SAJONARA, DRUŽE MOJ

Ti mesečno jednom k Tokiju hitaš

a ja bicikl guram dok obliva me znoj,

zašto kola nemam, nećeš da me pitaš,

sajonara, druže moj.

Ja moram da štedim ovde dinar svaki,

dok ti imaš para, ne zna im se broj,

sada hoćeš sebi da kupiš Kavasaki,

sajonara, druže moj.

Kupio si i odelo najskuplje marke

al' si tužan jer ti se ne dopada kroj,

a meni su dobre moje somotarke,

sajonara, druže moj.

Trešnjin cvet ti tamo iznad glave miri

i sanjivo slušaš malih ptica poj,

a ja ću da izvršim od muke harakiri,

sajonara, druže moj.

PESMA O NINDŽI

Tamo daleko u zemlji Japanu,

gde izlazi sunce i gde trešnja cvate,

gde ljudi mrave koriste za hranu,

mladi Tanaka je vežbao karate.

Stari sensei pravi ikebanu

i čeka da smerno na put večni krene,

svome je učeniku dariv'o katanu,

a kad bude nindža, daće šurikene.

Mladi Tanaka se pati i uči,

spretno vrti bambusov štap,

pogledom ga prati sensei Jamaguči,

a tad ga je iznenada udarila kap.

Tri dana je mladić tugov'o i plak'o

i nije mogao uzdahe da smiri,

pa reče sebi: "Ti ćeš, Tanako,

biti nindža ili činit' harakiri".

Tada se Tanaka uspeo do jame

odakle se vidi trećina Japana,

postao je nindža na vrhu Fudžijame

i sad nema gadnijeg od Tanake-sana.

Veliku životnu radost mi pruža

kad ližem sluzave tragove puža

i nema čoveka srećnijeg od mene

dok jedem skakavce, velike, zelene.

Svaki čovek o tome sneva

da jede ljigava zmijska creva,

al' što bih se tol'ko trudio džabe

kad volim žive bubašvabe,

dok mile po meni debele, sočne,

ja jedva čekam da mi obrok počne.

Za mene je, iskreno, gozba prava

kad su mi usta puna mrava,

sve mi u telu nabreknu žile

kad mravi u ustima počnu da mile.

Glista se obično posle kiše hvata

i mnogo je ukusna sa malo blata,

kad se konzumira onako cela,

od pljuvačke vlažna, velika, debela,

al' kad je pregrizem i celu oližem

u sedmo nebo odmah se dižem.

Veoma je složena nauka

kako pojesti pauka;

ja ih cele u usta stavljam

i dok žvaćem fino se zabavljam,

pa ispljunem njihove nožice dugačke

koje se sijaju od moje pljuvačke.

U istom trenu letim u visine

kad probam zelene pseće sline,

a moje se telo od užitka koči

dok žvaćem krupne žabine oči,

onako providne, onako mrsne,

kad ih zagrizem, tečnost iz njih prsne.

Takođe volim zelene muve

tri dana mrtve, jer tad su suve,

u njima uživam ko u salati –

miris fekalija svuda ih prati.

Moram reći da gušterov leš

krcka u ustima ko da je reš,

a zadah leša volim da mirišem

dok mu telo ližem i sišem.

Sem toga, mnogo volim pod zube

da stavim debele crne bube,

a uvek je blaženo moje lice

kad im iskoče žute iznutrice,

pa se uvijaju, iz usta mi vire

i privlače velike noćne leptire,

a ja ponekad imam tu sreću

da mi direktno u usta uleću,

pa se jezikom borim sa njima

i sve ih gutam koliko ih ima.

Obožavam crve male

i njih jedem ko od šale

jer imaju mali crvi

nešto belo mesto krvi,

a kad se pogleda bliže

to im iznutrica gmiže,

lagano mi ždrelom kliže,

prste čovek da poliže.

Žohar se pod zubom zgrči

i crevo mu tad istrči,

utroba je njemu bleda

al' je bolja i od meda.

Stenica je vrlo tvrda,

u stomaku dugo mrda,

al' prestane da me muči

kad se udavi u žuči.

A meni su posebno mila

šišmiševa tanka krila,

ja ga žvaćem, stavljam ga na muke,

dok on ispušta ultra-zvuke.

Al' najbolja hrana je balega kravlja

i samo krava zna kako da je spravlja.

Da sve to svarim, kako postignem,

svi ćete videti kada podrignem. 

Znate i sami da je cilj svih hakerskih upada da sjebu sajt, a time i organizaciju (pojedinca, instituciju...) ciji je sajt napadnut.

Ovog puta to nije slucaj. Cilj nam je da damo podrsku kvalitetnim autorima, borcima protiv trulih sistema, napadacima i braniocima normalnog, cuvarima pravih vrednosti i nepotkupljivim i beskompromisnim pametnim glavama.

Borisa Staresinu, kao i njegov rad, pratimo duze vreme. Uostalom, nismo jedini. Mi, za razliku od vas, postovani korisnici ovog bloga, znamo koliko je on problema sa vlastima imao i pre objavljivanja romana pod nazivom Sanatorijum, koliko puta su ga vodili na razne "prijateljske" razgovore, koliko mu je sugerisano da promeni odredjene delove texta, koliko je neprijatnosti doziveo u svim delovima SISTEMA, na fakultetu, u prevozu,... cak i u piljari preko puta, ej!!!

Zato Borise, nastavi sa svojom plemenitom misijom, sjebi gadove koji nam nude virtuel riality preko tv-a, na ulici, preko novina... Grade paralelnu stvarnost ne misleci na posledice. E pa, posledice postoje, Boris ih je pokrenuo. I znaj jedno: imas podrsku nas koji mozemo da ti na netu uvek pomognemo, osujetimo gadove, srusimo njihove lazne vavilonske kule.

Nastavi sa svojom pravednom borbom, to je borba i svih nas koji ukljucujemo mozak i ne damo se.

P. S. - Zeznes li stvari, obrisacemo te, prvo sa globalne mreze, a onda i sa lica zemlje. Ovo nije pretnja, vec samo opaska pravih prijatelja.

Bansha!'s B A C K  ! ! !

KRALJEVIĆ  MARKO  I  LJUDOŽDERI

       (epska narodna pesma)

Na nebu se jarko sunce diglo,

bejaše podne, a možda i ne,

kad je pleme u Srbiju stiglo,

deca, ljudi, pored njih i žene,

pa ta grupa na poljanu sede,

poglavica pogleda u torbu:

«Dajte, ljudi, da se nešto jede,

žene, prav'te od očiju čorbu!»

Žene lako skočiše na noge

da kazane očima napune,

al' ih prate neke oči stroge,

i iz grma junak Marko sune.

«Stojte, žene, dabogda ne stale,

što činite mimo znanja boga,

povadiću mozgove vam male,

ne bilo mi buzdovana moga!»

«Oj, junače, ne krvavi ruke,

ne skidaj nam naše bedne kože,

staviće te, junače, na muke,

na komade će da te razlože.»

Poglavica zabrinu se vrlo,

a od gneva steže mu se grlo,

pa on kopljem započe da maše:

«Gde je čorba, gde su žene naše!»

Koliko je tada ljutit bio,

svog je brata na koplje nabio,

pa ga, besan, iznad glave njih'o

dok se nije umoran zadih'o,

te ga onda ubaci u kazan

da se krčka, pa da bude smazan.

Jedna baba otkinu mu ruku,

pa je nosi za ručak unuku,

a njoj staroj ostadoše prsti

da ih slatko svih deset obrsti.

Poglavici to ne beše dosta,

jer je gladan, nije mu do posta,

baci pogled prema maloj deci:

«Ti, Mtombo, onog mi ispeci!»

Mtombo se svoje glave laća:

«Poglavice, ta ja sam mu ćaća!

Ne priliči meni da ga derem,

pa ga posle sa vama prožderem!»

Poglavica oseti ljutinu,

te Mtombu nož u telo rinu,

raspori ga lako na dva djela,

od učkura pa do grla bjela,

sve mu creva iz utrobe gmižu,

biće ručak, prste da poližu,

ko zmije se uvila u travi,

kavurma će od njih da se pravi.

Poglavica pogleda mu telo,

pa održa posmrtno opelo:

«Glup si bio, glup si i ostao,

sad si mrtav i nije mi žao.»

U tom času skočiše iz žbuna

čet'ri žene, gore od tajfuna,

pa govore ko da su bez duše:

«Konj i junak svaku ženu buše!»

U plemenu nasta prava buna,

hoće pleme da se obračuna,

hoće pleme da izmasakrira

tog junaka što im žene dira.

Baš je Marko završio s radom,

kad se pleme prišunjalo kradom,

on ih vide, silovito dreknu,

sva Srbija od krika odjeknu:

«Dobro, ljudi, sunce li vam žarko,

pred vama je Kraljeviću Marko!»

«Oj, junače, cvrčaćeš na masti

što nam naše žene obeščasti!»

Kraljeviću sklopi oko desno,

pogleda ih, pa otpljunu besno.

Gde zelena pljuvačka je pala

komotno bi cela kuća stala,

pa on tada prema njima krene:

«Baš vam hvala, dobre su vam žene!»

Pleme besni a Marko ih hvali,

poglavica na Marka navali,

a svo pleme njegov primer sledi,

i ne čeka da mu se naredi,

napravi se veliko bojište,

ljudi viču a žene im vrište,

al' u Marka eto sablje britke,

velike im nanese gubitke,

pobio je ljudoždera dosta,

a živ samo poglavica osta.

«Poglavice, neću da govoriš

da ti ne dam hrabro da se boriš,

oružje ti određiv'o ne bi',

tu odluku ostavljam na tebi.»

«More, Marko, ja neću da biram

čime li ću da te istranžiram!»

Poglavica sabljom tad nasrnu,

al' mu Marko šamarčinu krnu,

pomeri mu kičmu iz ležišta,

te on osta bez čvrstog težišta.

Poglavica na zemlji se nađe,

al' se brzo u nevolji snađe,

pa je tada izmislio caku:

«Kraljeviću, uzmi jednu žvaku.»

Prevari se Marko, žvaku zgrabi,

odmota je, pa u usta zabi.

Junak Marko žvakat' žvaku stade,

pa posrnu i na zemlju pade,

te svest poče polako da gubi:

«Poglavice, čime me to ubi?»

«Kraljeviću, zašto bih to krio,

u žvaki je snažan otrov bio.»

Kraljeviću nije mog'o više

ni da mrda, pa čak ni da diše,

kada slete s neba gorska vila,

prste mu je u ždrelo stavila:

«Kraljeviću, budala si, šta ćeš,

kad ni žvaku ne umeš da žvaćeš,

poginućeš, đavo da ne čuje.»

Junak Marko započe da bljuje,

rigao je, povraćao hranu,

već se veče približilo danu

kad je najzad on glavu podig'o,

pa je odmah poglavicu stig'o,

te ga grešnog u baru ubaci,

baru gde su hranljivi ostaci:

«Poglavice, nemoj da se dižeš

sve dok ovo lepo ne oližeš.»

Ostavi ga Marko da se pati,

a onda se dvoru svome vrati.

MARKO KRALJEVIĆ I SUPERČUKUNĐED

(epska narodna)

Je li ono crni gavran sleće,

ili lasta što nosi proleće,

il' se komad odlomio neba,

al' je pao baš tamo gde treba.

Markov Šarac stade repom mahat',

sve promišlja ko se u taj sahat

usudio budit' gospodara

još umornog od prošlog dar-mara.

Juče Marko samuraje svlad'o,

a onda je prilegao rado

silnim vinom naposletku s'rvan

na travicu uz neki šedrvan,

pokrio se pernim buzdovanom

i jastukom – drenevine granom

snom upravlj'o kao guvernalom

nad još jednom avanturom malom.

Snio Marko kako briše bruku

kad je djevi odsjekao ruku,

kajanja su njega najzad stigla,

u snu konac, uz konac je igla

kojom djevi on ruku prišiva,

a ruka je na njoj odmah živa.

Zadovoljan Marko djelom bješe

dok svedoci listom kesu dreše

da nagrade veštog Kraljevića

zbog ovoga hirurškog otkrića.

Al' se namah rasu sanak pusti,

uzdah sjetan ispusti iz usti,

jer na javi bješe mnogo teže,

dobra volja odmah mu pobježe,

kad ugleda što sa neba stiže,

te ustade da vidi pobliže,

i pomisli: «To mi je zbog vina»,

jer s nebesa sletaše starina

u nekakvom čudnome kostimu

tankog tkanja, prezir'o je zimu

što se noću u kosti uvlači

te junački organizam tlači.

Stari čovjek gledao je na šta

nogom sletjet jer mu je do plašta

koji mu se s leđa vijorio

i opasnosti izložen bio

od nekoga gadnijeg cjepanja

ako bi se dohvatio granja.

Od urlika požute sva trava:

«Ko to mene noću uzrujava?!

Pa zar i ja nemam svoje pravo

posle borbe da odspavam zdravo?!»

Al' starina što s nebesa slete

spreči Marka da ga on omete

u zamisli koju je imao

i mirno je ispred Marka stao:

«Da ti se predstavim, takav je red,

moje je ime Superčukunđed.»

«Oj, starino, hodi svojoj kući,

možeš ovde bolesti navući,

i kakve su to na tebi prnje,

da izgledaš ne bi mog'o crnje.»

Na to starac u čudnom odjelu

pristupi još čudnijemu djelu,

kao da je kakva dobra hrana

on pojede pola šedrvana.

Gleda Marko usred mrklog mraka:

«Zar ti tako i protiv Turaka?»

«Ja za Turke ne brinem nimalo,

do tebe je, Marko, meni stalo,

meni jedna mis'o mira ne da –

možeš li na Superčukunđeda.»

Markov smeh na starca je prosipan.

«Odeven si kao neki klipan!

Zar ne vidiš da si kost i koža,

nema tebe ni za na vrh noža!»

Starac nije mog'o da izdrži,

već pogledom cjelu šumu sprži,

iz njegovih bijesnih očiju

svud okolo vreli zraci biju,

biju zraci, sve se od njih praši,

i to Marka pomalo uplaši.

Pokaza i on svoju jačinu,

čačnu nos i gromoglasno kinu,

tako uspe vatru da ugasi

te požara hrastovinu spasi.

«Sad se smiri i počni da zboriš

zašto hoćeš sa mnom da se boriš?

Jedeš, pališ, dolećeš iz mraka,

ponašaš se baš poput ludaka!»

«Čukununuk moj će, zvone zvona,

doći ovdje s planete Kriptona,

on poslednji biće stanovnik njen,

a ovdje će ga zvati Supermen,

al' najsnažniji ne može biti

dok si, Marko, u životu i ti,

te je mene odredila sila

da se napnem iz petnijeh žila

kako bih te posl'o vječnom domku

i svu slavu predao potomku.»

Okrenu se starac šedrvanu,

u usta mu druga pola stanu,

starina je baš bio velikan

progut'o šedrvan k'o pelikan.

Što da čini, Marko prosto ne zna,

glavu lupa što mu nije trezna:

«Gde se ona građevina dede,

kazuj brzo, Superčukunđede!»

Poče starac nebu da se penje:

«To je, Marko, tek upozorenje!

Il' se ubij, ili ću ja tebe

načiniti manjim od amebe!»

Misli Marko da nije u redu

topuzinom tući glavu sjedu,

al' je grijeh postojao veći –

djevojkama ruke mačem sjeći,

pa ostavi on moralisanje,

dovede se u trezveno stanje,

te dočeka Superčukunđeda,

udari ga buzdovanom spreda,

al' buzdovan puče na dve pole

a starinu to i ne zabole,

no podiže Marka do dva metra,

zavitla ga poput silnog vjetra,

čas na ovu stranu, pa na onu,

video je Marko vasionu,

Kraljevića on poče da bije,

mlatio ga k'o što niko nije,

ali Marko usred jake tuče

iz potaje guje tad izvuče,

noževima on na starca krenu,

slomiše se noževi u trenu,

pa zavapi Marko: «Jao, bože,

otkud njemu neprobojne kože!»

Tada mačem proba da udari,

al' i njega prepolovi stari.

«O, tako ti tvoje glave sjede,

imaj milost, Superčukunđede!»

Plače Marko i za milost moli,

starac gori, a on kleči doli,

ali eto s neba gorske vile,

bjele ruke zavežljaj su krile,

progovara stasita i vita:

«Kraljeviću, evo kriptonita,

kad je većem takav jad i beda

njime ubij Superčukunđeda.»

Tada Marko zgrabi kriptonita,

kako radi, iz uputstva čita,

ubaci ga pod odjeću starcu

i pobježe prema svome Šarcu,

a starinu popanuše pjene

od zračenja kriptonitske stjene,

pao dolje, hvata se za gušu,

sve dok nije ispustio dušu.

«Proć' će isto i taj tvoj potomak,

čukununuk, sa Kriptona momak.»,

zbori Marko, pogled mu od leda,

ostaviše Superčukunđeda.

ĆOMI, ŠOMI I ŠOPEN

            ( Beograd, 1994.g.)

            Svetlana je otvorila vrata onoga što će u budućnosti biti njena soba. Da, mama i tata su to lepo uredili, i još su njoj ostavili dosta prostora i kreativne slobode za doterivanje onih sitnica koje mladoj devojci mnogo znače.

            Majka je ušla za njom. Obgrlila je ćerku oko ramena. Stajale su, gledajući.

            «Kako ti se dopada?», pitala je majka.

            «Zaista je divno, mama», reče Svetlana. Prišla je ogledalu koje je bilo smešteno na ormariću kraj prozora. Posmatrala se. Nežni zraci sunca su je obasjavali svojom mekanom svetlošću, igrali se u njenoj zlatastoj kosi i slivali niz njenu čistu belu kožu i haljinicu sa cvetnim dezenom. Izgledalo je kao da čine auru oko njenog tela.

            «Mama...»

            «Da, mila?»

            «Dođi, ispleti mi kiku.»

            Majka je četkala Svetlaninu kosu, uživajući u njenoj svilenkastoj mekoći. Kad je završila, obe su posmatrale dugačku zlatnu pletenicu.

            Majka je izašla iz sobe. Svetlana je sedela na svom krevetu. Zatim je svukla haljinicu i ostala samo u donjem vešu. Spustila je pogled niz grudi, zategnuti stomak i duge noge bez ijedne malje. Bila je zadovoljna svojim oblinama. Ali, već mesec dana nije radila vežbe. Moraće ponovo da počne. Znala je da je priroda izdašna, ali i da brzo uzima natrag svoj dar ako mu se ne posvećuje dovoljno pažnje i nege.

            Obukla je roze bermude i plavu majicu, onda uzela svesku i udžbenik i počela da prevodi sa engleskog. Sutra ima čas, a ne voli da zanemaruje svoje obaveze. Dobro je znala engleski, tako da je začas prevela lekciju. Gospođa Petrović, njena privatna profesorka, biće kao i uvek prijatno iznenađena. Ali, prevodi sa francuskog i španskog moraće da sačekaju do popodne. Sada je na redu bila jedna neodložna obaveza.

            Zavukla je ruku u svoj šareni kovčežić i iz njega izvadila svesku uvijenu u kožni povez. Nekoliko trenutaka je sedela zamišljenog pogleda, a onda je počela da piše. Prvo je napisala datum i sat, zatim:

            'Dragi dnevniče

Danas smo se preselili u novi stan. Pomalo mi je žao onog starog, i kutka koji sam imala u njemu. Ali, i ovde ću moći da organizujem raspored u svojoj sobi. Nedostaju mi i drugarice, posebno Ivana. Osećam se usamljeno. Možda zato što sam ovde tek prvi dan, pa mi je sve čudno i  nepoznato. Ipak, stvari će doći na svoje mesto, kao što kaže moja majka. A najviše mi nedostaje Goran. Nedostaju mi njegove krupne, kestenjaste dečje oči, i njegove pesme. Hoće li me se sećati? Ili će, možda, svoje pesme koliko sutra čitati nekoj drugoj devojci, ispod onog drveta u parku. Sigurno je da ja njega nikada neću zaboraviti. Možda se nekada ponovo sretnemo, ko zna?

Sada je vreme ručku, pa ću morati da prekinem sa pisanjem. Posle ručka ću vežbati neke etide na klaviru, onda ću izaći da prošetam. Uverena sam da će mi šetnja pomoći da sredim nove utiske.'

Prešla je u trpezariju i sela za sto.

«Prijatno», rekao je otac, a zatim su počeli s ručkom.

Napolju je bilo sparno, a Ćomiju se nije skidala trenerka. Izvadio je još jednu cigaretu i pripalio. 'Marlboro'. Petica.

Stajao je naslonjen na neka kola i razmišljao hmmm hmmm hm hm hmmm, a onda je video kako mu se približava ortak.

«D's', Šomi», reče.

«D's, s'ne», reče Šomi.

Krnuli su jedan drugog u rame, u znak pozdrava.

«A, š'šao si se, baki», konstatovao je Ćomi, gledajući Šomijevu frizuru. Za dva milimetra do nule.

«Jebote», reče Šomi. «Onaj Kiza mi se već popeo na kurac! Uz'o sam mu dvesta soma marona pre neku nedelju da kupim nove patike, stare mi se raspale a matorci ne daju lovu, i otad nemam mira od njega. Mislim, gde ja tu i on! Jebote, mislim, nakačio se za tih dvesta marona ko da sam mu uz'o dvesta soma marona!»

«Ma, jajara, jebote», reče Ćomi.

«E, jesi mi vid'o patike?», upita Šomi i malo podiže nogu da patike izvire ispod širokih nogavica 'Diesela'.

«Baš su kul», reče Ćomi. Malo mu je bilo krivo što i on nije imao takve. Air-max. Najnoviji model.

«S'ne», reče Šomi. «Al' sam nab'o nekog matorca u busu! Zgazio me, jebote, po novim patikama! Još poč'o da mi neš'o kenja, p'zda mu materina komunjarska, jebote, još JA isp'o kriv! Nab'o sam mu kroše, ispali mu cvikeri. Mislim, matori je stvarno mentol, mislim, jebote!»

«Aha, s'ne. Š'o se kači? Jebote, ti matorci su tol'ko nevaspitani, mislim, haos kol'ko su nevaspitani!», reče Ćomi.

«E, a ja ti nabodem matorca, razumeš, i onda ti se tu umeša neka žena, ono, iz drugog plana, znaš, i onda ona počne neš'o tu da mi sere, kao š'o udaram starog čoveka i tako te fore, i sere mi tako jedno pet minuta i ja ti tu popizdim, jebote, baš ono popizdim, pa i njoj nabodem kroše! Baš je odvalim! Jebote, dok nisam siš'o iz busa, vladala je tišina! Samo me neki tip, ono, mislim, baš f'ksirao, baš je buljio u mene. Mislim, da je buljio još dve sekunde, jebote, ster'o bih mu takav mavaši-geri, ne bi ga skupili tri dana!»

«Š'o nisi, baki? Ja takvima ne opraštam», reče Ćomi.

Onda su neko vreme stajali i zlim pogledima odmeravali svet oko sebe. Zapalili su po cigaretu. Peticu.

«S'ne», reče Ćomi na kraju. «Snimi š'o sam kupio kasetu, jebote!»

«Koju, 'e'?»

«Snimi, Rejčel! Najnovija, s'ne!», reče Ćomi.

«Rejčel», pobožno prošaputa Šomi. «Kad je iz'šla kaseta, baki?»

«Danas! Odmah sam je pokupio! Pesme su haos!»

«Čuo sam jednu ili dve, mislim, čuo sam onu, znaš, ono:

'ZAŠTO DRAGI TRAŽIŠ VRAGA

NEĆEŠ DA TI BUDEM DRAGA...'

...i ne sećam se kako beše ide dalje», reče Šomi.

«...SA MERDŽOM SAM U GARAŽI

SLOBODNO ME TU POTRAŽI

DRAGIIII

DA SE TESNO PRIPIJAMO

I BRZINU RAZVIJAMO...», nastavi Ćomi.

«To!», egzaltirano viknu Šomi. «Haos pesma!»

«Ima i još jedna, s'ne, čim sam je čuo zapala mi za uvo, ide ovako:

'NA HILJADE NJIH ME ŽELI

A SAMO SE TI OSMELI...'»

«Znam! I tu sam čuo!», reče Šomi. «Jebote, kaseta otkida! Rejčel je stvarno carica!»

Zatim su stajali i gledali omot kasete. Mlada bujna devojka je gledala prema njima. Njene sisurine su na jedvite jade bile sputane belim čipkastim negližeom. Da njega nije bilo, direktno bi iz fotografije skočile na Ćomija i Šomija. Za njih dvojicu to je bio idealan omot. U potpunosti je dočaravao njihovu predstavu o Rejčel; njene duboke oči i kovrdžava tamnosmeđa kosa i telo boginje, pomalo pogrbljeno – videlo se da je propatila, a ipak ostala dovoljno jaka da i na ostale prenese deo svoje neiscrpne snage. I taj njen osmeh: izazovan, blagosiljući i praštajući. Rejčel je bila stvorena za sveticu.

«Ćomi, s'ne, Rejčel je broj jedan. E, daj mi da je popodne stavim u vok!»

«N'ma sile, care», reče Ćomi. «To ću da slušam naredne dve nedelje. Jebiga, posle k'setu izdaje Karla, pa kad nju kupim, onda dobijaš Rejčel.»

«Zaboravi, s'ne! Š'a će mi posle dve nedelje? 'Oću je dok je vruća!»

«N'ma sile, care. Mislim, naredne dve nedelje, ono, samo ću to da slušam.»

«Koja si ti jajara!», reče Šomi.

«Jebiga, s'ne, traži od mene š'a god 'oćeš, ali Rejčel...»

«O-kej», reče Šomi. «Kapiram. Mislim, TAKO NEŠ'O ne bi' ni ja tebi dao odma'.»

«E, a jesi znao da u komš'luku imamo novu ribu?», upita Ćomi.

«Š'a je, nova riba?», upita Šomi.

«Aha. Danas se uselila, s'ne. Dobra cupi. Haos dobra!»