BORIS STAREŠINA (ovaj velelepni blog zadužbina je Borisovog fana Tobića Tobića idola mladih)

 

 

 

 

LEVITIRANJE KRALJEVIĆA MARKA

 

 

 

Bješe Marku dosadno popodne,

pa on uze činit' stvari zgodne,

provjeravat' svoje moći stao,

te je sebe divno zabavljao.

Razmišlj'o je šta prvo da radi,

pogledao krošnju što ga hladi,

te domisli šta će radit' prvo,

zagledo se u bukovo drvo,

gledo ga je mrko par minuta,

sve dok krošnja ne postade žuta,

onda gledat' umiljato krene,

a grane se opet ozelene.

Zadovoljan bješe Marko ovim,

te podvigom zabavi se novim,

dohvatio krčag s rujnim vinom,

obmotao ruku drenovinom,

stiskao je i gore i dole

dok iz drena voda ne izvole

iskapati do rujnoga vina

te nastade bevandica fina,

ali Marku to dovoljno nije,

Kraljević bi špricera da pije,

u bevandu poče da brboće,

istisnut' iz sebe vazduh hoće,

istisnuo ugljen-dioksida,

sred Kosova brboto bez stida,

nad krčag se onda uspravio,

te je hladan špricer na eks pio.

Bilo mu je žao drenovine,

kroz glavu mu jasna mis'o mine,

kraj poljane ima vodotoka,

sjaje mu od sreće oba oka,

uspravi se na noge lagane,

sa junačkog srca kamen pa'ne,

preko preče, naokolo bliže,

Kraljeviću do potoka stiže,

zakorači u vodicu hladnu

pa se odmah na posao dadnu,

hoće drenak da natopi vodom

kako bi ga opet nekom zgodom

'nako suvog u vino cjedio,

pod drvetom dok bude sjedio.

Kraljević se ovome radov’o,

voli on kad smisli nešto novo,

vazduh snažno uvuče u pluća,

čekajući nova nadahnuća.

Ne bi dugo kad se Marko sjeti

kako možda može da poleti,

dokolica Marka uhvatila,

širi ruke ko da širi krila,

a napokon od radosti vrisne

kad se lasno od zemlje otisne,

no mu radost bješe kratkog vjeka,

zemljica ga ponovo dočeka,

pa tad Marko samom sebi zbori:

'Kraljeviću, sa težom se bori!'

Od urlika Kosovo ori se:

'Sa zemljinom težom izbori se!'

Al' to nije lako učiniti,

poče opet Marko vino piti,

rujno vino natapa ganglije,

a Kraljević jošte više pije,

kad odjednom, sred duševnog mira,

čini mu se kako levitira.

Ispod Marka sve Kosovo ravno,

Metohiju gledo je odavno,

sve to vidi, u nebesa krenu,

kad ga grubi glas iz transa prenu:

'Što to činiš, ludi kaurine,

otkad pseto leti u visine?!' 

Nada njim su nebo i oblaci,

Kraljević na zemlju pogled baci,

negdje dole tri Turčina ljuta,

svaki od njih očima ga guta,

krenu Marku para iz ušiju,

a Turci su spremni da ga biju,

gore Marko duge brke gladi

sve misleći kako Turci mladi

imaju ni više, a ni manje,

obraščiće baš za šamaranje.

'Šta je, Turci, mlađane junoše,

gdje su vama pelene i noše,

gdje su vaše tate junačine

da ih bijem na razne načine?'

Nesta Marku iz ušiju pare

reši on da ne deli šamare,

no se opet ka nebu okrete,

kada vide – sa zemlje mu prete,

očevi su došli, tu su d'jeca,

svako od njih na Marka se breca:

'More Marko, vraćaj se sa neba,

prevaspitat' tebe hitno treba!

Turski sultan silno se nervira

kad mu se po carstvu levitira!'

Gleda Marko Turke odozgore,

sve u bjesu obrazi mu gore,

kad se kraj njeg' stvori gorska vila:

'A sada nam d'jete levitila',

poče vila da se šali s njime,

čak i Turci lasno šalu prime:

'Kraljeviću, hajd' salto mortale,

baš se nešto po Srbiji žale,

nisu skoro vidjeli dileju,

kažu, nema kome da se smeju!'

'Gorska vilo, ja razumjeh šalu,

smijeh mi se talasa po salu,

ali zašto meni da se smiju

ovi što će ostat' bez ušiju?'

Gorska vila Marku sve na uvo:

'Zašto ne bi Turčine oduvo?

Da se meni 'vaki hajvan smije,

nestao bi sa lica Srbije.'

Malo Marku treba da proključa:

'Aoj, Turci, sad će izbit tuča!'

Vilu ljubi dok je rukom grli,

odmah zatim ka zemlji pohrli,

zemljica se pod njim zatalasa,

kakva je u Kraljevića masa,

Turke gleda najljuće što može,

a oni se među sobom glože

ko će prvi pobjeći s tog mjesta,

pojava je ionako česta

d' osmanlije na buljuke bježe

kada Marko pogledom ožeže.

'Ajde, Turci, polagano kući,

obećavam, sad vas neću tući,

bolj' da vilu u naručju držim,

neg' da Turke šamarima spržim!'

A vila se Marku osmjehuje:

'Kraljeviću, i nebo te čuje,

pusti Turke, van vidnog su polja,

pa razmisli, ideja je bolja,

da odemo malo pod nebesa,

da ti vila pokaže čudesa,

kada vila dospe do oblaka,

u njima je, Marko na te' laka,

uzletimo, pa se na me baci,

vidjeti nas neće paparaci.'

Nije Marku što ga vila hoće,

već je Marko prepun nečistoće,

nečistoćuMarko hitno skida,

izgubi se vili on iz vida,

te ulete u oblak sa kišom,

da s' u njemu on okupa krišom.

'Po mirisu se osjećaš onom

što će posle nazvati ozonom',

zaljubljeno kaže Marku vila,

Kraljevića tad uhvati sila,

levitira kao s time rođen,

prati vilu, njenom rukom vođen,

te zajedno napustiše graju,

da s' na nebu malo poigraju.

 

16 Comments: