BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

     Sina je podučavao mnogim stvarima koje se nisu mogle saznati u školi. Kada ga je krajem marta 1923. godine ugledao pred vratima u kolevci, znao je ko ga šalje i šta će on tu. Odmah ga je nazvao Eugenije, prosledio ga kroz Knjigu rođenih i počeo samostalno da ga podiže. Oko dojilja nije bilo problema, tako da je za sina tokom prvih deset meseci života našao osam žena sa nabreklim od mleka dojkama. Poslednju, svetlooku i prsatu devojku, koja je izgubila sopstveno dete začeto i rođeno vanbračno, je oženio a ona je Eugenija prihvatila kao da je iz njene utrobe izašao, i nije obraćala nimalo pažnje na činjenicu da je tako divnu i naprednu bebu odbacila neka otmena francuska kučka. Tek što je napunio dve godine, Eugenijeva pomajka je umrla od jedne ženske bolesti. Tako je Eugenije ponovo ostao bez majke, a njegov otac je izgubio jedinu ženu koju je ikada zaista voleo, toliko da je bio spreman da svoj život menja za njen. Onog trenutka kad je izdahnula, Eugenijev otac se nalazio u dvorištu i čupao raznorazne travke od kojih bi skuvao, propasirao , ocedio, ispržio i na posletku svojoj ženi servirao lekovitu smesu. U poslu ga je prekinuo dvogodišnji Eugenije, već tada sa zavidnom leksikom i snagom u nogama, koji je dotrčkarao iz kuće i rekao: «Tata, mama ide.» Otac ga je zgrabio u naručje i pojurio prema kući, ali nije, poput svog sina, mogao da vidi mamu koja je odlazila praćena najnežnijim i najtoplijim svetlostima, već je ugledao samo izmučeno telo supruge kako beživotno leži na krevetu. Od tada je kopnio sve više sa svakim novim danom i stekao je saznanje o neprestanom postojanju smrti svuda oko sebe i oko bilo koga drugog, čak i oko svog sina koji se, pak, svakog dana sve više razvijao pod očevim nadzorom. Otac ga je od najranijeg detinjstva učio svemu i svačemu, a jedne od prvih lekcija su bile o egzorcizmu. Takva i slična znanja Eugenijev otac je stekao na Krfu, gde je doživeo kliničku smrt i bio mrtav pet i po sati. Telo mu je već bilo pripremljeno za ušivanje u vreću i bacanje u more, kad se prenuo iz smrti i rekao: «Sanjao sam dva kotrljana kako se jebedu.» Tamo je upoznao nekog francuskog vojnika koji mu je, impresioniran takvim volšebnim povratkom iz sveta mrtvih, tokom dugih časova oporavka preneo svoja iskustva u vezi sa graničnim naukama kojima se potajno bavio u civilstvu, pa čak i u vojsci. Eugenijevom ocu je sve to bilo zanimljivo za slušanje i poput žednog sunđera je upio svaku Francuzovu reč. Kasnije se ispostavilo da je bio pažljiviji slušalac nego što je francuski vojnik bio pripovedač, pa ga je zbunio nazovi ezoteričnom upadicom koja se odnosila na alhemičarsku tajnu pretvaranja bilo kojeg metala u zlato: «Zašto, na primer, mačevi čiji je metal pretopljen hiljadu puta prilikom svakog njihovog kovanja, nisu postali zlatni?» Pitanje je u stvari bilo krajnje laičko, ali se Francuz uskomešao i nije umeo da odgovori jer je bio samo priučen, i to loše priučen, alhemičarskoj veštini. Eugenijev otac je naknadno otišao malo dalje u spoznaji te veštine, ali nije imao ni dovoljno znanja niti strpljenja da se do kraja pozabavi postupkom dobijanja zlata. Od Francuza je čuo i o metodama isterivanja đavola i u početku ih nije uzimao za ozbiljno, međutim, morao je da promeni mišljenje kad je lično prisustvovao egzorcističkom činu pre kojeg se pretpostavljalo da je neki drugi francuski vojnik bio zaražen od iznurenih srpskih boraca. Taj vojnik se isprva brecao na svoje nadređene, a potom ih terao u majčinu i zaletao se da bi se fizički obračunao s njima, kao i sa bilo kim drugim u blizini. Počeo je da baca žućkastu penu, nakon čega je zapao u kataleptično stanje i iz njega se povremeno vraćao, ali samo da bi sve oko sebe zapljusnuo salvama neviđenog gneva, pa su morali da ga vežu i izoluju još rigoroznije nego što su bili izolovani srpski ratnici. Izobličio se i izgubio svaki tračak razuma. Kad su mu doveli katoličkog sveštenika, i kada je vojnik sveštenika tako izvređao da je prečasnom počeo da se topi krst oko vrata, sve je bilo jasno. Eugenijev otac je imao privilegiju da gleda mučne tretmane molitvama, posipanjem svetom vodicom i danonoćnim bdenjem nad opsednutim jadnikom, u društvu sa Etjenom, Francuzem koji ga je uvodio u neizvesne egzorcističke postupke. Nečastivi je jedne noći uz gromoglasni dar-mar izašao iz tela francuskog vojnika i strašno je smrdelo na sumpor, ali Eugenijev otac ništa od toga nije ni video ni nanjušio jer je spavao dubokim snom, još uvek pomalo pomešanim sa smrću koja ga je držala pa pustila. Postojanje smrti je zaista osetio tek 1925. godine, devet godina posle direktnog susreta s njom. Od tog saznanja je sve više ludeo, možda koliko i od žalosti za izgubljenom ženom koju je, kako je još dugo mislio, mogao da spasi samo da je izdržala dok joj ne donese isceljujući obrok od obrađenih travki, spremljenih po Etjenovim receptima. Uprkos nastupajućem ludilu i neverovatnom duševnom bolu, zapanjujuća bistrina njegovog uma pri svakodnevnim delatnostima i dalje je bila očuvana, što je pomagalo Eugenijevom razvoju. Kao petogodišnjak, Eugenije je već znao da čita i piše, naizust je deklamovao Očenaš i tridesetak epskih narodnih pesama, i naslućivao je da se Bog ne nalazi na nebu. Osim toga, bio je za glavu viši od svojih vršnjaka i za čitavu pamet ispred njih. Brzinom dostojnom poštovanja je savladavao sve što mu je otac stavljao u zadatak, a on ga pri tome nije nimalo štedeo. Od sve dece u Selu, samo je Lazar bio spreman da se druži sa Eugenijem, mada se i on plašio njegovog oca ali je strah vremenom iščileo i preobratio se u nejasnu i tešku mučninu pri samom pogledu na tog čoveka izluđenog tim više što je znao da ludi i da ludilo ne može da spreči. Razlog za početak dugogodišnjeg prijateljstva između Lazara i Eugenija bio je jednostavan na dečji način: Eugenije je jedini uspeo da prilikom rvanja Lazara obori na pleća. Deca su začikivala Eugenija, katkad i dosta grubo, zbog njegove otuđenosti. Kao nepisani vođa i najjači od svih, Lazar je reputacijom neprikosnovenog bio obavezan da takvom čudaku i izopšteniku pokaže koje mu mesto pripada u svetu. Izazvao ga je stojeći ispred petnaestak derana koji su čekali da vide kako se iz Eugenijevog pogleda gubi hladna nezainteresovanost i ustupa prostor paničnom strahu od onog što sledi. Nisu bili sigurni da li ih je Eugenijeva reakcija više začudila ili razočarala, kada je on glasom nekoga ko nerado i sa priličnom dosadom prihvata nametnutu obavezu rekao: «Dobro, hajde priđi.» To je zbunilo čak i Lazara koji je očekivao protivnikovo uzmicanje ili barem zakazivanje neke druge prilike, međutim, stvar je bila pokrenuta i zahtevala je odvijanje do kraja. U trenutku izazova, Eugenije se nalazio na maloj livadi nadomak šume, posmatrajući igru nekoliko gundelja u vazduhu. Bio je početak maja, a krupnih narandžastih letećih buba odavno nije bilo u tolikom broju. Dečaci su stali ukrug, formirajući na taj način neku vrstu arene za dvoboj. Pre no što je uspeo da se opasulji, Lazar se već našao na leđima, prikovan za zemlju Eugenijevim telom. Uzdah iznenađenja je prostrujao krugom kao neželjena zunzara. «Još jednom», reče Lazar dižući se. Još jednom, i zatim još četiri puta je bio bačen kako ga niko nije bacio, a pokušavali su junaci iz devet najbližih sela, čak i oni stariji od tada sedmogodišnjeg Lazara. Gledao je kako mu liderstvo odlazi sa petnaestak derana koji su rasformirali krug i bez reči se povukli odatle. Onog momenta kad ga je ošinula varljivost slave, pomilovala ga je nežna ruka odanog i neraskidivog prijateljstva, koje će trajati do poslednjeg Lazarevog trenutka života. Eugenije mu je pomogao da ustane, pokazujući time gest pomirljivosti, a onda mu je rekao: «Jači si od mene. Zato sam te namerno pustio da izgubiš.» Tako je to počelo, i Lazar je odlično upamtio Eugenijeve reči. Otišli su Eugenijevoj kući, gde mu je novostečeni prijatelj najpre pokazao vezu između Velikih i Malih kola i kakav položaj ta dva sazvežđa zauzimaju na nebu u različitim godišnjim dobima. U stvari, pokazivao mu je ono što je tog dana naučio od oca. «Oni na jugu Afrike nikad na svom nebu ne mogu da vide Mala i Velika kola», rekao je.

«Zašto?», pitao je Lazar.

«Zato što se naše i njihovo nebo razlikuju.»

«Zar nebo nije jedno?»

«Jeste, kad si na nebu. Sa zemlje su to dva neba.»

            Tako je Lazar, zahvaljujući vršnjaku, sa svojih sedam godina života uvideo kako su različitosti samo proizvod prizemnog posmatranja stvari, i kako su on i njegovi dotadašnji drugovi samo iz čiste gluposti smatrali Eugenija drugačijim od sebe. Doznao je o Eugeniju da je ovaj od svoje druge godine živeo bez majke, ali da je često viđao u času kad je zalazeće sunce bilo nisko na horizontu. Tada je prvi put video i njegovog oca, o kome je prethodno slušao sve najgore. Nasuprot onome što je očekivao, Lazaru se taj čovek dopao; delovao je prijatno i posedovao je neku nežnost svojstvenu ženama iako se nipošto nije moglo reći da je bio feminiziran, naprotiv – bilo je očigledno od koga je Eugenije nasledio snagu, kako fizičku tako i umnu. Ali, tada Lazar još uvek nije umeo da prepozna kako je u njegovim ljubaznim očima osim neverovatne inteligencije sijalo i jedno bolno metastazirajuće ludilo. Prepoznaće ga tek nekoliko godina kasnije, kada ono sasvim nastani oči Eugenijevog oca i postane upadljivo i u mrklom mraku.

INSEKTI  (1)

            Nakon venčanja, Lazar i Ljubica su želeli da imaju dete. Pokušavali su dugo, godinu i po dana, u svim pozama, u podne, ujutru, uveče.

            Očaj ih je naterao da se povinuju najrazličitijim savetima dokonih posmatrača njihovog truda, koji su već počeli među sobom da šire priču o Ljubicinom mladalačkom grehu zbog kojeg je bila osuđena na doživotnu jalovost. Savetovano im je, na kraju više podsmešljivo nego dobronamerno, da probaju par noći pre punog meseca ili u doba kada su zrikavci najglasniji, ili kada se začuje drekavac iz močvare. Prihvatali su takve savete, međutim, do začeća nikako nije dolazilo.

            Lazar je, iako upoznat sa istinom o onome što se Ljubici desilo dvanaest godina ranije, malo-pomalo popuštao pred diskretnim ali mnogobrojnim i upornim naklapanjima koja su, mada vođena iza njegovih leđa a odnosila se na suvoću utrobe njegove žene, dolazila do njega stvarajući mučnu sumnju.

            Počela su međusobna trvenja u kojima je Ljubica stavljena u položaj da se brani od napada svog muža, i ne samo njega, sve dok i sama nije poverovala kako je narod u pravu, a čitava krivica njena.

            Brak je bio pred raspadom, kad se Lazar jedne noći prenuo iz sna i video da Ljubice nema u krevetu. Čekao je malo, zatim je ustao i izašao iz kuće. Dvorište je bilo pusto, košara, ambar i poljski WC takođe.

           «Ljubice!», viknuo je.

            Dobio je odgovor tišine i ponekog ćuka.

            Svetlost mesečine se rasula po travi, gradeći svetlucavi perspektivni trougao čije se jedno teme poklapalo sa jednim temenom trougla koji je pravila senka krova ambara, i ta dva temena su se spojila u tački od koje su se prema vratima štale pružale držalje nemarno odbačenih grabulja. Možda je sve to bio i privid, ali je Lazar jasno video ukazanu putanju, i bez razmišljanja je potrčao prema štali.

            Unutra je bila Ljubica, obema nogama u kravljoj balegi i mokraći, suznih očiju i sa vrhovima vila priljubljenim uz grlo.

            «Ne prilazi, probošću se», rekla je kad ga je videla u tami štale.

            Prišao joj je, oteo joj vile iz ruku i išamarao je teškim udarcima posred obraza. Dok je za kosu vukao prema kući, shvatio je da je voli više od ičega na svetu i čak joj je pomogao da obriše noge posle pola sata pranja od životinjske nečistoće.

            Legao je u krevet, što je mogao dalje od Ljubice. Ne mogavši da zaspi, slušao je njeno sve tiše jecanje i razmišljao kakva bi bruka pukla po Selu da se dozna za ovaj događaj. Ljubica se vremenom sasvim umirila i priljubila se uz muževljeva široka leđa.

            Ostatak noći su proveli tako, a sa prvim petlovima Lazar više nije mogao da trpi bockanje njenih tvrdih bradavica na  svojim plećima, i uzeo je kako je nikada nije uzeo, ne razmišljajući o tome da je krevet od tvrde orahovine vrištao barem koliko i Ljubica. Krevetu je naknadno bila potrebna popravka, i dok je Lazar majstorisao, žena je obletala oko njega nudeći ga kafom i rakijom, sa smeškom kakvim joj lice dugo nije bilo ozareno.

            Nedugo zatim, pojavio se Eugenije i kroz dvorište prošao sasvim mirno kraj Šarova, koji je često znao da došljacima iscepa potkolenice na froncle. U svojoj psećoj odanosti Lazaru i nadmoćnoj dominaciji nad teritorijom koja mu je poverena, vladao je dvorištem suvereno, osim kad je dolazio Eugenije. Tada bi se, pod pogledom Eugenijevog suludog oka, povlačio u kućicu i ne bi odatle izlazio sve dok se ne izgubi taj čovek, koji mu je jednom doneo da oglođe kosti drekavca, posle čega ga nikada više nisu napustili snovi o kostima koje jure da ga prožderu.

            «Šta je to?», pitao je Lazar Eugenija kad je ovaj pred njega izručio pregršt plodova koji nisu bili ni orasi ni lešnici, premda su imali tvrdu ljusku.

            «To su bademi. Jedi ih», reče Eugenije i u dva gutljaja otpi decilitar šljivovice iz flaše na stolu. «Biće dobri za tebe», kazao je.

            «Čemu dobri?»

            «Dosta se priča pronelo o vašem braku. Slušao sam ih, i sada više ne mogu da ih slušam. Sanjao sam kako ti je žena zanela. Očekuj dete i jedi bademe. I nemoj da spavaš dok Ljubica leži budna pored tebe.»

*  *  *  *

            Lazar je Eugenija znao od malih nogu i jedino on je, od sve dece u Selu, imao hrabrosti da se druži sa njim. Eugenijev otac je svojim izgledom ispošćenog ludaka zadavao strah celom Selu, i govorilo se o njemu da se noću pretvarao u drekavca. Kad je Eugenije napunio osamnaestu, iste te noći njegov otac je zauvek nestao, ali više nijedna noć nije prošla bez užasne vriske koja je krv terala na zgrušavanje.

            Zbog nametnutog kompleksa da mu je otac postao drekavac, Eugenije je golim rukama iz močvare i Reke omeđene šumom izvukao 133 monstruozna stvorenja. Ne pamti se da je oko tog – i bilo kojeg drugog sela – ikada bilo toliko drekavaca, niti se pamti da ih je iko u tolikom broju uhvatio golim rukama. Vest da je telo koje je moglo pripadati Eugenijevom ocu nađeno dvadesetak kilometara nizvodno u stanju raspadanja nije potresla nikoga; to je bio neko drugi, a Eugenijev otac je postao drekavac i tu više nikakav razgovor nije pomagao.

            Osim toga, Eugenije je jednom uspeo da oživi već uginulog leptira, ali sa ljudima, biljkama i životinjama nije ponovio taj podvig. Govorili su da je omađijan, da vodi ljubav sa rusalkama i da ima dve muškosti – jednu svetovnu a drugu stvorenu voljom Sotone da vabi slabašne žene po Selu – kao i da poseduje četiri jaja. Eugenije je sve te priče podnosio sa osmehom, istina pomalo nakiselim ali samo zato što je neprestano žvakan u ustima Seljana, a ne zbog njihove tačnosti. Nesporno je bilo da su mnoge legle pod njega, mada Sotona sa tim nije imao veze, već samo muževi koji se iz različitih razloga nisu pokazali dobro, bilo u krevetu ili van njega.

            «Žene su nestalnije od paperja na precvalom maslačku», govorio je Eugenije, premda je za nezadovoljnike imao rečenicu svagda spremnu i ubojitu: «Dovedite vašu da potvrdi koliko ih imam u gaćama.» Nijedan Seljanin nije smeo da dovede svoju ženu kao svedoka nečastivog zamešateljstva da ne bi došlo do skandala, a ni njihove žene ništa o tome ne bi zborile iako su znale koliko ih ima: jednog za deset, Sotoninih ili bilo čijih. S druge strane, niko nije pomišljao da fizički nasrne na njega, čak ni u gomili, jer je Eugenije izgledao kao kvrgava cepanica kakvog četvrtmilenijumskog hrasta. Tako se sve završavalo na zajedljivom ogovaranju i Eugenijevim nakiselim osmesima, nakon što bi nekoj ženi u pravom svetlu pokazao kako izgleda zemljotres ljubavne požude.

            Eugenijev otac se nije pretvorio u drekavca i to je Eugenije vrlo dobro znao, i njegova iskompleksiranost govorkanjima je bila odglumljena; pohvatao je golim rukama 133 drekavca samo zato što su ga iritirali svojim užasavajućim kricima dok je rasturao neku grešnicu ili se bavio svakojakim poslovima, od kojih mu je znanja o većini preneo otac. Taj čovek je uistinu imao lik ispošćenog ludaka, a tako se često i ponašao. Ali, bio je jedan od najinteligentnijih ikada rođenih ljudi i, da je bilo prilike da mu se odredi, ispitivači bi zgranuto gledali brojku njegovog koeficijenta inteligencije koja je premašivala 220. Kako inteligencija retko kada u pravoj meri korespondira sa pameću koja bi služila svakodnevici i još ređe može da se usmeri pravilnom učenošću i vaspitanjem, tako se i umna moć Eugenijevog oca rasipala i raspršivala po prostorima gluposti i uvreženih shvatanja koji su odvajkada predstavljali poslednju reč u poimanju seljaka sa kojima je živeo. U svoje vreme, avgusta 1922. godine, našao se na dvoru Karađorđevića prilikom otmenog prijema jednog od uzvišenih engleskih emisara koje je Kralj cenio koliko i Eugenijev otac – nimalo – ali je doprinosilo diplomatskim, a u praksi nikakvim odnosima. Nije se znalo kako je Eugenijev otac dospeo u tako važan skup, međutim, u jednom trenutku se našao za klavirom i sva pažnja je bila usmerena na njega kada je bez greške i notnog zamuckivanja počeo da interpretira 'Za Elizu', tako da su prisutne dame, više nego bilo ko od zvanica, izazvale pometnju pitanjem kako jedan tako talentovan, inspirisan i virtuoznosti vičan čovek zaslužuje tek kaplarski čin u vojsci za koju se znalo da je veoma hrabra ali da joj neki pukovnici i još viši činovi jedva sriču slova pri čitanju, dok ih pri razgovoru rečenice naprosto dave. Krupniji problem je izbegnut samo zahvaljujući činjenici da je skup bio poluzvanične prirode, pa je prisustvo najobičnijeg kaplara, uprkos nepodeljenim simpatijama dama iz visokih krugova, bilo razrešeno degradiranjem kaplara u pešadinca. Ipak, njegovo izvođenje slavnog Betovenovog dela, bez obzira na to što ga je prvi put u životu odsvirao na klaviru i prvi put došao u kontakt sa crno-belim dirkama, ostavilo je snažniji nego što bi trebalo utisak na jednu damu iz najviših krugova. To je Eugenijevom ocu imponovalo, a istovremeno ga i razočaravalo jer je smatrao da bi svaka od tih uvaženih dama morala, po samoj svojoj vokaciji otmene persone, da prepozna ko je virtuoz a ko je prvi put seo za klavir i po sluhu pogodio sve note. Desilo se da su se ta dama i Eugenijev otac sticajem okolnosti našli nasamo i u roku od petnaest divljih, ludih i tektonskih minuta napravili Eugenija. Dama, poštovana supruga jednog od najvažnijih predstavnika francuskog konzulata, na sve načine je pokušavala da prikrije trudnoću proisteklu iz petnaestominutne takozvane umetničke veze sa nadahnutim kaplarom srpske i jugoslovenske vojske. Navlačila je midere, glumila i glumatala, i bila je tako uspešna u skrivanju da je njen muž jedva jednom posumnjao, i to samo nakratko, kad ga je molila da vode ljubav u psećem položaju, tokom poslednjih meseci njene trudnoće, jer je tako bivala najuzbuđenija – po sopstvenim jecajućim tvrdnjama pri odnosu – i vatrenim stenjanjem ga je odvratila od svih daljih sumnji, čak ga pri tome nateravši da u ljubavnoj igri sa radošću prihvati krevetsko ime 'pohotni psić'. Rodila je u najvećoj tajnosti i odmah se odrekla bebe, šaljući je u kolevci po svojim skrivenim vezama pravo na tadašnju adresu Eugenijevog oca. Kaplar je bez reči prihvatio poklon i detetu nadenuo ime Eugenije, po svom saborcu koji mu je dvaput spasao život dok su prelazili Albaniju. Poludivlji gorštaci albanskih vrleti jagmili su se za svakom makar malo svatlucavom stvari, a Eugenijev otac je oko vrata nosio pozlaćeni broš, poklon od jedne vrele devojke koju su roditelji, nakon što su saznali za njenu kratku i urnebesno seksualnu vezu sa vašljivim i ošugavljenim vojnikom, poslali u samostan. Odjednom su trojica uz razjarene vriskove skočili na Eugenijevog oca koji se malo izdvojio iz kolone da bi olakšao bešiku. Preklali bi ga bez trunke otpora da se nije odnekud stvorio Eugenije i jednom gorštaku razneo lice puščanim metkom a ostalu dvojicu iskasapio nožem. Tako je stvoreno prijateljstvo do groba – Eugenijevog, kako se ispostavilo nedelju dana posle tog događaja. Skrhan upalom pluća, Eugenije se bez reči svalio u snežnu prtinu pored puta, proveo pola minuta večnosti na kolenima a onda se postrance prevrnuo i poslao svoju dušu natrag u Šumadiju. Niko od saboraca nije znao zašto je Eugenije umro, jer nikome nije rekao za svoju bolest. Hodao je dok se sasvim nije iscrpio, i oni koji su bili oko njega pamtiće još dugo kako je Eugenije u svojim poslednjim trenucima zbijao takve lucidne šale na račun austrougarskog cara i sopstvenog Kralja, da se smejala kolona izmrcvarenih boraca u dužini kilometra ispred i iza njega. Samo je čovek koji će napraviti bebu ženi predstavnika francuskog konzulata video kako mimo svih njih promiče Eugenije, ali krećući se u suprotnom smeru od čitave nepregledne kolone.

            «Kuda?», pitao je.

            «Vraćam se kući. Gledaj za mnom», reče Eugenijeva duša, i on je za njom gledao dok nije zamakla iza obližnje okuke. To mu je spaslo život jer je Eugenijeva duša, zamičući za okuku, prošla pravo kroz jednog od petorice zapenjenih Arnauta koji su kidisali na dvojicu-trojicu vojnika izdvojenih iz kolone, među kojima se i on nalazio. Zaseda bi nesumnjivo uspela da na nju nije ukazala utvara tek preminulog Eugenija, koji je svojom smrću dotaknuo Polje Informacija. Arnauti su pobijeni, a onaj koji je jedini od svih ugledao dušu umrlog saborca, zarekao se da će svome sinu nadenuti ime Eugenije.

DETE I MRAV

jedno je dete zgazilo mrava

i bilo mu je žao pa je zaplakalo

dok je gledalo sićušnog stvora

kako poslednjom snagom puzi

prema rupi u zemlji svom domu

i konačno se smiruje na samom ulazu

detinje suze pamtiće tu borbu malog bića

za ništavnu mrvicu svog života

čak i kad dete postane čovek

i kada svojom nepažnjom ili voljom

nanese još mnogo bola oko sebe

u njegovom srcu u najvećoj muci

umiraće samo jedan mrav na korak pred ciljem.