BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

I N S E K T I  (4)

Razumeo je zašto je njegov otac učinio takav potez i lišio se života da bi našao svoju ženu, a kasnije će očevu odluku razumeti još i više, samo će je razmatrati sa svog aspekta o kvarnosti i plemenitosti žena a ne sa očevog o predodređenosti. Kad je nađeno telo, niko nije hteo da poveruje da je pripadalo Eugenijevom ocu pošto se on pretvorio u drekavca, i to drekavca besnijeg i glasnijeg od svih ostalih. Umesto toga, leš je proglašen mučeničkim pošto je bio jedna od prvih žrtava nemačkog okupatorskog terora. Bio je veoma nagrižen, budući da je u vodi proveo dve nedelje, pa su razna rečna stvorenja uspela da oglođu čak i primarne polne karakteristike, tako da se tek obdukcijom pokazalo kako je reč o muškarcu. Eugenije je zbog svega toga morao da uloži prilično truda i živaca da bi dokazao kako je telo bilo njegovog oca a ne slučajne žrtve nemačke pomahnitalosti. Na kraju je ubedio nadležne, ali se ostalo pri stavu da je u pitanju bilo samoubistvo, pošto jedan odrasli čovek i domaćin nema šta da traži kraj reke u gluvo doba noći osim da se udavi ili izvrši kakvu diverziju u korist neprijatelja. Kako je Eugenijev otac slovio za starog ratnika i Solunca, nije se mnogo čeprkalo po ideji o izdajničkim delatnostima – iako se baš o tome još dugo raspredalo i to baš od strane njegovih suseda, novopečenih komunista – ali je telo ipak pokopano u zabačenom delu seoskog groblja, bez opela, kako i priliči osramoćenoj duši samoubice. Grob se nalazio daleko od mesta gde je šesnaest godina i dve nedelje ranije bila sahranjena žena koju je Eugenijev otac uspeo da nađe na onom svetu i da doveka ostane s njom. Ovde i sada, tela su im bila razdvojena beskrajem ljudske gluposti koja je na sebe uzela moć rastavljanja zaljubljenih u dve rupe.

            Od dana sahrane Eugenijevog oca na groblju prokaženih, osim sablasnih odjeka koji su se razlegali sa reke, svake noći čuo se i neljudski krik za koji je utvrđeno da je dolazio iz groba nabeđenog samoubice. Trajao je dugo, možda čitavih pet minuta bez prestanka, i celo Selo, čak i napredni komunistički deo, na neki način je ispaštalo sa tim krikom.

            'Gledo sam kako ljude peku na ražnju', rekao je jedne noći stogodišnji Miladin, dok su se ostali ukućani molili. 'Gledo sam kako ljudima deru kožu. Niko nije vako vrištao.' Zatim se pod svetlošću lojanice triput prekrstio, dodavši: 'Bože, kake god da su, ne daj vake patnje nikome.'

            Samo je Eugenije znao zašto njegov otac ispušta takve jezive krike, ali proći će još mnogo vremena pre no što će biti u mogućnosti da ispravi nepravdu. To je, ipak, imalo i prednosti. Nemci, četnici, partizani i raspojasane horde bez komande u širokom luku su izbegavali groblje i obalu reke kraj Sela baš zbog krikova Eugenijevog oca, koji su ubijali svaku hrabrost. Meštani Sela nisu bili ništa hrabriji od raznih vojski, ali je njihova hrabrost da noću zakorače na groblje ili pored reke došla zbog dve stvari – vojničke bahatosti, a još više, čak presudno, zbog navike da iz noći u noć slušaju vrisku. Tako su, paradoksalno, Seljani našli savršeno sklonište od opasnosti baš na mestima koja su im zadavala najveći strah. Od noćnih racija bežali su na groblje i pored Reke, i tamo ostajali koliko je bilo potrebno, ni trenutka duže, jer nije valjalo izazivati đavola, kako su govorili. Ali, đavo im je bio najbolji saveznik dok su vojske vršljale, pa bi ga se setili tek kad je povratak kućama bio bezbedan. Eugenije je pretežno išao sa onom grupom koja je bežala do Reke, pošto je bio zadužen za drekavce. Drekavci su ga, međutim, tako dobro upoznali da su se mudro sklanjali kad god bi na obalu došla veća grupa muškaraca, žena i dece, bez obzira da li se u grupi nalazio i Eugenije; od svoje jedanaeste godine golim rukama je ubio sto trideset tri drekavca i ozbiljno ugrozio opstanak njihove vrste u tom kraju. Zbog veličine koliko i zbog junaštva, sa strahopoštovanjem su počeli da ga gledaju i muškarci i žene. Do svoje navršene devetnaeste godine života, magijom očiju, glasa i muškog atributa opčinio je četrdeset šest mlađih ili starijih žena.

            Lazar i Eugenije imali su poverljivi razgovor onog jutra pošto se Eugenijev otac utopio nakon bučno proslavljenog rođendana svog sina. Bio je 27. mart i sastali su se kod mosta koji je preko Reke vodio put prema susednom selu.

'Za danas su u Beogradu planirane demonstracije protiv potpisanog pakta', rekao je Lazar. Eugenije je ćutao i razmišljao o predskazujućem snu, tek ovlaš slušajući Lazara. Lazar je nastavio: 'Mi smo u fazi organizovanja. Hoćemo da privučemo što više ljudi.'

            'Koji to 'vi'?', pitao je Eugenije dok se igrao s polumrtvim noćnim leptirom koji se teturao po ogradi mosta.

            'Mi, komunisti', reče Lazar nekim posebnim glasom.

            'Vidi ovo', reče Eugenije zažmurivši. Odsutnost pažnje koju je pokazao naterala je Lazara da prekine ustreptalo izlaganje i usredsredi se na ono što je njegov prijatelj radio. Eugenije je ponovo otvorio oči, a zatim nežno dodirnuo leptira koji se već sasvim primirio na ogradi. 'Bio je mrtav', rekao je i nakon nežnog dodira kvrcnuo telašce, a leptir je raširio krila i odleteo odatle. Obojica su ga gledali kako vijuga nevidljivim trodimenzionalnim putevima kroz vazduh, da bi zatim pao u Reku.

            'Imao je mnogo više mogućnosti', reče Eugenije i pomisli na svog oca koji se takođe nalazio u istoj toj vodi već šest ili sedam sati.

            Lazar mu je u kratkim crtama objasnio vrednost komunističke ideje i neophodnost njene primene u nadolazećem vremenu. Rekao mu je da rat koji uveliko besni u Evropi i koji se širi po čitavom svetu nema većeg uticaja na ideju komunizma. 'Rat će se okončati, komunizam je neminovnost', govorio je Eugeniju.

            'Dozvolio si da te uhvate', reče Eugenije. 'Mislio sam da si jači.'

            'Hoćeš li među nas? Mi nosimo budućnost', rekao je Lazar, kao da je prečuo Eugenijevu primedbu.

            'Video si leptira?', pitao je Eugenije. 'Pre nego što je stvoren, bio je osuđen na brzu smrt. Nisi primetio moju grešku? Dozvolio sam mu da živi i dalje, a on je pao u vodu par metara od nas. Budi jak, Lazare. Budi jači od mene. Bio si jači kad smo se rvali pre devet godina. Zato sam te i pustio da izgubiš. Pruži mi opet priliku da te pustim da izgubiš.'

            'Nećeš da nam se pridružiš?', upita Lazar izvodeći zaključak. Eugenije nikada do kraja nije bio načisto sa sobom zbog čega je tada rekao da će se pridružiti tom Lazarevom komunističkom pokretu.

            'Hoću', rekao je. 'Ali od sada sam jači od tebe i to više ništa ne može da izmeni.'

INSEKTI (3)

        Otac dugo nije rekao Eugeniju da mu majka nije bila ona koju je dečak gledao u vreme zalazećeg sunca, već neka nepoznata i daleka žena koja ga je krila čak i od same sebe. Jednog dana više nije mogao da prećutkuje istinu, jer je dobio pismo zapečaćeno voskom. U pismu je kitnjastim ali nervoznim rukopisom stajalo kako se izvesna gospođa Dipi pre izvesnog vremena razvela od izvesnog gospodina Dipija, francuskog konzula u Kraljevini SHS, i od tada je postala gospođica De Simon. Sada je ta gospođica De Simon prilično emotivnim stilom pisanja podsećala Eugenijevog oca na petnaestak minuta parenja koje se dogodilo pre više od jedne decenije podno kalemegdanske tvrđave u gluvo doba noći. Iskazivala je duboko uverenje u čistotu svojih osećanja prema detetu koje je rodila i koje je morala zbog – ah – surovosti sudbinskog žrvnja i plahovite naravi svog muža da napusti i prepusti ga na starateljstvo ocu. U međuvremenu je shvatila koliku je grešku učinila, pa izražava želju i spremnost da je ispravi tako što bi uzela sina da se nadalje ona brine o njemu. Napomenula je da živi u Nici, i da bi detetu mnogo više prijala tamošnja klima i čitavo ustrojstvo nego natrulo okruženje tupih seljaka. Takođe je napisala da se stvar može rešiti sporazumno, a može se ići i zakonskim putevima i stranputicama, zavisno od odgovora koji dobije, a odgovor svakako očekuje. Eugenijevom ocu nije bilo jasno kako je uspela da ga nađe jer je odavno promenio mesto boravka i iz Prestonice se zauvek vratio u Selo. U retkim trenucima suvislosti, na pamet mu je padala samo jedna misao: «Ne može se pobeći...» Kad je stiglo to pismo, Eugenije je već imao jedanaest godina i sposobnost da u velikoj meri pravilno tumači svet oko sebe. Znao je da um njegovog oca nezadrživo ponire u nešto hladno i mračno, i da ga odatle prema površini može vratiti samo neki neočekivani događaj. Stizanje pisma je predstavljalo jedan takav događaj, jer se otac uskomešao, radio odjednom po pet poslova i to svaki uspešno, zapitkivao, predlagao i pri tome ostavio na miru brkove koje je do tada neprekidno grickao u svojoj duhovnoj odsutnosti. Ne mogavši da izdrži, Eugenije ga je pitao za sadržaj pisma. Otac je seo, zavio cigaru i video da odlaganje istine više nije moguće. Ispričao je Eugeniju sve što se desilo. Dugim rečenicama, često prekidanim ponekim teškim uzdahom, rekao je sinu sve što je znao o ženi koja mu je zaista bila majka. Bile su mu potrebne samo tri duge isprekidane rečenice da bi Eugeniju ispričao ono što je znao o njegovoj pravoj majci, shvativši da se ne seća – ukoliko je ikada i pamtio – čak ni lika te Francuskinje. Zato je sledeća dva sata govorio o ženi koja ga je dojila i prihvatila kao sopstveno dete, da je Eugenije pomislio kako je njegova pomajka oživela i sela kraj njih dvojice da sluša o čemu pričaju, kao što je to činila do pred smrt. Eugenije se u fragmentima prisećao tog perioda kada je još imao nepune dve godine; otac bi ga posadio na svoje krilo i učio ga pesmama i pričama a zatim od njega tražio da to isto ponovi, i on je bez greške deklamovao naučeno, gledajući lepu ženu koja mu se smeškala i tepala mu dok se trudila oko gibanice ili proje. U pamćenju mu je ostala jedino ta slika lepe žene sa toplim zagrljajem i osećajnim glasom: smešila mu se dok je poslovala oko gibanice ili proje. Takvu je zauvek zadržao i takva mu se prikazivala u vreme sunčevog zalaska.

«Voleo si je?», pitao je oca.

«Jesam.»

«I ja. Zato je ona moja majka, a ne ta žena koja ti je pisala. Zapali to pismo.»

            Eugenijevom ocu je bilo drago što mu je sin prihvatio istinu na tako miran način, ne sluteći da je ona u Eugeniju izazvala pravu eksploziju ali da on to ničime nije pokazao jer nije hteo da još više otežava ionako teško očevo duševno stanje. U stvari, ono što je čuo od oca direktno je uticalo na Eugenijev emotivni život koji je tek trebalo da se razvije, tako da je, kada je počeo da buja, odmah bio usmeren duboko usađenim uverenjem da se žene dele na one koje su kvarne i one koje su sposobne da budu majke čak i kad to zaista nisu, što je smatrao vrhunskom plemenitošću. Od početka se opredelio za kvarne žene, mada nije znao ko su one ni kako bi ih prepoznao, ali su se takve same otkrivale: za života je imao preko osam stotina žena od kojih je samo za dve mogao reći da su u sebi nosile vrhunsku plemenitost. Sa te dve nijednom nije spavao, ali ne iz edipalnog uverenja, već zbog glupih sticaja okolnosti.

            S druge strane, njegov otac nije verovao u kvarnost ili plemenitost žena. Upoznao ih je u tolikom broju i toliko dobro, bez obzira na vreme provedeno s njima, da je znao kako svaka od njih može biti i plemenita i kvarna, zavisno od situacije u kojoj se nalazila. On je verovao u izuzetke od pravila, jer je i sam bio izuzetak, najpre svojom zapanjujućom inteligencijom a onda i svojim povratkom iz smrti. Samim tim, verovao je u ideju da ljubav može pobediti vreme, ali samo ako se nađu dvoje predodređenih jedno za drugo. Čitavog života je tragao za onom koja je predodređena za njega, da bi je sa navršenih 36 godina sasvim slučajno pronašao u devojci koja je došla samo da bi podojila njegovog sina. Saznanju o međusobnoj predodređenosti do večnosti dovoljan je jedan jedini trenutak, i on je bio svestan tog trenutka kada se desio: devojka je ušla, praćena sa dve starije žene, učtivo je pozdravila i kratko pogledala domaćina raspitujući se za bebu. Taj kratki pogled je imao snagu večnosti i Eugenijev otac je prihvatio udarac tolike snage jer se oduvek spremao za njega, a devojka je imala potpuno isti osećaj smoždenosti iako o njemu nije ni razmišljala. Venčali su se posle mesec dana u seoskoj crkvi. Eugenijev otac nije uspeo da na ovom svetu pokaže tačnost ideje o večnoj ljubavi jer je njegova žena preminula posle samo dve godine braka, ali je zato to uspeo na onom svetu kojem je već pripadao pet i po sati.

            Pošto je sinu objasnio šta je pisalo u pismu gospođice De Simon i pošto su se u potpunosti usaglasili o osećanjima prema ženi koja je već devet godina ležala na seoskom groblju, Eugenijev otac je ponovo zapao u čudnu letargiju. Nije zapalio pismo kao što mu je sin preporučio, već ga je staklastim pogledom iščitavao sve do večeri, dok je mogao da pri svetlosti dana vidi slova pomalo razmrljana nemarnim naslanjanjem oznojenih ženskih dlanova na hartiju po kojoj su čitko ispisana. Kada je mrak zavladao toliko da čitanje više nije bilo moguće, on je ušao u kuću i seo, i samo je sedeo tako. Presedeo je večeru i sinovljev odlazak na spavanje, tupo gledajući bube koje su se rojile oko svetla u kuhinji. Na kraju je uzeo list hartije i na besprekornom francuskom jeziku, koji je usput naučio dok je prikupljao znanja o svemu i svačemu, napisao odgovor na pismo gospođice De Simon. U njegovom odgovoru je stajalo da se odlično sećao petnaestominutnog tucanja, čak i momenta kad je golubije govance odozgo šljusnulo na zadignutu haljinu gospođice, tada još uvek gospođe Dipi, i da se sećao kako su se posle završene stvari rastali bez pozdrava, baš kao što su se i sreli, i da Eugenije, čak i da hoće, ne može napustiti kuću i otići u Nicu jer je prikovan za Selo i dom. Odgovor je završio pomalo prostačkom rečenicom u kojoj je maltene izazivao gospođicu De Simon da preduzme dalje korake u ostvarivanju svog roditeljskog prava, i da mu je svejedno čak i ako po dete dođe čitav bataljon francuskih kokošara. Obuzet besom, bio je spreman da brani sina svim mogućim sredstvima, pa čak i nemogućim, čiju je primenu naučio od Etjena a koja su se odnosila na prizivanje duhova, crnu magiju i tome slično. Kada je okončao pismo, verovao je da ta Francuskinja neće više smeti ni da pomisli na uzimanje deteta. Bio je u pravu: gospođica De Simon se više nikada nije javila, niti se interesovala za Eugenija, ali ne zbog nepokolebljivog stava Eugenijevog oca već zbog jedne reči iz pisma – prikovan. Francuska dama je, pročitavši to, došla do zaključka da je njen sin ili sakat ili paralizovan, te je stoga bio prikovan za Selo i dom, a ona nije imala ni volju ni želju da se bavi hendikepiranim detetom budući da je bila u najboljim godinama zrele ženstvenosti.

            Stavivši papir u koverat, osetio je kako se odjednom na njega obrušava sva beda života bez one koju je voleo i kako ga obuzima bol sastavljen iz svih bolova doživljavanih svakog dana tokom proteklih devet godina. Ustao je, izašao iz kuće i po mrklom mraku kao u transu hodao do Reke, odakle su svake noći grozni urlici drekavaca parali snove Seljana. Od te noći, kricima drekavaca se pridružio još jedan, strašniji od svih krikova: vapaj Eugenijevog oca za nepovratno izgubljenom ženom. Sve do noći svoje smrti, on će izlaziti do reke i urlikati u agoniji plašeći i drekavce i bilo koje živo biće u krugu od dva kilometra, čime će dati povoda za priče kako se i sam pretvarao u drekavca, da bi preko dana opet uzimao ljudsko obličje. Samo još jednom je izronio iz sopstvene pomračenosti, i to na dan Eugenijevog osamnaestog rođendana koji se, pak, poklopio sa šesnaestogodišnjicom ženine smrti. Tog dana je ponovo bio onaj stari, pakleno inteligentni čovek koga je Eugenije satima bez prestanka mogao da sluša i uči od njega. Zaklao je prase pa ga ispekao na ražnju, i onda su on i Eugenije, i Lazar koga su pozvali, seli i nisu ustali dok prase od skoro šest kila nije oglodano do kostiju, zaliveno sa desetak litara vina starog koliko i Eugenije. Njegov otac je pričao i pričao, zbijao šale na svačiji pa i na svoj račun, i u jednom momentu je zapevao tako toplim baršunastim glasom da je naprosto izgledalo neverovatno kako iz istog grla izlaze urlici od kojih pamet staje. To su pomislili i Eugenije i Lazar, kao i svi oni iz okolnih kuća koji su čuli interpretacije starih pesama otpevanih na takav način da je srce preskakalo a suze bez problema nalazile put kroz tvrdokornost opčinjenih slušalaca. Time je uverenje o njegovim noćnim preobražajima u drekavca bilo ozbiljno poljuljano, pa su Seljani čak i nesvesno u dubini duše odbacili takvu suludu tezu, sve do naredne noći. Palo je veče kad su Lazar, Eugenije i njegov otac počistili sve što se nalazilo na stolu, posle čega su sedeli i razgovarali o svakojakim stvarima. Bila je noć uoči 27. marta 1941. godine, i za to doba je bilo iznenađujuće toplo. Drekavci su urlikali kao i obično, ali ipak ne kao do tada, delom zato što ih je Eugenije nemilice trebio, a delom i zbog nečeg teškog što se klackalo u mirnom večernjem vazduhu.

«Postavili su ultimatum. Hoće da umarširaju u Kraljevinu bez otpora», reče Lazar odjednom.

«Ko hoće da umaršira?», pitao je Eugenijev otac, koji zbog pomračenja uma nije znao šta se događalo poslednjih godina.

«Hitler.»

«Ko je Hitler?»

«Nemac.»

            Eugenijev otac je poćutao zagledan u neku tačku, sa izrazom lica koji nije odavao o čemu je razmišljao. Zatim reče: «Znači, idemo sve iznova. Jesmo li im opet ubili nekog cara ili prestolonaslednika?»

«Ne. Hoće da nas porobe tek onako.»

«A, to ne može! Deco, nađite oružje, vežite petlju, pa da dočekamo bagru kako dolikuje!», naglo Eugenijev otac ustade sa stolice i ode nekud, a zatim se vrati s puškom koju je kao trofej zadržao iz Prvog svetskog rata, i uzalud su pokušavali da ga ubede kako im još uvek ne preti opasnost, kako se još uvek samo priča da će Nemci napasti, kako je vojska spremna da ih odbije, i kako se u stvari čak i ne zna hoće li uopšte doći do bilo čega. Skupio se i komšiluk i svi su se trudili da obuzdaju Eugenijevog oca koji je na sav glas pevao 'Tamo daleko' i 'Kreće se lađa francuska', dok se oštrio da još jednom pokaže švapskoj stoki 'kako ume da ih naniže po petoricu na bajonet'.

«Šta se ne zna?!», vikao je. «Ako je Nemac rešio da napadne, on će da napadne!»

            Kada su najzad uspeli da ga smire, postao je vrlo tih i sav se skupio na stolici, bezizrazno gledajući lenjo kretanje nekoliko žohara po zidu. Uverivši se da ga je prošlo euforično junaštvo, komšije su otišle svojim kućama i Eugenije se dogovorio sa Lazarom za sutrašnje viđenje i jako poverljivi razgovor, a onda su otac i sin ostali sami.

            Posle će se dugo raspredati, osim o onoj već izanđaloj priči o pretvaranju u drekavca, i o tome kako se Eugenijev otac uplašio da se ne otkriju njegove petokolonaške delatnosti, i ta raspredanja će se posebno razviti kada mnogi koji su ga poznavali, iz ovog ili onog razloga, budu prišli komunističkom pokretu. Govoriće da je one tople martovske noći dizao buku do neba i pozivao na otpor samo da bi kamuflirao svoje podlo izdajništvo. Govoriće da je bio ubačeni elemenat okupatora i kvislinga, čiji prljavi zadatak je u bestijalnosti išao dotle da se noću preobražavao u drekavca i tako plašio proletere i naprednu omladinu, sprečavajući ih u obavljanju priprema za korenite promene. Govoriće kako se jedne noći pretvorio u drekavca, kao i svake noći godinama unazad (što je pokazivalo koliko dugo je okupator vodio tajni rat pre nego što je preduzeo osvajanje), ali da nakon toga više nije mogao da se vrati u ljudski oblik i tako je bio pravedno kažnjen za saradnju sa okupatorima i domaćim izdajnicima. Drugi, malobrojniji, govoriće da se ubio zbog straha od odmazde za ono što je učinio na štetu komunističkog pokreta i Revolucije uopšte. Niko neće spomenuti kako su ga zadržavali i ubeđivali u bespotrebnost otpora kad je prvi od svih uzeo pušku i bio spreman da sam stane pred Nemačku armadu i po petoricu ih natiče na bajonet.

            U stvari, istina o samoubistvu Eugenijevog oca nije imala nikakve veze sa tim naklapanjima, makar zbog toga što on i nije hteo da se ubije niti je ikada saznao da je umro, te je tako u Večnost dospeo čvrsto uveren da je živ. Po odlasku komšija i Lazara, Eugenije se spremio za spavanje a onda je i zaspao dok je očekivao da čuje škripu očevog kreveta koja bi označila da je i on krenuo na počinak. San koji je usnio bio je veoma upečatljiv. U tom snu, on se našao u telu svog oca i tako je bio neposredni svedok onoga što se odvijalo na javi dok je spavao. Otac je još neko vreme sedeo i grickao brkove, katkad čvrknuvši prstom bubu koja bi postala previše dosadna. Osetio je da mu se um pokorno vraća u one ponore iz kojih je posle mnogo godina izvirio samo na jedan dan, ali zbog toga nije bio ogorčen niti ljut. Padao je natrag u ludilo, sasvim pomiren sa činjenicom da tako mora biti i činio je to bez ikakve suvišne emocije. Pre nego što se sasvim prepustio zovu duševnog mraka, začuo je glas koji se izdvajao od krikova desetina drekavaca, iako je bio znatno tiši od njih. Eugenijev otac je zaplakao, malo zbog svesti o tome da je bio lud – jer normalan čovek jednostavno ne može tako jasno čuti glas žene upokojene već šesnaest godina – a malo i od radosti zbog skorog susreta koji je taj glas obećavao. Ustao je, prenebregnuvši sopstveno ludilo, najednom ga smatrajući za nevažnu sitnicu prema pomisli da će uskoro ponovo videti ženu svog života. Stigavši do Reke i dalje je čuo glas, ali ženu nije video. Dugo je stajao na samoj ivici obale dopuštajući da mu voda nakvasi stopala, i pokrenuo se tek kad je bio siguran da je glas dopirao iz matice. Zagazio je u Reku i hodao prema njenoj sredini, ali ga je voda uporno izbacivala na površinu ne dozvoljavajući mu da korača po dnu korita. Nakon imbecilnog pokušavanja da hodanjem po dnu otkrije mesto sa kojeg je dolazio glas njegove žene, Eugenijev otac je isplivao natrag na obalu a onda je iz grudi izbacio krik kakav se u tom kraju nikada nije čuo. Kroz urlik je progovorilo šesnaest godina nemoćnog besa i praznog maštanja koje se od snage izrodilo u kolaps genijalnog uma iza kojeg je ostao samo bledi tračak sa debelom senkom. Onda se Eugenijev otac dosetio i čakšire nakrcao kamenjem a zatim je na isti način napunio i košulju i zakopčao je do grla, pa je tako otežan opet zakoračio u Reku i sa zadovoljstvom konstantovao kako neće moći da bude izbačen na  površinu. Sa smeškom je šetao po dnu korita i divio se sebi što je nadmudrio zakone fizike; poslednja prepreka do cilja je bila uspešno savladana te je mogao da se posveti samo ljubavi. Toliko se zaneo u potragu za glasom svoje žene, da nije ni primetio kako je odavno potrošio sve rezerve kiseonika i kako mu se telo nezadrživo punilo vodom. Nervirao ga je samo neprozirni mrak zbog kojeg se neprestano spoticao o podvodno kamenje i izgubljene ili namerno bačene stvari. S vremena na vreme je upadao u rupe, ali se ubrzo izvlačio iz njih i uz sočne psovke nastavljao potragu. Čas mu se činilo da je glas dolazio odnekud nizvodno a čas odnekud uzvodno, pa je tumarao tamo-amo saplićući se i ne dajući mira ribama. Čak i kad su dve nedelje kasnije našli njegovo telo zakačeno za neko žbunje dvadesetak kilometara nizvodno, on je i dalje tražio. Već je bio prilično ljut zbog takve igre skrivalice i hteo je da prekine traganje i vrati se kući, kad je odjednom počeo da se spušta u vir dublji od svih ostalih. Čudio se dubini tog vira jer je prema ronilačkom iskustvu iz dana svoje mladosti znao da ni najdublja mesta nisu merila više od četiri metra, a sada je dospeo u nešto što se spuštalo i spuštalo bez izgleda da se završi u jednoj tački najveće dubine. Po sopstvenom osećanju procene, silazio je barem trideset pet metara, sve vreme u potpuno mračnom vodenom okruženju i kada se najzad našao u podnožju tog neotkrivenog vira, jasnije nego ikada je začuo glas svoje žene. Glas je dopirao odasvud, ali se Eugenijev otac smešio jer je znao kako da obgrli onu koja ga je tim glasom dozivala. Najednom je sve znao pošto je dotaknuo Polje Informacija i posle mnogo godina je ponovo bio srećan, krenuvši iz tog vira prema Večnosti ruku pod ruku sa svojom ženom.

            Na zemaljskom svetu, međutim, večno spajanje dvoje ljudi rođenih jedno za drugo nije se odvijalo tako glatko. Eugenije, koji je sanjao ono što se ocu događalo, probudio se u trenutku kad je otac iz pluća izbacio poslednju količinu vazduha i počeo da se batrga pod vodom. Tako je sa hladnom izvesnošću bio siguran u smrt oca, ali se zbog toga nije bunio jer je znao da je otac umro još pre šesnaest godina a da se opirao samo da bi njega, Eugenija, naučio barem najesencijalnijim stvarima potrebnim za duhovni i praktični život.