BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

STRUJNIH UDARACA ČETIRI

1.

          Leto je i škola se nalazi preko puta moje zgrade. Nas 5-6 skupimo se i popnemo se na krov škole, tada su krovovi još uvek bili ravni. Smisao te akcije ne znam ni dan-danas, no nije ni bitno, višak energije, valjda.

          Kad si na krovu, lako nađeš razlog zašto si na krovu, a tu je bio i Straško, stražar koji je čuvao školu od ovakvih kakvi smo mi bili, ali je izgleda baš tada bio negde drugde ili se mrtvosao od rakije.

          Odjednom krene da zvoni školsko zvono. Pogledam, moji drugari se nagnuli preko krova i čine nešto što tera zvonce da zvoni. Raspust je i nema razloga da se zvono oglašava. Ali se oglasilo.

          Najzad drugarima dosadi ta radnja, pa se pomere, a ja priđem. Gledam, vidim žice koje iz zida dolaze do zvona. Sagnem se preko krova i prstima spojim žice. GROM! Ulovim se u strujno kolo, i to me drmalo i drmalo. Ovi moji već otišli na suprotnu stranu krova i zabavili se nečim drugim, tako da me nisu videli dok sam varničio.

          Nekako se iskobeljam iz strujnog kola, sav ponosan na sebe jer je i mene drmnula elektrika (tada mi je bilo možda 11 godina, pa sam manje-više na sve bio ponosan), i onako poluošamućen dobauljam do drugara.

          'Šta ste radili tamo, pa je zvonilo?'

          'Bacali smo odozgo kamenčiće na zvonce.'

2.

          Frižider marke 'Obodin'. Možda malo stariji i od mene. U frižideru regulator za temperaturu. Ali je otpao pa je ostala samo rupa, obložena gumom. Rupa u frižideru, nema šanse da ne proverim šta je u toj rupi. Otvorim vrata frižidera i bez mnogo razmišljanja prodrem prstom u to gde je bio regulator temperature. Guma je činila neznatni otpor mom nadirućem prstu, ali me na kraju propustila. Kad sam već zašao dublje, osetio sam vlažnost. Da ne bismo došli do seksualnih aluzija, kako je moj prst prodro i dospeo do te vlažnosti, tako se desio GROM. Ali, osećaj je bio drugačiji od onog kad me zveknulo na krovu. Tamo je bilo suvo i jako, a ovde nekako mekano i mokro, iako je drmalo tako da su mi i koske zvečale. Dopala mi se struja iz starog 'Obodina'. Za sada moj najomiljeniji udar.

3.

          Kaže mi drugar: 'Ajde pipni ovo.'

          A to je prekidač stone lampe, samo što nema onaj pali-gasi, nego je ogoljeno i unutra su žičice.

          Pipnem. GROM! Odbaci me metar i po unazad. Na palcu mi momentalno iskoče tri pliha.

          'Ti nisi normalan', konstatuje drugar, dok se ja blentavo smešim sa poda njegove sobe.

4.

          Pregori sijalica. Sad, nije muka što je pregorela, nego što je pregorela na onom visokom plafonu, stara gradnja, plafoni dignuti pod nebo, te fore. Nema lustera, sijalica bila ušrafljena direktno u sijalicodržač koji s plafonom spajaju dve žice. Nema lustera, ama nema ni merdevina. Popnem se na sto. Jok, kratak sam. Dovučem kamaru knjiga, složim ih na sto u dve gomile, stanem na njih, balansiram, ali jok. I dalje sam kratak. Siđem nekako s te gomile, dovučem još jednu kamaru knjiga, naslažem ih na već postojeće i posle petnaestak minuta teškog mučenja uspem da stanem na vrh toga. I šta? Nova sijalica mi ostala dole, daleko ispod mene, na stolu. Psujem, opet silazim (to traje i traje), uzmem sijalicu, opet se penjem (to traje i traje i traje), opet sam na vrhu i mogu da dosegnem crknutu žarulju. Ali ona je tako dobro pregorela, da je spržila i deo sijalicodržača, pa su postali jedno. Cimao sam i kidao, pokušavao da razdvojim sijalicu od grla, nešto je puklo, skot je počeo da se odšrafljuje, sa sobom noseći i komade sijalicodržača, ali tako silovito da mi je poremetilo ravnotežu, pa sam se mahinalno uhvatio što za žice, što za onaj neotopljeni deo sijalicodržača, i onda GROM!

          Nije da se hvalim, neću da se kurčim, no činjenica je da sam na klimavom stolu, na metar knjiga naslaganih na tom stolu, udarnički podneo strujni udar, a da pri tome nisam ni pao. I opsovao sam samo triput, tiho.

          Posle moja draga došla kući, ja joj ispričao avanturu, a ona me pitala: 'Što nisi od komšija pozajmio merdevine?'

OVO JE TEKST MOJE JAKO DOBRE PRIJATELJICE, KOJA JE NOVINARKA DUŠOM I TELOM, TE SAM JE PUSTIO DA VAM SE ONA OBRATI, A JA ĆU MALO DA SE ODMARAM...

Басара прва остаје пуста?

Иако је веома близу Пирота, на тек девет километара од града, село Басара има само два становника. Лети се ово прелепо место напуни људима, који обилазе своја имања и пландују, а зими се са ћудима планине бори само брачни пар Пешић - Јагодинка и Владимир.

Подно обронака Видлича и Басарског камена, на само девет километара од Пирота налази се село Басара. У дивном крајолику зелених пашњака и шума, Басара одаје дивљу слику опустелог села. Обрасле дрвећем и шибљем, басарске куће постале су недоступне за оне који би желели да истраже како изгледа њихова унутрашњост. У понеким амбарима између натрулих дасака још се може видети сточна храна, преостала неким Басарцима који су нагло распродали стада и напустили село, као што су пре педесетак година отишли сада осамдесетогодишњаци Јагодинка и Владимир Пешић.

Гладовали би да им није унука

Пешићи су се, за разлику од својих рођака и пријатеља из села, пре двадесет година вратили и неколико година уназад су једини становници опустеле Басаре.

- Не бисмо се ни враћали, но нисмо имали куд. Ја сам уплатио стан преко Тигрове задруге, а никада га нисам добио. Новац ми је пропао, нисмо имали куд. Деца су нас звала да живимо са њима, али нисмо хтели - није то то. Тако смо одлучили да се вратимо на село. Сада се мучимо. Продавнице нема у близини, па све што нам је потребно морамо да поручујемо из града. Срећа те нас унук Јовица редовно обилази са његовом породицом, па нам донесе све што нам је потребно. Најгоре је зими, када напада снег до појаса и путеви постану непроходни, а Басара одсечена од света. Тада се он донекле пробије аутомобилом, онда веже најлоне на ноге и настави кроз сметове, да би нам донео хлеб како не би гладовали - огорчено прича времешни Владимир. Јагодинка климањем главе потврђује његову причу, и додаје да су јој дојадили и новинари, после чијих прича се ништа не мења, а они остају као суво дрвеће, сами у опустелом селу.

- Сада чувамо и краву и неколико козица, а занемоћали смо, тешко нам је да радимо као некада. Лекар ми је, због срчаних сметњи, забранио сваки напор, а ја не престајем да трчим. Нема ко други, и немамо избора. Ту смо где смо, а сеоски живот не штеди никога. Радимо даноноћно, а ништа немамо од тога. Све би било много лакше када би макар пут имали, а овим излоканим путељком нигде не може да се оде. Па док је било људи овде, било је другачије. Макар проговориш са неким, поделиш муку, а сада смо остали сами.  - јада се Јагодинка.

Село живи само лети

Басара живи само лети. Тада је све другачије. Већ у априлу, када природа олиста и озелени а време постане стабилније и наклоњеније онима који би да битишу у љутој планини, људи почну да долазе да би обишли очевину и уредили куће. Међу њима има и оних који топлије месеце проводе у планини, чувајући стоку. Такви су седамдесетогодишњаци Љиљана и Ранко Пешић, који живе у Крупцу а од пролећа до јесени стадо од 130 оваца напасају на обронцима Старе Планине у околини Ранкове родне Басаре.

- Каква је Басара била у време када смо живели овде... Пуна насмејаних, радних људи. Школа је врвела од ђака, а данас не смемо да јој приђемо, јер је пут до ње потпуно непроходан - прича Ранко, показујући нам непрегледне ливаде изнад села, на ”риду”, где је некада било састајалиште чобана, а данас се ту могу чути само зрикавци који нарушавају тишину подневне јаре над поцрнелим крововима.

Басара опустела за двадесет година

Басара је до пре двадесет година имала стотинак становника. У време када је Љиљана дошла за Ранка из родног Крупца, било је много више људи, а и живело се другачије.

- Крупац је веома близу Басаре, ако се одлучите да идете пешице, мада вам је то сада ризично јер су шумске стазе обрасле трњем и шибљем. Некада је пут био утабан, па сам за мање од сата хода стизала код мајке у Крупац. Турим бебе у љуљћу, завржем је на леђа и полако... Окренем се с времена на време да видим ту ли је, а оно му се само ручице виде... Тако се некада живело и путовало, а сада млади без кола неће да мрдну. Добро је док још долазе. Лети је живо, дођу у жетву и косидбу, па од милине да седиш овде. Зачас се село напуни и оживи. Једно се уцвркало, друго се увриштало, смеју се, окају, надокују... А када прођу летњи послови, Басара поново заћути - говори Љиљана, и додаје да воли Басару, и да јој је лепо овде, али да јој Крупац пружа боље услове за живот.

Према последњем попису становништва, обављеном 2002. године у Басари је било осам становника, а пре шездесет година, 1948. године - 204. Некада пуне чељади, басарске куће ћуте и полако се предају времену, које ће их претворити у прах и пепео. Географи тврде да су узроци нестајања планинских села неповољни природни услови и близина границе. Чини се, ипак, да је пресудна промена свести сеоског становништва. Удобност живљења постала је важнија од основних услова за живот, па док у градовима ничу нови паркови и тргови, споменици и фонтане, села без путева, воде за пиће и продавница полако нестају са српских планина.

Гордана Симоновић

Антрфиле:

Србија без планинских села

Басара дели судбину многих српских планинских села. Село Вукојевац у општини Куршумлија прво је нестало са географске карте Србије, без становника је већ дуго, а куће су разграђене и продате као грађевински материјал, па би и археолозима било тешко да докажу да је овде било насеље. У Репушници на Старој Планини нико не живи, али је једна уређена башта знак да неко ипак повремено долази.