, poče da puni korpu: Kiki-bombone, Bronhi, Radenska tri srca, Tuzlanski pilsner... Mene je nostalgija napela tek toliko, da pazarim pet visokih limenki tog Tuzlanskog.

            Tačno u podne, ponovo se čuje zapevanje sa džamije, stičem utisak da niko na ulici ne obraća pažnju, svakako ne onoliko, koliko na još jednu iznenadnu vejavicu, svaka pahulja teška sto grama.

            Na stepeništu ispred hotela tek sada primećujemo crnu, uglancanu skulpturu koze sa abnormalno voluminoznim vimenom, onako, za cijelu Tuzlu. Pomišljam da taj kip, u svojoj bizarnosti, nimalo nije kriv što je njegov autor neka bukvalistička dileja, sa pomerenim shvatanjem duhovitosti. Koza se nalazi na travnjaku pored stepeništa, vime češkaju narasle vlati trave.

            U hotelu, ispred recepcije, za stolićima – poprištem noćašnjeg bančenja – sedi nekoliko mladih spisatelja, tačnije, sve su spisateljice, ni one se nisu odazvale na akciju posete galeriji: Melina Kamerić-Widder, Jelena Svilar, Adisa Bašić, prilaze odnekud Smiljana Đorđević i Jelena Marković. Plus Tobić i ja. Jelena Svilar obrazlaže zašto nije bila s nama protekle noći: ušla u svoju sobu, uključila TV, na jednom od kanala ulovila 'Maratonce', zagledala se... Dodaje da osnovce i srednjoškolce u Hrvatskoj, prilikom izvođenja ekskurzije, nastavno osoblje u trenucima ekstremne neposlušnosti začas umiri puštanjem filmova 'Maratonci trče počasni krug' i 'Ko to tamo peva', mirni ko bubice pored Topalovića i Miška, nego šta, da se zna ko je luđi.

            Spisateljice Svilar i Bašić traže od mene da ih fotografišem u holu, pristajem, nameštam ih da se uklope u biljnu dekoraciju, ptičica! Zatim još jednom, posle drugog puta su zadovoljne, zahvaljuju mi. U to stiže i grupica iz galerije, Vela se zabrinuo što nas nije bilo, indignirano pita: «Gdje ste vi, trebali smo ić' svi skupa?!» Jasno mu je, kad mu prikažemo zemaljska dobra, kupljena malopre u gradu. Nastaje metež, koordinator Jasna Bašić refundira troškove za odlazak iz Tuzle, po planu i programu gosti imaju napustiti sobe hotela do 13:00. Tu se vrti sedokosi simpatični čovečuljak, zadužen da kamerom snima sve u vezi s promocijom i oko nje. Hoću li da i mene intervjuiše? Kažem da hoću, uz iskreno priznanje da imam tremu, a i da trenutno ne izgledam nešto reprezentativno, femkam se ko zagorela đana. Sedokosi čovečuljak mi objašnjava da će sve što je za ova dva dana snimio, uključujući i predstojeći intervju sa mnom, ući u sadržaj multimedijalnog CD-a, namenjenog prezentaciji projekta UNESCO-a 'Prema pluralnom i kulturnom identitetu u regionu sa tenzijama među zajednicama'. Beli čovek doći, doneti kultura, pomiriti plemena! Nego kako. Multimedijalni CD će kružiti evropskim univerzitetima, na kojima postoje katedre za slavistiku, moći će narod po belom svetu da pročita i zbirku 'BP', jer će se i ona naći na disku, sa  prevodima priča na raznorazne jezike.

            Bubica mi prikačena na kragnu jakne, postolje kamere namontirano, kamera uključena, tri, dva, jedan... Palim cigaretu i govorim kako sam zadovoljan rezultatima konkursa, kako sam tipovao na svoju priču 'Hronika', ali isto tako i barem na još jednu od pet poslatih, ustvrđujem kako je promocija odrađena profesionalno i korektno, naravno da će mi biti od pomoći u daljem stvaralaštvu... Onda strovalim litar zelenkastožute pljuvačke, moj odgovor na pitanje šta mislim o 'kompjuterskoj književnosti' koja sve više uzima maha, uz poentu da kompjuter ne mogu poneti u krevet pred spavanje, niti on miriše tako lepo kao nova knjiga.

            Intervju gotov, sedokosi kaže: «Pa...nije loše.» Simpatičan čovečuljak, zaista, jedino on ne glumi veličinu, premda je zasigurno u problematiku upućen makar koliko i pojedine književne veličine iz žirija.

            Dođe vreme i za objavu fajronta; pre toga, soba 513 dovedena u prvobitni red, flaša Domaće izmeštena u kartonsku kutiju za smeće; u hodniku, cimer se doseti da je još sinoć nameravao da zove nekoga sa telefona u sobi, ne seća se da li je dobro spustio slušalicu, a Jasna Bašić mu rekla da je neko navrteo enormno visok telefonski račun, to će se već utvrditi na recepciji. Crno mi pred očima, u mislima još crnje, dobiću doživotnu u Tuzli zbog ludog cimera. Recepcioner preuzima ključ sobe, zagleda naše lične karte, sad će pičvajz – strepim, ali ne, vraća nam dokumenta, ni da pomene bilo kakav ceh, još je i ljubazan.

            Ekipa Hrvata odlazi kolima sa pojedinim članovima žirija; Jelenu Svilar izljubim triput, onda se setim da se oni za pozdrav ljube dva puta, no dobro. Rukovanje sa Goranom Bogunovićem i Stevom Đuraskovićem, klimoglav žiriju, i oni odoše. Za njima i Jelena Marković, nekim svojim putevima, da, da, dopisivaćemo se. Melina Kamerić ostaje poslednja u hotelu, pošto mi je donela 'Dnevni avaz' i do izlaza ispratila i nas, ekipicu iz Srbije.

            Osmoro nas je, u dva taksija se prebacujemo do glavne autobuske stanice. Taksista, neki blebetavi ćelavi brka, kome smo u kola ušli Smiljana Đorđević, Darko Tuševljaković, Mikica Ilić i ja, ona dva kilometra od hotela do stanice iskoristio je da nam objasni kako bi on sve aktuelne političare skinuo do gole kože, takve ih proveo kroz centar grada i pričao narodu koji bi se okupio da su ti golišavci njihovi usrećitelji, pa bi ih zatim sve skupa vezao za drvo, pa bi ih mlatio, pa bi ih mlatio, pa bi ih mlatio... Na trenutak prekida svoju fantaziju da bi nam ukazao na mesto, sa desne strane puta, gde se pre nalazila katolička crkva, koja je potonula. Prokleti rudnici soli, čitav grad će zbog njih potonuti, vajka se ćelavi brkati taksista, čije ime je Romeo. Zamišljam Tuzlu, sve mirno, sve pod kontrolom, odjednom...BUĆ!...GLUB, GLUB!...potonu Tuzla, ni abera više od nje.

            Vožnja taksijem dve marke po osobi, isplaćujemo Romea, ode čovek, a i mi. Prema Bijeljini se klackamo u nekoj polurasturenoj kanti od autobusa, prolazimo ulicom u kojoj je stradalo stotinu vojnika JNA prilikom napada muslimana, ne primećujem nikakvu spomen-ploču kao obeležje tog zločina.

            Počinje uspon uz Majevicu, ostaje Tuzla iza nas, mirna, pod kontrolom, iskreno se nadam da neće da bućne i potone u raskopanu unutrašnjost zemlje ispod onolike infrastrukture, gre'ota bi bilo. Preko Majevice, još jednom gledam zgarišta i ruševine, opet osećam komešanje u stomaku, ali sada ne skrećem pogled; uoštrio sam na visoku rezoluciju, čitam poruke i grafite, maltene brojim rupe od gelera na neporušenim zidovima. Pitam se, šta bi ovde ljudi radili jedni drugima da nema Majevice. Rešiće to UNESCO: Beli čovek donese kultura u vaš pleme.

            Presedamo u Bijeljini, Mikica Ilić i Zoran Crnomarković se odvajaju i odlaze pre nas, autobus do Beograda čekaju Ivan Tobić, Bojan Anđelković, Đorđe Tomić, Darko Tuševljaković, dama Smiljana Đorđević i ja, umazan do ušiju kečapom iz bijeljinskog hamburgera, kupljenog u kiosku pored autobuske stanice.

            Linija Bijeljina-Beograd u realizaciji firme 'Laser', krcata do poslednjeg sedišta. Smiljana i ja sedimo u pretposlednjem redu, poslednja sedišta su uzurpirali cimer Tobić i Bojan. Prelazak tzv. granice na Savi protiče glatko, 'Laser' staje kod kafanice na teritoriji SRJ, naručujemo kafu, plaćamo dinarima, konvertibilne marke kao da su deo nekog davno prošlog sna.

            Surčinski aerodrom u sutonu blješti kao poludeli NLO, ulazimo u Beograd, šiba ledeni vetar, Tuzla se tamo negde batrga na površini, mašala!

---------------------------------------------

Napokon, hotel pred nama, Jao! rečica uspešno forsirana, prljava i u mraku, hotel nas dočekuje da nam da večeru. Pre obeda, komadić slobodnog vremena koristimo tako što cimer Tobić i ja priređujemo mini-književno veče u našoj sobi 513. Sa nama polaze moja davačica vatre Jelena Svilar, ubledeli i užuteli Ivan Zrinušić, momak Bojan Anđelković iz Beograda i Obrenovčanin Zoran Crnomarković. Onaj bijeljinski litrenjak šljive partizanski ide iz ruke u ruku, Zrinušić stenje dok guta fluid, kaže: «Auu!», a ja njemu (onako, poluhvala-polušala) da mi to cepamo radi trežnjenja. Razmenjujemo elektronske adrese, varničimo od Domaće.

            Zajednička večera je u restoranu, mi iz 513 dolazimo među poslednjima. Naručujem bečku šniclu, uporno nastojim da je ogadim sebi, par mesta levo od mene seda Gradonačelnik lisac-pisac u pratnji pomoćnika, nezgrapnog sedamnaestogodišnjaka sa govornom manom koja mu, po tvrđenju mentora, ne pravi problem da govori dvanaest jezika, niti da obznanjuje mnoštvo korisnih informacija iz svoje kompjuterske memorije. Smeta mi ta sentenca 'kompjuterska memorija', lisac-pisac očigledno nije svestan da vređa svoju desnu ruku, ne može se dečko-genijalac tek tako upoređivati sa nešto plastike, metala i čipova, molim vas!

            Zrinušić seda preko puta mene, reklo bi se nekontrolisano trpa u svoj tanjir, što salate, što predjela. Jelena Svilar se smešta između mene i Gradonačelnika, šlihtarica, jadan čovek, preko puta njega već sedi Alma Lazarevska, spisateljica, član žirija, rasčeljustila se u 32-zubni osmeh i ne trepće. Tu je, pak, i Kolin Kajzer, Representative in BiH za UNESCO, i Head of Office, uz njega je Gradonačelnikov sedamnaestogodišnji asistent, trenutno isprogramiran na simultani prevodilac. Sto je dugačak, kao burek s mesom iz Bijeljine ili Tuzla gledana spolja, mi smo na krajnjoj levoj strani, s krajnje desne se smestila nedruželjubiva nedojebana ekipica. Vela je negde u sredini, blješte mu đozluci zbog odsjaja restoranskog osvetljenja, aktivan je, angažovan je, dopada mi se što stvara utisak i da je živ. Ostatak žirija: Miljenko Jergović, Vladimir Pištalo i Sinan Gudžević, sede, mudruju, što naglas, što u pozi. Jergović bi da se prikaže šmekerom, valja zagonetne osmehe, ruke prekrštene na grudima... Sinan Gudžević, sa sličnim ponašanjem, ali bez smeškanja, grgurav, debeli brkovi, oblik očiju (ili samo pogled) takav da ostavlja utisak kao da mu je svetski dosadno, ko da je štrpnuo komadić Božjeg Proviđenja. Aauuu, koliko li ja znam, čini mi se da tako Gudžević razmišlja. Vladimir Pištalo, neodoljivo me podseća na lik iz stripa koji se predstavlja kao Čiko Felipe Kaetano i Lopez i Martinez i Gonzales, za prijatelje samo Čiko, a prijatelj mu je, ko bi nego Zagor-Te-Nej, Duh sa sekirom. Dakle, Pištalo kao takav, ipak odaje dojam čoveka koji je tu sticajem okolnosti ali se trudi da gleda svoja posla, što je sasvim u redu.

            Mislim se, jedem li ja zaista najsporije na ovoj planeti kad je cimer Tobić odavno slistio porciju, Zrinušić se, čak, digao i otišao negde da smota cigar škije, a većina, uključujući i Gradonačelnika, bila spremna za pokret prema sali gde će se promovisati zbirka 'Bun(t)ovna P(r)oza'. A u mom tanjiru još pola bečke. Stiže pivo, stiže i Jelena Marković, '75. godište, iz Čačka ali krcka vreme po Sarajevu, druželjubiva, usta puna priče, preferira crno vino.

            «'Aj'te, pones'te to gore», savetuje nas Gradonačelnik. «Počet će promocija.»

            Akcija se zahuktava na spratu iznad restorana, tamo je već gužva ispred sale u kojoj će počet promocija. Sala – umanjeni amfiteatar, vraća mi u pamet misao na fakultetske obaveze. Ulazim sa čašom piva u ruci, ostvarujem jedan od prljavih snova bez obzira što kontekst nije adekvatan, sladeći se pomišlju da ću još dobiti i aplauz u tom amfiteatru, aplaudiraće mi dok gustiram pivo i primam nagradu.

            Za tzv. katedrom sede članovi žirija, Kolin Kajzer, Gradonačelnik i njegov maloletni asistent, i koordinator projekta Jasna Bašić, i još poneko, još neki pisci, možda. Naspram njih, smešteni smo mi, guravi, prejedeni, ustreptali neafirmisani mladi (?) spisatelji s prostora da li bivše Jugoslavije, da li iz rasejanja. Sedim u prvom redu, odmah ispred Velike inkvizicije, desno od mene je Smiljana Đorđević, vlasnica najdužih prirodnih noktiju koje sam ikada video uživo. Ona sama, kao pojava, neprirodno ukrućena, ispravljena, gleda pravo i ne skreće pogled, oglašava se samo na direktno postavljeno pitanje, ali mi nešto kaže da ispod Mire trista... I Smiljana je, kao i ostale pomenute spisateljice, lepa, lepa na svoj način. Dok traje prozivka autora Bun(t)ovne P(r)oze, izlaze da prime nagradu Lamija Begagić, Adisa Bašić, Jelena Marković, Jelena Svilar, Melina Kamerić-Widder i Smiljana Đorđević, samo šest dama od 26 autora. Nisu izlazile redom, primanje nagrada se odvijalo u prošaranom rasporedu, svaki laureat je dočekan/ispraćen tapšanjem punog mini-amfiteatra, narod došao, napunio ga, znatiželja, glad za umetnošću, da se vidimo jer kamere snimaju.

            Jasna Bašić stoji pored stola i pozvanima uručuje papirnu kesu, punu đakonija što nagradu znače. Pre početka dodele nagrada, oni za tzv katedrom su našli za shodno da izjave ponešto. Nenad Veličković, pozitivno nastrojen lik, i Kolin Kajzer, onaj-koji-daje-pare, jedini imaju pravo, objektivno, da kažu šta imaju, svi ostali naprosto baljezgaju. Veličković je na svojim vižljastim plećima izneo i ovaplotio zbirku iz ideje o istoj, smeje se kao da će njega nagraditi.

            Prozvan sam, ustajem, prilazim Jasni, čestita mi i daje mi kesu, iz off-a se čuje aplauz, kamera snima podnadulo mi lice, naduvavanje započelo s ručkom, a tome je još doprinela bečka za večeru. Vraćam se na svoje mesto, tapšem sledećem prozvanom, bodrim ga, ponela me atmosfera, kao da prisustvujem nekakvoj sportskoj manifestaciji.

            Izlazi i cimer Tobić, 'ajde, cimere, bodrim i njega, ne smem naglas, u publici ima desetak baš uzvišeno ozbiljnih lica, došli da se napiju sa izvora kulture koji je šiknuo u hotelu 'Tuzla', nije korektno da ih nerviram egzaltitarjućim povicima, a uz to pijem i pivo a ne sa izvora...

            Koktel, najavili ga najzad, ispred amfiteatra druženje uz posluženje; shvatio sam da su, pored nagrađenih, nagraditelja, sponzora, koordinatora, domaćina i osoblja na taj koktel dobrodošli svi. Švedski sto u živopisnim bojama, muka mi pripada i od pogleda na njega, još više od barakuda koje su se sjatile oko švedskog plena na običnom stolu. Vodim razgovor sa Jelenom Marković i plavušanom koji na jedvite jade procedi da se zove Elvir Bajraktarević, iztuzle. Markovićeva ne popušta crno vino, Elvir ćuti, zagonetno se poluosmehuje i cucla gusti sokić. Grebem se o njega za upaljač, uporan sam u tome, i stalno ga zapitkujem koješta, s namerom da ga maknem iz poze. S pitanjima onako; više sam ga cimnuo oko upaljača, bio sam baš dosadan. Jelena se smeje kad mi on odgovori da radi kao raznosač pice, utanjio pogledom i odgovara, pitam ga kakve pice, on meni pa svakakve, Markovićeva a-ha-ha na sve to.

            Kolin Kajzer se služi našom pikslom, eto ga na svakih dvadeset sekundi, puši neki fitilj, neke brzogoreće s belim filterom. Došlo mu da priča sa mnom, gledam ga odozdo pošto je visok preko metar devedeset, zapažam da je sed, neka frizirana frizura, odelo pod konac, intelektualne naočare i zlatna prstenčuga na ne znam kojem prstu, ne sećam se koje šake, svog ga pojeo taj prsten, zato je, valjda, toliko i mršav, kao košarkaš-poletarac. Međutim, uljudan, kulturan, funkcija je to, bez obzira na funkciju ipak, prijatan čovek, ume da se smeška. Znam li engleski, kažem nedovoljno, kad eto Tobića, on zna engleski, puštam ga u prvi dok se povlačim u drugi plan, cimer i Kajzer vode dijalog a ja izlazim iz svih planova. Ponovo kod Jelene Marković i Elvira Bajraktarevića, Elvir ne ume, ili neće, da se smeška, to njegovo je kreveljenje a ne smešak. E, domaćine, u tvoj grad smo došli, sutradan idemo ko da nas nije ni bilo, 'ajd' pokaži minimum dobre volje, neće da boli, mislim ja tako o njemu, ponešto mu i saopštim. Posle toga, malo se kao raskravio.

            Odjednom, koktelu je kraj, pozivaju nas u amfiteatar da nastavimo s kulturom, iako je s koktelom lepše, barem transparentnije. Sve se pretvara u čitalački kružok, čitao je i cimer Tobić svoju priču Kada dasweć idi yoi, nije što mi je cimer u 513, ali je pri čitanju jedini demonstrirao živost, najbolje se pokazao. Osim cimera, samo još Amir Kamber, još pre koktela, je pročitao šta je imao, grmeo je pri čitanju, bolje se čuje kad je glasnije, mnogima se svidelo. Amir je na ovom konkursu osvojio prvu nagradu. Amir je još jedan ok lik.

            Nakon cimerovog čitanja, nastade pakao. Mladi(?), neafirmisani spisatelji bejaše gurnuti u zapećak interesovanja, e da bi se članovi žirija razbaškarili, suprotno prvobitnom dogovoru. Članovi žirija, žešći šibicari, još nam i vreme za predstavljanje uzeše na onu kuglicu, pa dobro i to, nego što pređoše na iživljavanje čitanjem svojih novih rukopisa.

            Već sam grogi od onih bečkih i od koktela, publika se dobrano proredila, a žiri zapeo u ofanzivu da satre i ono preostalih mučenika, željnih kulture. Iz polunesvesti me trgne izjava spisateljice Alme Lazarevske, sve onako fine pred kim treba, reče spisateljica da nas neće mnogo daviti, kratko će ona, ma nema ni da osetimo vreme što leti. Plavuša se zaboravila – nemam drugo objašnjenje – u doživljaju sopstvenog literarnog umijeća, o ratu u Bosni, naravno, samo što je u ovom performansu reč o seksualno zlostavljanim djevojćicama, a ne ženama. Veze Alma, za vreme što leti ne 'aje, narod napušta amfiteatarčić, po dvoje, po troje, na koncu u grupicama. Dođe Alma i do poente, niko živ u prostoriji ne sme da se zakune u čemu je poenta, važno da se čitanje završilo. Čiko Felipe Kaetano...Pištalo, takođe ima da nam saopšti neku svoju novotariju, ruku na srce, mnogo je kraći, sažetiji i efektniji od koleginice Lazarevske.

            Kao i na predavanjima po pravim amfiteatrima, može se izaći kad se oseti uzaludnost slušanja predavača-pripovedača, najzad mi takva ideja pada na poluusnuli um, napolju koktel i dalje traje za najupornije, u jednom uglu sto sa knjigama, složenih u nekoliko gomilica. Prisutne duše se grabe oko gomilice knjiga 'Bun(t)ovna p(r)oza', polaskan sam kao jedan od autora, gde je kvaka?, knjige su besplatne. Ostale gomilice onako, prođe narod, njušne cenu, ja se napravim lud pa 'ajd za narodom i još pitam tezgaroša: «A je l' ima fraj za autore ove knjige što se sad promoviše?»

            «Aaa, neemaa!», ceri se tezgaroš i objavljuje mi cene, ova knjiga odavde, ova i evo, ova, ukupno pet maraka (KM – konvertibilna marka vredi 0,5 EUR), a ova – pokazuje mi na posebnu gomilicu – ta košta 10 maraka, pisac Nenad Veličković.

            Vela je takođe napolju, uoštrio me kroz đozluke, prilazi mi i pita: «Ti si, beše, šnenoklica?», aludirajući na šifru 'Shne-noklica', pod kojom je moja priča uvrštena u zbirku, a kojoj je kumovala moja draga. Kažem, sa svojih 90 kila, jeste, ja sam šnenoklica, Vela će meni, budi tu, da popričamo. Ode zatim na neku stranu, ja nastavih da se vrtim ukrug, borim se sa snom. Odnekud se pojavljuju cimer Tobić i Bojan Anđelković, ne pristaju na moj nagovor da lepo odemo u sobu 513 i pravedno okončamo veče. Oni su za provod, lako je cimeru, popio je RED-BULL, što je objasnilo njegov nestanak na putu do Općine, izdvojio se čovek da pazari drogicu. Dobro, srećno vam bilo, odoh ja u sobu, pozdravim ih, iskače u tom trenutku Vela, upozorava me: «Mnoogo ćeš propustit, prikazat ćemo film, zanimljiv je.»

            Kakav sad film, nisam do Tuzle mlatio da gledam FEST, baš me briga za film, Velini đozluci blješte: «Mnoogo ćeš propustit, a traje samo 35 minuta.»

            Bosanska verzija aluzije na seks i oko seksa, prikazana kroz skečeve, kao za osmake, to bi bio siže onoga što zamalo da mnoogo propustim; neki ljudi se trudili i naprezali da kopiraju Nadrealiste. Nalazim spas bežanjem u san, sala je zbog projekcije zamračena, dušu dala da se na onim amfiteatarskim klupicama baciš u komu, kad, prolazi, poput Godzile obazrivo, neko smetalo i seda dva mesta levo od mene. Nije smetalo, ali je Pištalo, u svakoj ruci drži flašu piva. Da, da, treba sve to izdržati, posebno kad si u svojstvu člana žirija, telo se nakrkalo, šuške šuškaju, a šta je s duhovnom nadgradnjom? Gde je ona? Udri po pivu, pa vidi! Udri po dva piva, duplo kraće gledaš.

            Ustajem i odlazim u sobu 513, usput obaveštavam cimera da ću biti gore, moram da ga obavestim, ključ je kod mene. Bacam se na krevet, on je tako mekan i elastičan, reakcionarski  me odbacuje skooro...oho-hoo...do plafoo...na metar i po od stropa se opet sunovraćujem na plahte, ovo jeste putopis, ali šta fali malo preterivanja? Frekvencija odskakanja sve učestalija, amplituda shodno tome sve manja, smirujem se i otvaram knjigu 'Bun(t)ovna P(r)oza', da vidim na šta to liči. Već na predgovoru zastajem sa čitanjem kod Velinog osvrta, iz kojeg vadim komadić: '...Tema posljednjeg rata inspiriše mlade autore snažnije od izazova književnog eksperimenta.'

Posljednji rat, na koji se poziva i Veličković, i neki od mojih kolega-autora, sigurno nije rat u Bosni, smeta mi to, rat je rat, ne dao ga Bog nikome, ali oni previđaju potonji rat SRJ i NATO, nije kraj, množi se patnja, iza tog rata je buknuo i rat u Makedoniji, da li je, pitam se, bosanski rat nešto kvalitetniji od ostalih pa je zato poslednji, a ovo ostalo neka sitna boranija, just like a Warr? Posle zvaničnog završetka klanja, ubijanja i paljenja po BiH, svega četiri godine kasnije, 1999-te, avioni Alijanse su planuli baš sa aerodroma u Tuzli, jednog od mnoštva poletnih centara, a slučaj je sredio da ja dvadeset četvrtog marta dve hiljade druge godine, tačno tri godine nakon početka kasapljenja, sedim u toj istoj Tuzli, u WC-u apartmana najboljeg tuzlanskog hotela, i treći put se praznim, i ide mi, alal vera, junače! Šalu na stranu, događaji su bili toliko tragični, da Nenad Veličković jednostavno nije smeo da u recenziju uđe ofrlje, zamalo pa dvodimenzionalno, stoga je drugi deo prethodne rečenice sarkastičan, ali dovoljno kao konstruktivna opomena, a malo i eksperimentišem, izazvan ratom, kaaakva inspiracija...

            Odlažem 'Bun(t)ovnu P(r)ozu', da vidimo šta ima od TV-programa, zaključujem da je mnogo bolje gledati kroz prozor, napolju veje, oblaci su beli, Majevica se crnilom kontura uklapa u sveopšti kontrast: između zemlje, neba i tekovina civilizacije, dobrano izbušenih i spaljenih na ovim prostorima. Nešto, ipak, nedostaje. Upaljač: sa cigaretama sam onako, ali mi upaljač ostade pa ostade u Općini. Baš je Gradonačelnik mogao i da ga ponese odande, i da mi ga svečano vrati na svečanom uručivanju nagrade.

            Napuštam sobu, liftom silazim do hola, u holu džumbus. Stolići ispred recepcije zatrpani flašama, sede mladi spisatelji, cimer među njima, za jednim malo izdvojenim sede Jelena Marković i Elvir, 'ajde 'vamo, maše mi ona. Odmah od Bajraktarevića uzimam upaljač da priredim još jednu dušegupku svojim plućima, začas odlazim do diskoteke u sklopu hotela i vraćam se noseći pivo, crno vino i gusti sokić, prolazeći do izlaza iz diskoteke kroz sloj srče. Naporan je Elvir, odustajem od namere da uspostavim komunikaciju, orijentišem se prema Jeleni koja veze li, veze. Pojavljuje se Elvirov kum, i on plavušan, pruža mi levu ruku da se upoznamo i pozdravimo. Kažem svoje ime, kum na to: «Mol'm?!», ja ponovim, on: «Aa, Boor's.» Ispostavi se da kum nema desnu šaku i da je nagluv, ne pitam zašto, pretpostavljam... Dosadi mu u jednom trenutku što stalno ištem upaljač, uzme i pokloni mi svoj, onda ustane, ode do diskoteke i vrati se sa dva gusta soka, crnim vinom i pivom, i kutijom cigareta. Prihvatam pivo i cigarete, lep gest, zahvaljujem se, konverzacija ide pa stane, krene pa opet stane, čudno mi je sve to, stičem utisak da kumovi nemaju nameru da se barem malo otvore i pored toga što sam nekoliko puta inicirao razgovor. Dosta mi je pričanja gluposti u čipkanim rukavicama, objavljujem da idem na počinak, Elvirov kum protestuje mlako, pruža mi desnicu bez šake da se pozdravimo, hvatam ga za podlakticu, stežem kao pri normalnom rukovanju, Elvira baš briga, klimne glavom i to je to, Jelena viče: «Pa 'de ćeš sad, vidiš kako je lepo!»

            Tobiću dobacujem u prolazu da se vraćam u 513, pre toga Melina Kamerić hoće da nas fotografiše, dobro, obavljeno, čekam da stigne lift. Hotel 'Tuzla' je iznutra prilično dopadljivo uređen, čist, zelenilo na sve strane, čak je i krov iznad hola i recepcije od zelenog stakla, po njemu trenutno besni mećava, neko šugavo vreme napolju, što unutar zgrade pojačava osećaj spokojstva.