BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

POSLE NIZA NEVEROVATNIH PERIPETIJA, O KOJIMA NE ŽELITE NIŠTA DA ZNATE, ROMAN 'SANATORIJUM' SE NAJZAD NAŠAO U KNJIŽARAMA. ZA SADA GA MOŽETE NAĆI U KNJIŽARI 'PLATO' KOD FILOZOFSKOG FAKULTETA U BEOGRADU, A U UNUTRAŠNJOSTI NA SAJMOVIMA KNJIGA, KAO I NA ADRESU GIP 'PI-PRESS' doo, ul. Đeram 32, 18300 Pirot, ILI NA MAIL pipress@ptt.yu A AUTORA PITAJTE ZA ZDRAVLJE, I TAKO TO...

SANATORIJUM: PREDGOVOR

Ovo je knjiga, tačnije roman. Nosi naziv SANATORIJUM, a u podnaslovu stoji da predstavlja akciono fantastični triler, i čini jednu zaokruženu celinu. Jedna celina, kao što je poznato, sastoji se iz dve ili više manjih celina, a istovremeno pripada nekoj većoj. Isti je slučaj i sa ovom knjigom.
  Ako si, poštovani čitaoče, spreman da sagledaš celinu koja ti se nudi i, čak, stigneš do njenog kraja, onda ćeš izvući zaključke adekvatne impresijama koje si stekao. Uz napomenu da je ova zaokružena celina zaista oblikovana po obrascu akciono fantastičnog trilera, sve ostale zaključke prepuštam Tebi.
  Drugo, ovaj predgovor mi ostavlja dosta slobode pa ću to da iskoristim i napišem neke zanimljivosti. Roman je pisan hemijskom olovkom i ima tri dela kao i četvrti, umetnuti deo. Kada sam stigao do kraja prvog dela, mina u olovci se istrošila pa sam je zamenio. Kada sam stigao do kraja drugog dela, istrošila se i ta druga mina pa sam i nju zamenio. Isto se desilo i na kraju trećeg dela, i to mi je postalo čudno jer je količina mastila u mini predviđena za duže pisanje. Četvrti, umetnuti deo ima svega nekoliko strana, a novi uložak koji sam stavio sasvim se potrošio na njih. Mine sam kupovao na kioscima 'Novine', pa vam, eto, savetujem da ne ponavljate moju grešku i dajete toliki novac na neispravne mine. A opet, naknadno sam kupio još jednu, ovaj put radi eksperimenta. Seo sam i ručno prepisao  'Sto godina samoće' na papir i pri tome nijednom nisam promenio minu, iako se ona, realno, morala istrošiti. Možda zato što navedeni roman nema jasno ograničenih delova, pa mina do samog kraja nije znala gde treba da zataji. Zbog toga, u cilju uštede, i ako osetite potrebu za pisanjem romana, pišite ga kao jedinstvenu celinu.
  Inače, simbolično, pisanje ove knjige je završeno na Dan Planete Zemlje, a prekucavanje noć uoči Božića.

Svaka sličnost sa realnim likovima i događajima je apsolutno nemoguća. Za eventualne koincidencije ne snosim odgovornost.  

             LATICE CRNE BOJE

ušla je bez kucanja
vrata su bila otključana
zdravo
rekla je i pružila mi buket cveća

tiho se nasmejala mojoj zbunjenosti
tim poklonom i
rekla
to je da promenimo početak priče

buket je bio mekan i nežan
ali pupoljci su bili crni
i iako su mirisali lepo
plašili su me

ti crni pupoljci
bili su hladni
bili su ledeni
i naterali su me da se naježim

sedi dok stavim ovo u vaznu rekao sam
ne
drži ih dalje od vode
skloni ih sa svetla
sakrij ih u najudaljeniji ugao plakara
rekla je ona
ti pupoljci će sami procvetati
kada im dođe vreme

nije mi bilo potrebno to cveće
ali ona koja ga je donela
nedostajala je mojoj sobi mom krevetu
meni
i izgledala je stvarnije i lepše
od bilo kakvog buketa

razgovor sa njom nije bio nategnut
ali uvek mi je njeno ime bežalo
iako sam je dva-tri puta pitao kako se zove
i smeo sam da se zakunem
da mi je uvek rekla neko drugo ime
i sva imena
su joj savršeno pristajala

gledao sam je u oči
a ona mi je uzvraćala pogledom
da sam svoj morao da skrenem
na neku drugu stranu
i uvek kad bih smogao snagu da ga vratim
boja njenih očiju je bila drugačija
iako su i dalje bile tamne duboke polusnene

osećao sam da se sve više gubim
i rekao sam
moram da pogledam ono cveće
ne može dugo izdržati tamo
gde sam ga ostavio

sedi
rekla je
kada ti žena pokloni cvet
on ne vene tako lako
a ovaj još nije ni procvetao

zatim smo se ljubili
divljali
i nisam znao koliko je to trajalo

onda sam se prenuo
jer je prestala da me privija uza sebe
i pogledao sam svoje lice u ogledalu
i moje lice je bilo 5 godina starije
i moja kosa je bila 5 godina sedija
i moja soba je bila 5 godina nesređena
i moja kornjača nije 5 godina dobila hranu
i gledala me je besno iz svoje posude
sa 5 godina nepromenjenom vodom
ali kornjače dugo žive
i lakše podnesu 5 godina od mene

kuda ćeš
pitao sam onu koja mi je 5 godina
svake noći rekla drugo ime
pa više nisam znao ni svoje
a ona se samo nasmejala
obukla suknju i košulju
obula svoje cipele
i uspravila se

dosta je bilo
rekla je
jer bi vreme moglo početi da ide unazad

izašla je isto onako lako kako je i ušla
a ja sam ponovo ležao na krevetu
i mislio
eto vratilo se opet je sve isto

ali
tada sam osetio
kao da su mi odsekli deo tela i shvatio sam
sa sobom je odnela i onu magiju
ne ostavljajući ništa iza sebe
čak ni boju svojih očiju
čak ni svoje ime

a onda sam se setio
i skočio sa kreveta
i otrčao do plakara
misleći na buket koji sam tu odložio
pre 5 godina

prah
samo prah i praznina je ostalo iza nje
mislio sam
ali u plakaru je još uvek ležeo buket
baš onako kako sam ga ostavio
i još uvek je bio mekan i nežan
a pupoljci su počeli da se otvaraju
da šire svoje latice
i za tren su postali
prelepi crni cvetovi
mirišljavi i ledeni
i počeo sam da plačem

i sa svakom mojom suzom cvetovi su
postajali veći i što su postajali veći to sam
više plakao jer su ti cvetovi imali boju njenih
očiju i verovatno njeno ime

a onda sam kroz jecaj čuo kornjaču kako me
psuje iz svoje posude i kad sam joj dao hranu
i pomilovao je po glavi
cvetovi su se osušili.

PERI RUKE, SAD ĆE RUČAK

 Začulo se zvono, ja sam bio u svojoj sobi, a otac je otključao.
 «Dobar dan», čuo se ženski glas.
 «Da», reče otac.
 Kroz odškrinuta vrata svoje sobe video sam komšinicu, krupnu i jaku ženu, u crnoj majici na bretele, sa slojevima šminke na licu i crvenom mašnicom u kosi.
 «Došla sam zbog vašeg sina», reče ona.
 «Zar?», upita otac.
 «Da, baš zbog njega.»
 «Pa, dobro.Uđite», reče otac. Nekako mi je sladunjavo zvučao.
 «Naime...», poče žena.
 «Da?», reče otac iz basa.
 «Vaš sin je ljubio moju ćerku.»
 «Šta je radio?», upita bas.
 «Ljubio je moju ćerku.»
 «Sedite, molim vas, da prodiskutujemo o tome.»
 «A, ne! Došla sam samo da vam ukažem na ponašanje vašeg sina.»
 «Šta je s njim?»
 «To, što je ljubio moju ćerku.»
 «Kako se to desilo?»
 Ćale, ćale, vratiće se mama s posla.
 «Eto, stajali su u ulazu zgrade, gledala sam sa prozora, i onda je on počeo da je ljubi.»
 «Da li mu je ona dozvolila?»
 «Pa, on je tako stisnuo uza sebe, da jadnica nije mogla ni da mrdne. Inače, ne bi mu dozvolila.»
 «Mogla je da vrišti. Da li je vrištala?»
 «Nije vrištala. Ona je lepo vaspitana!»
 «Pa, čemu onda uzbuđivanje?»
 «Gospodine, uzbuđujem se zbog ponašanja vašeg sina. Ne može on tek tako da ljubi moju ćerku!»
 «Nisam ja gospodin. Zovem se Milovan.»
 «Dragica.»
 «Drago mi je. Dobro, zar ne mislite da je vaša ćerka možda htela da se ljubi s mojim sinom?»
 «Nemoguće!»
 «Nemoguće?»
 «Mojoj ćerki je tek šesnaest godina. Još joj nije vreme da se ljubi.»
 «Možda ona ne misli tako.»
 «MOLIM?!»
 «Možda vaša ćerka ne misli tako. Možda se zato...ljubila sa mojim sinom?»
 «Hoćete da kažete da je moja ćerka lakog morala?»
 «Hoću da kažem da se vaša ćerka ljubila sa mojim sinom, jer je htela da se ljubi sa mojim sinom.»
 «Ja... Ja sam stvarno zgranuta. Niste ništa bolji od svog sina!»
 «Nažalost.»
 «I reći ću vam još ovo. Ako ga opet vidim da ljubi moju ćerku, poliću ga vrelom vodom. To je jedini način da se stane na put tom...varvarstvu!»
 Izletela je napolje i zalupila vratima. Otac je ušao kod mene u sobu.
 «Šta si to radio?», pitao me je.
 «He he...», rekao sam.
 «'Ajde, peri ruke, sad će ručak», reče on.
 Nisam mogao da shvatim kako to da je njena majka došla baš kod mene. Ja sam jedini u kraju koji je ljubio. Svi ostali su je...
 «Bože, bože», reče otac. «Kaže mi 'gospodine'. A možda se i ne seća. Ipak je to bilo pre jedno osamnaest godina.»
 «Šta to?», pitao sam.
 «Peri ruke, postavljeno je.»
 Seli smo za sto i čekali da dođe mama da nam sipa.

NA STOLU, U MRAKU

Mojoj sestrici je loše. Znam to, mada ona ne pokazuje šta je muči. Mnogo je manja od mene, sirotica, nije njena krivica što je majušna.
Nas dve smo bliznakinje, jednojajčane, upućene jedna na drugu. Zajedno smo i danju i noću.
Loše joj je. Patimo obe zbog toga, njoj je krivo što se i ja mučim, a ja se ljutim što ona tako misli. Ne mučim se ja, samo mi je teško jer ne znam kako da pomognem. Oseća bolove, slaba je, život kao da se opire da se potpuno useli u tolicno telo.
Ona nije prokleta, pošto bih u tom slučaju bila prokleta i ja. Sa mnom pričaju, komuniciraju, sve je kao što i treba da bude, dok nju ignorišu ili se gnušaju gledajući je. Obe smo istovremeno rođene, obe devojčice od četiri i po godine. Okolina čini nepravdu voleći samo mene. Teško je shvatljivo da svi oni ne znaju kako se nas dve međusobno volimo najviše na svetu i da ih obe preziremo što vole samo mene.
Nešto strašno se događa sa mojoj sestricom. Sluti da joj se bliži smrt. Nas dve se savršeno razumemo, iako ona ne ume da priča, lokomotorni aparat se kod nje nije nikada razvio. Ali, ja znam šta ona misli, kao što i ona zavedena pod teško retardirana, zna sva moja razmišljanja, proživljava sva moja osećanja. Trenutno se plašim, sestrica me teši i ohrabruje, nalazimo se u nedokučivoj tački gde se obe rasplinjujemo od siline čiste sestrinske ljubavi.
Znamo i ona i ja – izvesnost događaja tapka prema nama – moja sestra će umreti – bubica se uplela, sve oko bubice smrdi.
Plačemo. Jedna drugoj ne vidimo oči, ležimo u potpunoj tišini, mrak je u prostoriji.
"Barem ti ne plači", kažem sestrici iznuđeno čvrstim glasom. Ne pomaže. Ne bi ona ni da plače, ne bi ni da se plaši, jooj! koliki je strah skolio moju bliznakinju, nemoguće je odupreti mu se, a ja pokušavam da to podelim sa njom, zajedno se plašimo, drhtimo, nezavisno od svoje volje.
Hvatam njenu misao, želju, molbu, šta li već? da se ne plašim. Pruža ručice sa prstićima, prepliće ih sa mojim prstima. Zar niko ne vidi ovoliku nežnost?! Nikoga nije briga što postoji ovolika privrženost?! Vrištim, a glasa od sebe ne puštam. U tišini, sve se čuje.
Više nije mrak. Sestrica i ja, ležeći na boku, gledamo na različite strane. Nikada nismo zajedno pogledale istu tačku u isto vreme. Nikada jedna drugoj u oči nismo pogledale.
Ulaze siluete u prostoriju, svetlo se pojačava, opkoljavaju nas dok ležimo. Krajnje nevaspitano razbijaju tišinu, nebitno što tiho pričaju; njihova neuviđavnost vređa svetost trenutaka – poslednjih – bliskosti između mene i sestrice.
Grčim lice, osećajući kakve bolove trpi, kakav je strah potresa, kakvu joj prevaru život sprema a da je nije ni posetio kako treba.
Sve znam o svojoj sestrici, ali ne znam ono možda najbitnije: kakvog su izraza njene oči sada? Nikada se nismo pogledale, nas dve sijamske bliznakinje.
Ono što osećam ja, njen je osećaj; njene tuge su me uvek žalostile. Ja sam ona koja je radost prenosila na obe, nikada ona i ja, već samo nas dve ili prosto mi. Ne mogu da kažem da moju sestricu kida od bolova njeno zakržljalo, iz nepojamnih razloga zaustavljeno u razvoju, telašce, jer istovremeno i mene boli. Bez obzira što se ja razvijam pravilno, možda od mene potiče njen, naš bol.
Figure iznad nas procenjuju, posmatraju, mere, sašaptavaju se. Bol odjednom nestaje. Na momenat između sestre i mene ničega nema osim okrepljujućeg mira, neopisivog, kao sa drugih svetova, zatim poplava sreće. Nikakva konkretna sreća niti radost, nešto čarobno, nadiskustveno, i sigurna sam da je to došlo od moje sestrice.
Naše glave su spojene temenom, imamo jedan mozak. Ako ne ubiju jednu, umrećemo obe. Mene hoće da sačuvaju, moju sestricu su otpisali, neće ona imati snage da preživi samostalno. Takvo je obrazloženje tih pojava iznad nas. Krcati su teorijom, konsultuju se oko krvnih sudova u našem mozgu. Mi smo spojene tako, da odjednom naš mozak dobije informaciju i sa istoka i sa zapada, odozgo i odozdo, sve samo ne iz naših suočenih pogleda.
Obe osećamo smrt, začudo ne plašimo se. Šta je smrt prema saznanju da će nas razdvojiti? Da će nam iseći lobanje, radi spasavanja života...Mog. U toj tački više nismo mi, već ona i ja, oboma je to jasno, niti ja likujem niti se moja sestrica ljuti, razume sve to, otegnutim glasom, lišenim artikulacije, saopštava mi kako bi barem kakva-takva pravdica za nju bila da bude potpuna u smrti kad već nije za života. Slaba je to uteha. Opet plačemo. Obe. Njene suze se slivaju niz desnu, moje niz levu stranu stola. Pretpostavljam da su nam suze istovetno tople...
Uspavljuju nas. Laku noć, sestrice moja...
...Bude me. Kažu mi dobro jutro, živa sam, ubeđuju me. 

MORSKA PENA

1

Tamo se u čitavom kampu nalazio jedan WC. »Mokri čvor«, tako se zvao. Vazda je bio prepun. Tu su zalazili Česi, Poljaci, Slovenci...Švabe...govna do grla. Od 7-8 klozetskih kabina, samo dve su imale šolju. Najspretniji i najsrećniji su osvajali šolju. Ostali su mogli da se teše što neće dobiti osip po dupetu i zadnjoj strani butina.
Sećam se, čekao sam red za šolju. Čekao sam. Čekao sam. Svih mojih 16 godina prošlo mi je ispred očiju u tom jednom satu čekanja. Urlik propasti sveta poklopio se sa šumom vode puštene iz vodokotlića. Svet je bio spasen. Vrata WC-a su se otključala. Mišići nogu su mi bili napeti, spremni za skok prema šolji. Iz prostorije je izašao taj...šta ja znam...kovrdžava kosa skoro do ramena; svetli brčići u vidu polumustača; plave oči raširenih zenica, zakrvavele beonjače; usne skoro nepostojeće, to zamalo nepostojanje rašireno u osmeh samozadovoljstva; lice zajapureno, obrazi kao posle šamaranja; stomak-mešina pokrivena sitnim i retkim proliv-boja dlakama; samo u kupaćicama i kožnim sandalama...šta ja znam...ali, kad je rekao: »Sehr gut!«...Švaba, stvor iz mašte, iz najintimnijih prljavih predstava o čoveku i prokletstvu i jalovom pokajanju. On je odmešao svojim švapskim dupetom, ali, kad sam ušao u WC, ono što je iza njega ostalo prerezalo mi je nozdrve oštrije od skalpela.
Smesta sam se vratio u šator, neobavljenog posla. Radio je svirao na baterije, a moja creva su proizvodila struju.

2

Trudio sam se da ne mislim na to, i to mi se nije radilo. Ali, telesna higijena je bila telesna higijena, a u čitavom »mokrom čvoru« postojala je samo jedna tuš-kabina. Kupanje u moru i tuširanje na plaži bilo je u redu ali so je lagano grizla ispod pazuha i među nogama, i jedno pravo vruće tuširanje je bilo neophodno.
Čekao sam. Čekao. Dok sam čekao, ispušio sam pet cigareta. Neko u tuš-kabini najzad je okončao seansu i čuo se šum trljanja peškira o telo. Vrata su se otvorila i izašao je on, Švaba, onaj koji mi je uzrokovao opstipaciju. Blaženo se smeškao i rekao: »Oh, ja!«
Savladao sam prvi talas mučnine, pomislivši kako je nemoguće da usmrdi tuš-kabinu. Ušao sam. Nije smrdelo. Ali, nešto se dešavalo.
U to vreme samo sam čuo da SIDA postoji, ništa više o tome nisam znao. E pa, iza Švabe je svud po kadi ostalo mnoštvo sitnih belih kružića sa crnom tačkom u sredini. Ostaće večna misterija za mene šta je to bilo, ali TO JE BIO VIRUS, pomislio sam tada i istrčao iz kabine.
Tuširanje sa sapunjanjem i šamponiranjem obavio sam u ledeno hladnoj vodi tuša na plaži.
A Švabu sam patološki zamrzeo.

3

U kampu sam upoznao tipa, debelog gotovo kao i stakla na njegovim naočarima. Ali, imao je zanimljivih ideja.
»Ajde sa mnom«, rekao mi je ubrzo po upoznavanju.
»Kuda?«, pitao sam.
»Videćeš«, rekao je i poveo me. Pravo do hotela na brežuljku iznad kampa. Tačnije, do hotelskog skladišta.
»Vidiš sve ove flaše?«, pitao me i na moje aha rekao: »E, sad ćemo da ih ukrademo.«
»Što?«, pitao  sam.
»Ne razumeš? Te flaše koštaju. A znaš gde koštaju? U samousluzi pored plaže. Otkupljuju ih, i ne plaćaju loše.«
»Au«, rekoh.
 Skladište je bilo širom otvoreno, kao da niko nije računao na mogućnost koju smo Miša (tako se zvao tip) i ja sprovodili u delo. Nakrcali smo nekoliko torbi flašama i otišli u samoposlugu.
»Oho?!«, iznenadila se kasirka prijatnog lica i osmeha, i pošteno nas isplatila. Do šatora sam mesio pare u džepu.
 Sutradan smo ponovili akciju. Ali, ovog puta je bila neka druga kasirka. Mrgodna i turobna, mrzela je sebe i mušterije.
»Otkud vam ovoliko flaša, dečki?«, pitala je kad smo sve to izneli pred nju.
»Mi skupili«, rekoh što sam mogao opuštenije.
»Sumnjivi ste mi. Ne želim vas više vidjeti ovdje«, reče ljuta kasirka. »Inače ću pozvat miliciju, pa će oni sve lijepo provjeriti.«
 Ipak, dobili smo novac i otišli u kamp više nego zadovoljni. Zatim smo provalili kada koja kasirka radi, i išli samo kad je za kasom ona prijatna. Uvek nam je sa osmehom odbrojavala novčanice.
»Znate«, govorila je, »uvijek smo ovdije u manjku s flašama. Lijepo od vas što ih prikupljate.«
 Skladište u hotelu je rapidno gubilo flaše, a Miša i ja smo punili džepove. Mesio sam,  mesio...
...Otišli smo u samoposlugu sa novom količinom. Stajali smo u redu i čekali. Bila je gužva. Turisti su bili željni hleba, slatkiša, Coca-Cole, uložaka itd. Preračunavali smo koliko ćemo dobiti za flaše koje smo doneli. I radovali se susretu sa našom kasirkom. A onda, kad je bilo još samo troje-četvoro ispred nas, desilo se nešto. Neka flaša Coca-Cole je popustila i tečnost je, uz prasak naglog izlaženja, polila našu kasirku.
»Kajne problem«, čuli smo je kako uz osmeh, sva isprskana, teši mušteriju čija flaša je zatajila.
 Protegnuli smo se da vidimo ko je taj idiot. Zanemeo sam. Prenerazio se. Švaba! »Švaba«, rekao sam polušapatom.
 On je samo stajao sa svojom poludebilnom facom i glupo se smešio. Probao je da započne konverzaciju s našom  kasirkom. Možda da je smuva, možda mu se svidela, onako vedra čak i posle tog događaja. A ona je, još uvek sa osmehom, izbegavajući svaki razgovor (bravo!), izašla iza kase i otišla, valjda da se presvuče. Švaba se kikotao pokazujući ostalim kupcima nevaljalu flašu. Većina kupaca su se smejali. Verovatno su i oni bili Švabe. Meni, a ni Miši, sve to nije bilo smešno. Posebno kad se za kasom pojavio onaj mrgud. Preskočila je pogledom mušterije ispred nas, i zaustavila ga, punog gneva i munja, na nas dvojicu.
»Dečki! Ja sam rekla svoje! Sad će doći milicija!«, vrisnula je.
»Ma, jebem ti mater!, viknu Miša gurajući se svojom telesinom kroz kupce i kraj kase, žureći sa torbama napolje.
»Ti ja isto mater!«, dreknuh trčeći za Mišom.
 Nismo se sreli sa milicijom. Bili smo obazrivi. Bili smo obazrivi i te iste večeri, kad smo ugledali Švabu. Išao je prema WC-u. Da još jednom bombarduje. A put ga je vodio kroz borovu šumicu. Borove iglice su odisale eteričnim mirisima i smola je oblivala borova stabla. Idila. Iza jednog od stabala iskočio je Miša i iz punog zamaha zveknuo neprodatom flašom po švapskom čelu. Flaša u mojoj ruci, koja je gada stigla otpozadi, pukla je na hiljadu delova. Švabina lobanja samo na dva.
 Ubrzo su se pojavila bolnička kola, gotovo u isto vreme kad i milicijska. Istraživali su. Pravili se promućurni, davali sve od sebe da otkriju te huligane, bedake, fakine jedne neodgojene.
 Ne znam za Mišu, još manje za Švabu, ali ja sam ležao u krevetu i mesio.

4

 Sledeći dan je osvanuo vedar, sunčan, vreo, zajeban. Zajeban bar za mene. Doznao sam da su našu kasirku šutnuli sa posla. Našu lutku. I to verovatno zbog naših flaša. Bila je dobrodušna, a mi smo je lagali. Govorili da smo te flaše skupljali po plaži i kampu. Osetio sam se kao lopov, kao lažov, kao lopov i lažov. Mizerija.
 Celog dana nisam video Mišu, i kad smo se uveče sreli pitao me: »Jesi li čuo?«
»Šta?«, pitao sam.
»Otpustili našu kasirku«, reče on.
 Kao, iznenadio sam se. Prećutao sam da sam je tražio čitavo popodne po samoposlugama, plažama, poslastičarnicama, restoranima, zatim čak po kockarnicama, kuglanama, sportskim terenima. Kladim se da je i on prećutao nešto slično tome. Uostalom, za njeno otpuštanje mogli smo da doznamo samo u samousluzi u kojoj je radila, i to krišom slušajući naklapanja dokonih kasirki. Nisam mu rekao, niti on meni. A zaljubili smo se do ušiju.
»Baš me briga«, reče Miša. »Ipak smo zaradili nešto. A ko je njoj kriv što je bila glupa, pa nam je verovala?«
 Smračilo mi se i verovatno bih mu izubijao to njegovo debelo lice, da sa njim nije bio još neko. Šiške malo duže nego što bi trebalo, zulufi takođe, repovi takođe. Sav je bio u čudnoj šumi iz koje su virile samo zmijske oči i šiljat nos. Kao da ga je šiljio rezačem za olovke.
 Krenuli smo, sva trojica, u besciljnu šetnju.
»Jesi li vidjeo ovih dana mišićavog čovjeka kak pika nogometnu loptu na terenima, a potom odlazi igrati tenis? Uvijek ga promatra mnoštvo ljudi«, rekao je ušiljeni tip.
 Zaista, poslednjih dana jedna grdosija je harala terenima. Ljudina duge kose obuzdane trakom preko čela, sa preplanulim vrlo razvijenim telom.
»Aha«, rekoh.
»To mi je otac«, reče šiljati. »Gledao si Konana u kinu?«
»Aha.«
»On ga je glumio.«
»Sereš.«
»Kunem ti se! Svi redatelji ga sad žele vidjeti u svojim filmovima.«
»Ne liči mi na našeg. Izgleda kao stranac«, rekoh.
»I jest iz inozemstva. Iz Njemačke!«, reče šiljati.
»Onda si i ti iz Nemačke, jel' tako?«
»To ti kanim reći cijelo vrijeme!«
»A govoriš našim jezikom?«
»Nije mi bilo teško za učiti. Dapače. Tri mjeseca sam učio vaš jezik.«
 Miša je samo ćutao i išao. Nije se mešao u razgovor. A ja nisam želeo da ga ubacim. Sve smo rekli jedan drugom.
»Ne verujem ja tebi, dečko, ni jednu jedinu reč«, rekoh šiljatom.
»Kunem ti se! Ja sam Nijemac. Švabo!«
 Baš u tom trenutku smo prolazili pored »mokrog čvora«, i na pomen reči Švabo puklo mi je nešto u stomaku.
»Čekajte!«, viknuo sam i otrčao u prvu praznu kabinu. Čučavac. Dok me oblivao znoj, kroz glavu mi se vrtela misao: osam dana. Eto, toliko je trajala moja apstinencija. Šta ti je čovek! I još nisam imao nikakvih zdravstvenih problema, samo sam tu radnju potisnuo u ko zna koji plan. A sad sam se porađao, tiho ječeći. Jedno ogromno, bolno, karlica mi je zaškripala. Bućnulo je, momentalno zapušivši školjku, šireći se kabinom. Monstrum. Zar to da izađe iz mog uzvišenog bića?
»Hej! Mišo!«, začuo se glas šiljatog dripca. »Vidi!«
»Šta to?«, čuo se Mišin glas.
»Vidi! Vasionski brod!«
»Šta to pričaš?«
»Vidio sam ga! Neidentificirani objekt! Želi nas poklopit svojim ogromnim neidentificiranim tijelom!«
»E, sad lažeš!«
»Kunem ti se! Lebdio je nad nama!«
»'Ajde sa mnom«, reče Miša. »Imam ideju.«
»Kamo me to vodiš?«
»Videćeš.«
 Čuo sam zvuk koraka njihovog odlaženja. Zatim sam ispustio još nekoliko vasionskih brodova. Buć! Buć! Buć!

5

 Poslednjeg dana svog letovanja našao sam loptu. Novu novcijatu. Zezao sam se s njom, žonglirao pored ulice, i u jednom trenutku odletela mi je baš na ulicu baš onda dok je u punoj brzini jurio 'Mercedes'. Nagazio je točkovima na nju, i lopta je eksplodirala. Kola su usporila, skoro se zaustavila, i prepoznao sam vozača: Švaba!
 Počeo je na švapskom da trtlja reči izvinjenja uz karikaturu prijateljskog osmeha. Pogledao sam ga. Sav je po licu bio otekao, solidan broj kopči na čelu. Na temenu ogroman flaster. Blago sam mu se nasmešio u znak praštanja zbog uništene lopte. Mora da je video nešto u mom osmehu, jer je naglo pritisnuo papučicu za gas i zauvek odjezdio da postane košmar nekome drugom. 'Mercedes' je otišao, ja ostao, a onda i ja otišao sutradan.
 Iz automobila sam poslednji put gledao sve one stvari koje sam deset dana obilazio. A na izlazu iz kampa se desio neki zastoj. Zverao sam kroz prozor. I eto je! Tek tako! Naša kasirka, u neodoljivo kratkoj suknjici, nikad vedrija. Sasvim sama, lepršavim korakom je gazila asfaltom. Izgledalo je da je uhvatila moj pogled, da me je prepoznala. Osmehnula se. Lutka lepa. Baš tada je zastoj nestao i kola su bila u brzini.
»Stani!«, dreknuo sam ćaletu.
»Šta stani? Stajemo tek za 300 kilometara da pišamo i da se osvežimo!«
»Stani, povraća mi se.«, prostenja mlađi burazer.
 Tu zbora nema! Navlake su još nove na sedištima. Uz škripu kočnica, kola su se zaustavila. Burazer je iskočio i presamitio se pored ulice, a ja sam istrčao da ga kao pridržavam. Dok se on napinjao da zvuči kao neko ko povraća, ja sam poleteo za kasirkom. Daleko...daleko! Ipak, okrenula se, stotinak metara ispred mene. Osmeh, blistav. Lutka. Podigla je ruku u znak pozdrava i stajala tako nekoliko trenutaka, onda se okrenula i nastavila svojim putem.
»Ajde, ti!«, čuo sam ćaletov glas. »Brat ti je želudac ispovraćao, a gde ti bleneš?!«
 Dok smo se udaljavali brzinom od 90 na sat, jedno moje parče je odbijalo da se odlepi odande.
 I eno ga, još je tamo posle 10 godina, i nema šanse da ga odatle iščupa bilo šta ili bilo ko.

6

 Što se tiče kasirke, ona je sada negde. Ponekad razmišljam šta bi bilo da sam je sustigao. Verovatno ništa. Verovatno bih, u tom slučaju, poneo odande i ono jedno moje parče koje je postalo neraskidivi deo tog letovališta. Ali, nisam je sustigao i sve je ostalo na nežnoj doslednosti maštanja.
 A što se tiče Švabe, tih dana su javili da se na graničnom prelazu Šentilj desio gadan lančani sudar, nekoliko mrtvih. Ja se nadam...
 Inače, i danas mi se desi da mi neka budala napravi zatvor, pa po nedelju dana ne mogu...znate...
 A onda neka druga budala odjednom vidi NLO. Buć!

TRI   UJEDA

 Kopa. Prodire ašovom u crnicu, još je mekana i vlažna od jučerašnje kiše. Danas prži sunce, oseća da mu se teme razmekšalo, kao u novorođenčeta. Komada neprirodno dugačke i debele gliste, svaki deo nastavlja da se uvija i migolji kao novo biće, ili ga je to vrućina omamila. Zemlja se ne suši tako brzo kao njegova usta i naleteće alatkom na još mnogo buba, glista i crva dok ne završi posao.
 Tek se oporavio od teške upale pluća, krišom su mu iza leđa govorili da je jektičav. 'Jektičav', kako to ružno zvuči, valjda će se reč izgubiti u istoriji i završiti na groblju reči kojima je istekao rok trajanja. Ovo  je 21. vek, 'tuber' je mnogo pogodniji sinonim, čak je daleko suroviji u opisu zdravstvenog stanja, mada tuberkuloza nije bolest trećeg milenijuma. Iskorenjena je, do daljeg, osim ponegde. Ne, on nema tuberkulozu, a pluća su mu zalečena i posle dva meseca je ustao iz kreveta. Noge su pri hodu bile mekane kao u deteta od godinu dana. Smejao se svojim nespretnim koracima, tiho, da ne nadražuje bronhije.
 Groblje se može izbeći samo ako te bace u vodu ili na smetlište, razmišlja, slično kao sa arhaičnim rečima. Ne voli vodu, ne na taj način. Ležiš na dnu i truneš, onda eksplodiraš iznutra i voda te izbaci na površinu, izobličenog i rastočenog. Smetlište, hm, tamo te rastrgnu i pojedu pre nego što postaneš nabubrela nakaza. Ipak groblje, ljuštura je tamo prividno najsigurnija, makar u početku. Barem ne vređa pogled živima.
 Je li groblje slonova samo legenda, ili u tome ima istine? Ideja o tome mu tera suze na obraze, to mora da je neverovatno patetično – stari, iznureni slon dolazi na odredište, lagano se na sve četiri noge spušta u čučanj, zatim se veličanstveno sporo prevaljuje na bok, kapci se sklapaju preko očiju dobričine i on postaje deo monumentalne kule od slonovače hiljada uginulih srodnika. Ima ih koji preziru patetiku. On ne, dok je umerena i ne zahteva bujicu suvišnih reči radi opisivanja banalnosti.
 Odmara. I ruke su izgubile snagu, nije mu do toga da mlati ašovom kao trogodišnje dete koje plastičnom lopaticom džara po pesku. Povuče par gutljaja vode iz flaše. Bolje je kad voda ide u tebe. Gasi žeđ, iako se već ugrejala i dobila ukus. Mora da nije bilo tako u prvim danima postanka Sveta, a ako je i bilo, voda je verovatno imala mnogo bolji ukus. Niti je sunce bilo ovako nemilosrdno prema svojoj kćeri Gei. Ne možemo doznati, razmišlja kopač, nismo zaslužili. Nogom skine četvrtinu besne gliste sa oboda ašova. Ni to nije u redu, da im tako povređujem prirodno stanište, da ih kasapim i šutiram. Neću to uraditi nikada više. Zasigurno – nikada više.
 Bolećivost je odlika uzvišenih ljudi. Ili, samo ljudi. Ako je iskrena. Malo je iskrenosti, kao i ljudi. Ostale...šta god...trpimo ali im se ne radujemo. Oduzimaju nam mir, grizu naše snove, čine nas umornijima no što jesmo. Zdraviji su od nas, podsmevaju nam se. Za mene pričaju da sam jektičav.
 Novom snagom navali ašovom na zemlju i nekoliko minuta ide dobro. Brzo se umori, sad ga već i znoj oblije na primetnu dehidriranost. Uza sve to, stigao je do sloja gline. Glina se teško kopa, ni mnogo snažniji ne vole da kopaju glinu. Osim toga, ponovo mu krvari potkolenica. Zadnji deo, ispod pregiba kolena, triceps leve noge pa prema Ahilovoj tetivi. Gaza i zavoj su se obojili. Tja, boli ga i glava pa trpi.
 Pogled na reku pomaže, korito joj je desetak metara od njega, dobro vidi vodotok sa gotovo neprimetne uzvisine. Reka opušta, ali ne bi voleo da ga bace u nju, niti na smetlište. Šta god uradio, tako nešto ne možeš zaslužiti. Reka je za ribe, zmijuljice, račiće, svi ostali su tamo gosti i ništa više od toga. Smetlište nije ni za koga, jadni su gosti takvim mestima.
 U sloju gline retko ima živih bića, drago mu je što je završio sa nehotičnim čerečenjem glista, crva i buba. Kao da i bez toga nema dovoljno smrti. Pogled sa reke vrati na rupu, pa ga usmeri na kučine koje su omotane oko nečeg. Tužne misli su pretežne nad veselim, crne misli se roje kod budala. Tužne misli nisu isto što i crne, one su plemenite, javljaju se samo ljudima. Ostali...šta god...su uskraćeni za to.
 Sa inatom petogodišnjaka pokušava da se ašovom probije kroz glinu, odmara, onda proba opet, pomalo histerično. Dobro je što nema nikoga pored njega, jer kroz bolni cvilež prosipa grozne psovke. Sunce mu je selo za vrat, krv na listu leve potkolenice se osušila i potamnela, ukazujući da se gaza zalepila za ranu. Zato se ona na desnom gležnju ofarbala u sveže crvenu. Nije trebalo da se toliko oslanja na desnu nogu. Teško je uzdahnuo. I uzdah pomaže. Isteraš iz sebe barem par demona, makar nakratko. U suštini, i krv je voda, uz nešto začina. Osuđen si na krv, tera te da dišeš da bi je hranio, kako bi ona mogla da hrani tebe. Ne valja kad te napušta, nikako ne valja.
 Sagnuo se i rukom pritisnuo gazu na desnom gležnju, suočivši se sa nečim što je umotano u kučine i leži pored rupe. Miris je neprijatan, ali to nije neizdržljivo, pošto nije, još uvek, miris raspadanja. To je samo vonj ućebanog krzna. Seća se, uronjen u deceniju, kako je to krzno, tada majušno, drhturilo pri prvom susretu sa njim, kopačem. I posle toga svakodnevna radost susretanja, čista neopterećena ljubav, privrženost, odanost. Poverenje.
 Kad si bolestan, vidiš koliko te vole. Kad si bolestan i star, možeš samo da izmišljaš ljubav i držiš oči čvrsto sklopljenim da istina ne bi uletela u njih. Životinje su drugačije, iako se često iskvare pored ljudi. Ne ljudi, nego...onih...
 Njegov pas je cenio svoju usamljenost, baš kao i on svoju. I usamljenost je odlika ljudi. Psi i ljudi, i sve životinje, rađaju se sa usamljenošću u venama.
 Još nekoliko udaraca ašovom po glini. Odmerava širinu i dubinu rupe. Čini mu se da bi moglo dublje, radi na tome. Oseća bol na sredini desne butine, tu rana najstrašnije izgleda ali ne krvari. Valjda nisu dokačeni krvni sudovi. Ogromna modrica i otok, nije vredno kukanja.
 Par puta je bilo kritično, na rukama ga je dva kilometra nosio do veterinara, bio srećan kad bi se njuška opet ovlažila i energičnost se vratila u udove. Neshvaćenost teže pada ljudima nego li ikome drugom. Jektičav, eto, toliko su uspeli da domisle. Ljubav je, kada je nemaš, opasna, zadaje strah. Ljudi se rađaju sa njom u sebi, crpe snagu iz nje. Gospodar na životinju prenosi emocije. Miran je pas čiji je gospodar staložen, ukoliko se tu može govoriti o odnosu gospodar-podređeni. Taj koji je sada umotan u kučine, ugrizao je samo jednom, ni to, okrznuo je očnjakom zglob siledžije koji se bez povoda iživljavao nad njegovim gospodarom.
 Nije on kriv, misli kopač dok poslednji put diže telo i pažljivo ga spušta u rupu. Potapšao je već poluukočeni leš i prionuo na zatrpavanje. Sunce kao da se diglo sa njegovog vrata. Neka sećanja će izbledeti, ne sva. Neka će netragom nestati.
 Baca belu penu, vrativši se odnekud posle dan i po odsustva. Arlauče i ne, to više nisu njegove oči. One bi poznale deset godina starog prijatelja. Prvi ujed je ljuto zaboleo, direktno u meso na butini, ostalo je nešto pene oko mesta ugriza. Tuga, da, tužna misao je bila jača od bola. Drugi put mu se zario u desni gležanj, povukao zubima i rasparao kožu, ogolivši nezaštićenu kost. Jedini užas u toj situaciji je bio slušati raspamećeno režanje i urllikanje na smrt bolesnog druškana koji nije, nikako nije mogao biti kriv za svoju zlu sudbinu. Da nije bilo upale pluća, mogao bi da pazi na to ubogo dobro stvorenje, ali...
 Lagano je, šepajući, došao do šupe, razmišljao, dugo razmišljao u jednom trenutku, onda osetio više vrelinu nego bol kada su očnjaci pokidali list i tetivu leve noge. Sekira služi za cepanje drva i ni za šta drugo. Upotrebiti je u druge svrhe, znači počiniti neki zločin. Kako razabrati šta je zločin, a šta čin milosrđa? Nije li prečesto rana jedna te ista, bol umesto olakšanja? Želeo je da do večnosti, do Sudnjeg dana diže sekiru iznad glave, da se sve odjednom zamrzne i da nikada ne mora njome da zamahne nadole. Ali, bilo je prekasno.
 Taj druškan koji ga je triput ujeo NE MOŽE biti kriv, jer je njegov bol nesaznatan. Užasno je presuđivati, neka je Bog uz one koji su na to primorani. Ljudi nemaju potrebu da sude i presuđuju, za razliku od...onih...drugih...
 Udarac je pao iznad očiju, tamo gde je najviše voleo da ga maze. Jadni druškan, jadni, jadni pas.
 Zatrpao je rupu, nabacao još preko toga. Crnica i glina, izmešane, mnogo iskasapljenih živuljki u toj smesi. Najkreativnije se igrao sa zemljom kao sedmogodišnji dečak. Pravio je tvrđave i tunele. Oni...drugi...su pravili grudve od blata sa kamenom u centru.
 Razmišljao je da li da nekako obeleži humku. Bez obeležja, rešio je. Kada se zemlja slegne nasuće još, i to je to. Dovoljni spomen usamljenosti.
 Sav iscrpljen, ranjavih nogu, jedva se dovukao do svoje kuće. Niko ga neće pitati kako je. Biće srećan ako se, jednog dana, domogne groblja. Samo ne voda, i smetlište je bolje. Legao je u krevet, sada sasvim sam. Ležaće tako do jutra, onda će pozvati hitnu pomoć. I boleće ga, šta god mu uradili.