BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

ĆOMI, ŠOMI I ŠOPEN
     
( Radnja se događa u Beogradu, 1994.godine.)

Svetlana je otvorila vrata onoga što će u budućnosti biti njena soba.Da, mama i tata su to lepo uredili, i još su njoj ostavili dosta prostora  i kreativne slobode za doterivanje onih sitnica koje mladoj devojci puno znače.
Majka je ušla za njom. Obgrlila je ćerku oko ramena. Stajale su, gledajući.
«Kako ti se dopada?», pitala je majka.
«Zaista je divno, mama», reče Svetlana.
Majka pogleda u oči svojoj kćerki. Smešile su se. Sijale su. Majka se radovala zbog toga.
Svetlana je prišla ogledalu koje je bilo smešteno na ormariću kraj prozora. Posmatrala se u tom ogledalu. Nežni zraci sunca obasjavali su je svojom mekanom svetlošću, igrali su se u njenoj zlatastoj kosi, slivali  se niz njenu čistu belu kožu i haljinicu sa cvetnim dezenom. Izgledalo je kao da čine neku auru oko njenog tela.
«Mama…», reče Svetlana i dalje se posmatrajući.
«Da, mila?»
«Dođi, ispleti mi kiku.»
Majka je četkala Svetlaninu kosu uživajući u njenoj svilenkastoj mekoći. Ponosila se kosom svoje kćeri. Završila je, i onda su obe posmatrale tu dugačku zlatnu kiku.
Majka je  izašla iz sobe. Svetlana je sedela na svom krevetu. Zatim je svukla haljinicu i ostala samo u donjem vešu. Spustila je pogled niz svoje grudi i zategnuti stomak i duge noge bez ijedne malje. Bila je zadovoljna svojim oblinama. Ali, već mesec dana nije radila vežbe. Moraće ponovo da počne. Znala je da je priroda izdašna, ali i da brzo uzima natrag svoj dar ako mu se ne posvećuje dovoljno pažnje i nege.
  Zavukla je ruku u svoj šareni kovčežić i iz njega izvadila svesku uvijenu u kožni povez. Nekoliko trenutaka je sedela zamišljenog pogleda, a onda je počela da piše. Prvo je napisala datum i sat, a onda:
«Dragi dnevniče.
  Danas smo se preselili u novi stan. Osećam se usamljeno. Možda zato što sam ovde tek prvi dan, pa mi je sve čudno i nepoznato. Ipak, stvari će doći na svoje mesto, kao što kaže moja majka. A najviše mi nedostaje Goran. Nedostaju mi njegove krupne kestenjaste dečje oči i njegove pesme. Da li će me se sećati? Ili će, možda, svoje pesme koliko sutra čitati nekoj drugoj devojci ispod onog drveta u parku. Sigurno je da ja njega nikada neću zaboraviti. Možda se nekada ponovo sretnemo, ko zna?
Sada je vreme ručku, pa ću morati da prekinem sa pisanjem. Posle ručka ću vežbati neke etide na klaviru, onda ću izaći da se prošetam. Uverena sam da će mi šetnja pomoći da sredim nove utiske.»
Prešla je u trpezariju i sela za sto.
«Prijatno», rekao je otac, a zatim su počeli ručak.

Napolju je bilo sparno a Ćomiju se nije skidala trenerka. Izvadio je još jednu cigaretu i pripalio. ' Marlboro'. Petica.
Stajao je naslonjen na neka kola i razmišljao hmmm hmmm hm hm hmmm, a onda je video kako mu se približava ortak.
«D's', Šomi», reče.
«D's', s'ne», reče Šomi.
Krnuli su jedan drugog u rame, u znak pozdrava.
«A, š'šao si se, baki», konstatovao je Ćomi gledajući Šomijevu frizuru. Za dva milimetra do nule.
«Jebote», reče Šomi. «Onaj Kiza mi se već popeo na kurac! Uzo sam mu dvesta marona pre neku nedelju da kupim nove patike, one stare mi se skroz raspale a matorci ne daju lovu, i otada nemam mira od njega. Mislim, gde ja tu i on! Jebote, mislim, nakačio se za tih dvesta marona ko da sam mu uzo dvesta soma marona!»
«Ma jajara, jebote», reče Ćomi.
«E, jesi mi vido patike?», upita Šomi i malo podiže nogu da patike izvire ispod širokih nogavica 'Diesela'.
«Baš su kul», reče Ćomi. Malo mu je bilo krivo što i on nije imao takve. Air-max. Najnoviji model.
«S'ne», reče Šomi. «Al' sam nabo nekog matorca u basu! Zgazio me, jebote, po novim patikama! Još počo da mi neš'o kenja, p'zda mu materina komunjarska, jebote, još JA ispo kriv! Nabo sam mu kroše, ispali mu cvikeri. Mislim, matori je stvarno mentol, mislim, jebote!»
«Aha, s'ne. Š'o se kači? Jebote, ti matorci su tolko nevaspitani, mislim, haos kolko su nevaspitani!», reče Ćomi.
«E, a ja ti nabodem matorca, razumeš, i onda ti se tu umeša neka žena, ono, iz drugog plana, znaš, i onda ona počne tu neš'o da mi sere, kao š'o udaram starog čoveka i tako te fore, i sere mi tako jedno pet minuta i ja ti tu popizdim, jebote, baš ono popizdim, pa i njoj nabodem kroše! Baš je odvalim! Jebote, dok nisam sišo iz basa, vladala je tišina! Samo me neki tip, ono, mislim, baš f'ksirao, baš je buljio u mene. Mislim, da je buljio još samo dve sekunde, jebote, stero bih mu takav mavaši-geri, ne bi ga skupili tri dana!»
«Š'o nisi, baki? Ja takvima ne opraštam», reče Ćomi.
Onda su neko vreme stajali i zlim pogledima odmeravali svet oko sebe. Zapalili su po cigaretu. Peticu.
«S'ne», reče Ćomi na kraju. «Snimi š'o sam kupio kasetu, jebote!»
«Koju, e?»
«Snimi, Rejčel! Najnovija, s'ne!», reče Ćomi.
«Rejčel», pobožno prošaputa Šomi. «Kad je iz'šla kaseta, baki?»
«Danas! Odmah sam je pokupio! Pesme su haos!»
«Čuo sam jednu ili dve, mislim, čuo sam onu, znaš, ono:
                         ' ZAŠTO DRAGI TRAŽIŠ VRAGA
                           NEĆEŠ DA TI BUDEM DRAGA…'
…i ne sećam se kako beše ide dalje», reče Šomi.
«…SA MERDŽOM SAM U GARAŽI
  SLOBODNO ME TU POTRAŽI
  DRAGIIIII
  DA SE TESNO PRIPIJAMO
  I BRZINU RAZVIJAMO...», nastavi Ćomi.
«To!», egzaltirano viknu Šomi. «Haos pesma!»
«Ima i još jedna, s'ne, čim sam je čuo zapala mi za uvo, ide ovako:
                           ' NA HILJADE NJIH ME ŽELI
                             A SAMO SE TI OSMELI…' »
«Znam! I tu sam čuo!», reče Šomi. «Jebote, kaseta otkida! Rejčel je stvarno carica!»
Zatim su stajali i gledali omot kasete. Mlada bujna devojka gledala je prema njima. Njene sisurine su na jedvite jade bile sputane belim čipkastim negližeom. Da njega nije bilo, direktno bi iz fotografije skočile na Ćomija i Šomija. Za njih dvojicu to je bio idealan omot. U potpunosti je dočaravao njihovu predstavu o Rejčel; njene duboke oči i kovrdžava tamnosmeđa kosa i telo boginje, pomalo pogrbljeno - videlo se da je propatila a ipak ostala dovoljno jaka da i na ostale prenese deo svoje neiscrpne snage. I taj njen osmeh: izazivajući, blagosiljajući i praštajući. Rejčel je bila stvorena za sveticu.
«Ćomi, s'ne, Rejčel je broj jedan. E, daj mi da je popodne stavim u vok!»
«N'ma sile, care», reče Ćomi. «To ću da slušam naredne dve nedelje. Jebiga posle k'setu izdaje Karla, pa kad nju kupim, onda dobijaš Rejčel.»
«Zaboravi, s'ne! Š'a će mi posle dve nedelje? Oću je dok je vruća!»
«Jebiga, s'ne, traži od mene š'a god  oćeš, ali Rejčel…»
«O-kej», reče Šomi. «Kapiram. Mislim, TAKO NEŠ'O ne bi' ni ja tebi dao odma'.»
«E, a jesi znao da u komš'luku imamo novu ribu?», upita Ćomi.
«Š'a je, nova riba?», upita Šomi.
«Aha. Danas se uselila, s'ne. Dobra cupi. Haos dobra!»
«Je l' plavuša?»
«Plavuša, baki. Ali nije farbana.»
«Prirodna?»
«Prirodna.»
«Slušaj… Kakav je ovo klavir? Ir'tira me!», upita Šomi.
«S'ne, zato sam ti je i pomenuo. To je ona», reče Ćomi.
«Svira klavir?! Ovakve gluposti?!»
«Ali da je vidiš, s'ne. Haos cupi!»

Svetlana je privela kraju svoju vežbu na klaviru. Sve te etide bile su joj u prstima. Bila je sigurna da će je nastavnica pohvaliti pred svim ostalim učenicima, kada bude odsvirala isto ovako kao malo pre. Otac i majka su tapšali.
«Je li vam se dopalo?», stidljivo upita Svetlana.
Otac je prigrlio i poljubio u čelo. «Naša devojčica», reče razneženo.
«Htela bih malo da izađem napolje. Da se prošetam po novom kraju.»
«Dobro», reče majka. «Ali nemoj dugo. I ne idi daleko.»
«Neću, mama. Ljubim te.»
Izašla je napolje, na ulicu. Prolazila je pored Ćomija i Šomija, graciozno, ramena zabačenih unazad, gledajući pravo ispred sebe.
«To je ona», reče Ćomi šapatom.
«Koja cupi!», reče Šomi.
Svetlana je usmerila svoj pogled na njih. Taj je bio hladan. Oni su zverali u nju, pušeći peticu.
«Zdravo», reče Ćomi.
«Zdravo», reče Šomi.
Svetlana je dodala još malo mraza svom pogledu. Dva lokalna dripca su je uznemiravala u prvoj šetnji novim krajem.
«Ja sam Ćomi», reče Ćomi. «A ovo je Šomi.»
Ona nije reagovala. Nastavila je dalje kraj njih.
«A kako se ti zoveš?», doviknuo je Ćomi.
«Svetlana», reče Svetlana u poluokretu.
«Ceca?»
Svetlana je stala i okrenula se. «Ne. Svetlana.»
«O-kej, sestro. Svetlana, N'ma frke, mislim. Ovaj…oćeš s nama na ćepi? D'  se upoznamo malo bolje?»
«Ne.»
«Odbijaš p'će s nama dvojicom?»
«Da. A sada bih nastavila šetnju.»
«A š'o, sestro…Svetlana, mislim…a š'o šetaš sama, mislim? Bolje je u društvu, mislim. Š'a ti misliš, Šomi?»
«Bolje je u društvu, mislim», reče Šomi.
«D'  ti pravimo društvo u... šetnji?», upita Ćomi.
«Ne. Hoću sama da se šetam.»
«A, 'nd'v'dualno šetanje.», reče Ćomi.
«Da. 'Nd'v'dualno», reče Svetlana. Krenula je dalje.
«O-kej, sestro. Ali, s'mo da znaš, ovaj, dop'lo nam se kako sviraš klavir. Mislim, haos sviraš.»
«Hvala.»
«N'ma na čemu, sestro, n'ma na čemu. A š'a si to svirala?»
«Šopen.»
«A.»
Gledali su je kako odlazi niz ulicu.
«Baš je ono», reče Šomi.
«Otkida!», reče Ćomi.
«Š'a reče? Šopen?», upita Šomi.
«Tako neš'o. Zn'š da imam keca iz muz'čkog», reče Ćomi.
«I ja. A imam keca i iz matiša i srpskog. I iz f'zike i istorije. Sutra imam hemiju, a profanka mi je ono», reče Šomi.
«Ja imam iz geografije. I iz matiša. Č'kaj malo, imam i iz srpskog. Jebote, tera nas da čitamo Kafku. Proc's, mislim. Mislim, nije normalna!»
Zapalili su po peticu.
«E, ova Ceca je stvarno strava», reče Ćomi.
«Strava, jebote», reče Šomi.
«Ali, ne volim kad mi riba glumi neš'o ko š'o ova glumi. A kara se ko i sve ostale cupi.»
«Sto posto.»
«E, ajmo kod mene da sluš'mo Rejčel.», reče Ćomi.
«S'ne, taj ti je predlog do jaja!», oduševi se Šomi.
«E, 'sam ti pričo kako smo juče, mislim, pravili sačekušu onom iz Treće gimnazije, zn'š onaj peder, Goran mislim, onaj š'o p'še pesme?»
«Aha, onaj! Jebote koja pederčina! Š'a je bilo, s'ne?», upita Šomi.
«Sačekamo ga mi, jebote, i priđe mu Boske i BUUM razvali ga Boske, a ovaj se usro, mislim, do jaja se usro, pa mu onda natrčimo svi, ja, Bane, Car, Delija, BAM, PAF, BAM…razbijemo ga ko pičku!»
«Jebote, š'o nisam bio tamo?»
«Jebiga, s'ne, š'a ćeš. Ajmo  kod mene.»
«Ajmo.»

Svetlana se vraćala iz šetnje. Prošla je pored mesta na kom je srela Ćomija i Šomija. Njih više nije bilo tamo.
Pozdravila je majku i ušla u svoju sobu. Bilo je vreme za francuski i španski, ali to joj se nije radilo. Posegnula je za kovčežićem i izvadila dnevnik.
«Vratila sam se iz šetnje. Ulice i zgrade i lica ljudi koje sam sretala u prolazu, sve je tako sivo. Zaustavila su me dva mladića. Udvarali su mi se. Jedan je bio sladak, ali bili su tako sirovi da sam odmah izgubila interesovanje. Jedino mi se dopao parkić u blizini. Lipe u njemu predivno mirišu a ispod jednog drveta nalazi se klupa baš kao u parku, u kojem sam toliko puta sedela sa Goranom. Tek sada vidim koliko je divan momak i koliko mi nedostaje. Bože, gde sam to došla?»
Zatim je zatvorila svesku i samo ležala na krevetu,  pogleda usmerenog prema nekim prohujalim danima. Onda je počela da plače.

Goran je ležao i srkutao nešto na slamčicu. Svaki pokret je boleo. Gledao je kroz uske proreze svojih natečenih očiju. I to ga je bolelo. Ali, taj telesni bol bio je ništavan prema bolu njegove duše.
Svetlana je otišla. Sve je postalo besmisleno. Odselila se u drugi kraj, daleko od njega. Znao je da više ništa neće biti kao pre. Oni…probisveti će je upropastiti. I njega su upropastili.
Hteo je da zaplače, ali nije smeo; suze bi mu strašno pekle oči. Teško je uzdahnuo i pomislio na Svetlaninu kosu i telo. Baš ovih dana je nameravao da ih proba. Sigurno bi mu dala, posle još jednog romantičnog popodneva u parku. Eto, sada mu je to izmaklo i otišlo kod onih…dripaca. Šta da se radi, još uvek je tu Jelena. I ona voli njegove pesme. Probaće kod nje, samo da malo splasne.
S mukom je u sebe uvukao
Još jedan gutljaj iz slamčice.

Baštovana sam upoznao kad mi je bilo četiri godine. Uveo me je u svoju kuću i pokazao mi na stotine saksija sa najraznovrsnijim cvećem. Odaje su bile ispunjene divnim mirisima koji su se dizali sa latica svih boja i oblika. Onda me je proveo i kroz vrt iza kuće i dozvolio mi da se divim biljkama, kakve nisam ni mislio da postoje. Usred svega toga nalazio se bazenčić sa ribicama i vodenim biljem. Bio sam iskreno oduševljen onim što sam video.

“ Kad bi samo znao koliko rada je potrebno da se sve to održava.”, reče mi Baštovan.

“ Sam brineš o tome?”, pitao sam.

“ Ne. Pomažu mi oni.”, reče Baštovan i klimnu glavom prema žbunju u jednom uglu dvorišta. Ništa nisam primetio, pa sam ga pitao na šta je mislio. Baštovan se nasmejao i poveo me odatle.

“ Hajde, idemo. Vreme je da zaliju biljke u dvorištu.”, rekao je.

**

“ Gde si bio?”, pitali su me roditelji kad sam se predveče vratio kući. Bili su jako uplašeni pošto sam dugo odsustvovao, a niko od drugova me nije video.

“ Kod Baštovana.”, odgovorio sam.

“ Kod kog Baštovana?”

  Objasnio sam gde se nalazi njegova kuća i šta sam vieo u njoj i oko nje. Majka je bila na ivici suza od straha, a otac se spremio i otišao da nađe mesto koje sam opisao.

“ Tamo nema takve kuće, niti ikakvog Baštovana.”, rekao je vrativši se.

  Dobio sam batine i zabranu izlaska zbog laganja.

                          **

  Nastavio sam da odlazim kod Baštovana. Roditelji su se zabrinuli za moje mentalno zdravlje, jer je ono što sam im pričao po povratku kući počelo da prevazilazi maštu četvorogodišnjaka. Treba reći da nikada nisam lagao i stoga me je ljutilo njihovo nepoverenje. Kasnije sam shvatio da su od mene želeli da čuju nešto drugo, bilo šta, samo ne priču o Baštovanu.

  Javila mi se misao da mogu manipulisati istinom i dobro prolaziti, ali sam ostao dosledan izlaganju verodostojnosti događaja. To me je koštalo mnogo batina.

**

  Već mi je bilo šest godina, kad sam jednog jutra otišao kod Baštovana i prilično se iznenadio onim što sam video; na sredini dvorišta nalazilo se ogromno stablo, koje je visinom nadmašivalo i najviši soliter u Gradu, a širinom

čak i neke zgrade prosečne veličine.

“ To je sekvoja.”, reče mi Baštovan.

“ Otkud ona ovde?”, pitao sam.

“ Iz Kanade.”

“ Kako je prenesena ovamo?”

“ Oni su to uradili.”, Baštovan klimnu glavom prema uglu dvorišta.

**

“ A koliko je tebi godina?”, pitao sam Baštovana.

“ Osamdeset dve.”

“ Ne izgledaš tako star.”

“ Biljke me podmlađuju. Da nije njih, imao bih preko sto godina.”

“ Ne bojiš se smrti?”

  Baštovan se nasmejao i poveo me da vidim cvetove eukaliptusa.

**

  Bila je jesen. Ušao sam u kuću i zatekao Baštovana kako plače. Sav  se tresao u grčevima, klečeći ispred jedne od stotinu saksija. Odjednom je izgledao kao da mu je preko sto godina. Jedva je dolazio do vazduha.

“ Zašto plačeš?”, pitao sam.

“ Preko noći mi je uvenula gardenija.”, zajeca Baštovan.

“ Pa dobro, imaš ih još desetak.”

“ Ne, ova je bila posebna.”

  Nisam znao šta da kažem, dok sam ga gledao kako se na kolenima savija do poda i ječi tako da sam pomislio da je sam izumeo toliki bol. Pogledavši kroz prozor, spazio sam tamo, kraj žbunja u uglu dvorišta, nekoliko stvorenja manjih od pola metra kako se valjaju po zemlji i nariču.

**

“ Ja sam se zaljubio.”, rekoh.

  Baštovan se nasmejao. Baštovan se uvek smejao, i pre i posle one epizode sa uvenulom gardenijom. Od tada je prošlo gotovo godinu dana.

“ Što se smeješ?”, pitao sam.

“ Radujem se zbog tebe.”, reče Baštovan. “ Poželjno je početi što ranije sa zaljubljivanjem. Tebi je već sedam godina, možda si i ti zakasnio.”

  Gledao sam ga sa nerazumevanjem.

“ Moje prvo zaljubljivanje je bilo tek u osamnaestoj.”, rekao je  setno. “ Znam da sam propustio mnogo toga. Ali, čak i meni su date šanse. Tvoje šanse su daleko izglednije i ostvarljivije. Ne okreći leđa nijednoj.”

  Umro je par dana kasnije, jednog kišnog popodneva, uz osmeh, ne odgovorivši mi na pitanje šta se to krije u žbunju, u uglu dvorišta.

IDENTITET:  ŠTA  ZNAČI  BITI  PIROĆANAC

Problem identiteta ne postoji samo na lokalnom nivou. U stvari, retko ko na planeti poseduje autentični identitet u ovoj eri galopirajuće globalizacije, kada se zemaljske granice brišu, a one između stvarnog i virtuelnog sveta postaju sve poroznije.

Svedoci smo prekrajanja geopolitičkih granica širom Zemljine kugle, učesnici smo u procesu tranzicije iz jednog političko-ekonomskog sistema u neki drugi i, mada nevoljno, primorani smo da trpimo posledice svih tih procesa.

U tako prikazanom okruženju nameće se pitanje: šta je to što je  lokalno? I da li je još uvek moguće graditi identitet isključivo na takozvanim lokalnim vrednostima?

Na internetu, toj virtuelnoj svepovezujućoj mreži, može se naći i program 'Google Earth', preko kojeg maltene možete zaviriti kroz prozor sopstvene, ili nečije kuće. Muzika sa svih meridijana dostupna je gotovo svakome na bilo kojoj geografskoj tački planete.

No, probajmo da se vratimo na temu. Pirot, sa pripadajućim selima, ipak čini celinu koja je i dalje autentična u odnosu na druge opštine, regione, regije, kako po kulturno-istorijskom nasleđu, tako i po nadaleko poznatim specifičnostima koje ovde nećemo nabrajati, niti ulaziti u to koliko su te specifičnosti i dalje relevantne.

Svakako da identitet treba čuvati, hraniti, podsticati ga. Generacije Piroćanaca odgajane su u tom pirotskom duhu, neraskidivo vezanom za duh sela oko Pirota, što je jedna podrazumevajuća veza, ne samo ovde i ne samo sada. Na radost je toliko puta provereni podatak da Piroćanci koji iz rodnog grada odu privremeno, ili zauvek (mada je to 'zauvek' jako relativno), svoje poreklo ne kriju nikada i nigde. Niti ima potrebe, jer su kao takvi omiljeni u svakom društvu, bilo gde. Utoliko je identitet očuvan i sačuvan.

Ipak, srž teme je – kako nadalje očuvati i sačuvati identitet. U svetlu prethodno pobrojanih stavki o globalizaciji i tranziciji, čini se da neće biti lako. Sopstveni identitet sve je lakše izgubiti, tim više je lako uklopiti se u nove trendove.

Letimičnim uvidom u generacije koje sada stasavaju, primećuje se duboki jaz, za koji ta deca nisu ni kriva ni odgovorna. I to je jaz upravo medju tom omladinom. Sa jedne strane su skupa kola i šljašteća garderoba, gde se do sitnih sati sedi u izvikanim kafićima. S druge strane je većina mladih ljudi koja sedi van tih lokala, po parkovima i uličnim klupama, takođe do sitnih sati. Veliki broj i ovih i onih izražava se u žargonu i ispomaže se raznim jezičkim poštapalicama. A deca koja tek treba da postanu omladina, do tih istih sitnih sati sede po igraonicama i besomučno, preko ekrana, pucaju jedni na druge. Jesu li oni krivi? Ne.

Poražavajući je podatak da Pirot nema nijednu knjižaru. Grad će uskoro biti "našminkan", mnoge će ulice dobiti novo osvetljenje, grade se i putevi, sve je to i dobro i potrebno.

Medjutim, ukoliko se želi očuvati identitet, neophodno je doći do mladih naraštaja i njima ga predati u amanet. Neka taj identitet bude i malo modifikovan, to je jednostavno neizbežno, ali neka ga bude. Naravno, podrazumeva se da i generacije koje dolaze pokažu dobru volju. Inicijativu, ipak, treba da pokrenu odrasli. Ne samo rečima, i ne samo na okruglim stolovima i debatama.

Uzgred: koliko njih u ovom trenutku zna kako se tkaju pirotski ćilimi...?